Pre neki dan, čim autobus krete za Beograd, ja zapadoh u (sva je prilika, čvrst) san.
Negde na ulazu u grad ja se trgoh i ostadoh načisto zbunjena nekoliko trenutaka. Gde smo to, upitah se. Ja se vratila u grad, prepadoh se. Kad li sam i kako prešla na ovu stranu, pokušah da se prisetim. (A očekivala sam da uskoro stignem kući. Što je babi milo, to joj se i snilo.)
I onda mi sinu: pa ja se i nisam vraćala kući; jutro je, od kuće idem.
Jaoj meni, kad ja ne spavam gde i kad treba (no me san obara gde mu se ćefne), pa više ne znam da l' sam pošla' il' sam došla.