Zvona u zoru

Pretpostavljam da je dugo već vukao taj konopac i klatio zvono, koje je tek pred svanuće dobilo takav zamah da me otrglo od sna. Pomahnitali zvonar tad je već visio o konopcu i ljuljao se skupa s vrištećim zvonom.
Kad sam konačno otvorila oči, zvona su galamila kao utamničene, a prestrašene, kokoške, kad među njih bane kakva zver. Ružoprsta zora, koja je jednim prstom kopkala po mojoj postelji i srcu, nije ih umirila niti odagnala tamu. Zurila sam tupo u taj jedva vidni tračak svetlosti, što je kroz prorez na roletnama prodirao do moje duše i sekao nemilosrdno, ne mareći što sam tankim nitima još za san vezana... 

Dlan mi se oteo i lagano prelazao preko tog dragulja kojeg nema (iako je povremeno na njemu svetlucao poput prstena). Spuštao se potom nežno od glave, preko vrata i snažnih ramena, niz glatka leđa... kojih nema (mada su mi okrenuta). Za dlanom su se spuštale sanjive, gotovo detinje, oči, pokušavajući uporno da vide i zapamte odsutno.
Potom se zora žurno izgubila, pridižući rukama ružičaste skute, kako je ne bi saplitali i sputavali (srećnica, kanda nekome u zagrljaj hita). U praznoj sobi, kraj prazne polovine kreveta, na kojoj je maločas snivao sanjani,  dok odzvanjaju mačevi koje ukrštaju noć i dan, belasa se samo jalovi trbuh (pospan i primamljiv, vapeći za dlanom kojeg nema). A negde duboko zvoni mahniti zvonar.