Бебе, бабе и бенседини

Не, ја не прислушкујем. Само чујем добро, а има људи који говоре гласно. Тако се јуче десило да у једној радњи чујем како продавачица пије ... бенседин, бромазепам... нешто од сличних посластица (за неке то није метафора - гутају бенседине ко бомбонице). Попије један од три милиграма и спава као беба - њене речи. При свему томе се церекала, као да та таблетица ни преко дана не губи дејство (биће да је ипак бромазепам, од њега се поправља расположење - знам, чула сам од мајке како оцу, кад је пролазио кроз стресну фазу, даје "смешка").
Па шта, ја се тога не стидим, кроз смех говори продавачица муштерији (па што да се стидиш кад си из друге групе: на паметнима је да се стиде, твоје је да се поносиш; ово наравно нема везе с употребом лекова). Мислиш да други не пију? Само неће да кажу. Па шта да се стидим, опет ће она, имам четрдесет година... Слаба сам... Док она говори "слаба сам", ја чујем "баба сам" (баба него шта, па да ти је двадесет тек). Маторе су све те жентурине (све и да нису превалиле тридесету) које одмах за таблетама посежу. А да попију чај против несанице, да оду у шетњу пре спавања, да се изморе неким физичким радом, да се добро исмеју с драгим особама, да читају, саде цвеће, штрикају... да воде љубав?! Кад би бар на живот гледале с ведрије стране, све би било ОК. Данашњи људи и кад их прст засврби похитају у апотеку. Све се гута у виду пилула. Еее, нееема леека апотеекаа, нема за све!
Осмехујте се и волите себе и друге, уживајте у животу који вам је дат (не очајавајте због оног какав мислите да желите).

Најлепша је природна лепота

Често се дешава да изађем на улицу, идем својим путем, гледам своја посла, али не могу да не приметим како сви гледају у ме. Непријатно ми, не знам шта се дешава: да л' сам чупава, да л' сам бркава, да л' сам слинава (мора да ми нешто фали, чим сви зуре)... Сагнем се да видим, можда ми је откопчан шлиц (дешава се)... Најчешће се испостави да ме ништа од тога, хвала богу, није снашло. Па што онда буље у мене? Ко ће га знати! Ваљда другачије, па шарено, зачуђено, замишљено...

Пре доста година десило се да сам се једног јутра (у време док сам још покушавала да наликујем другима) нашминкала (ако се све девојке шминкају, треба да се шминкам и ја; требало је пола живота да мали Мујо схвати да не мора куд и сви Турци) у мраку (сијалица ми у купатилу беше прегорела, а још ни зора није зарудела - не беше видно), онако отприлике нанела пудер.
И седела сам после спокојно у једној слушаоници, док ми се другарица није појавила (срећа да је уранила и стигла међу првима, те спречила да се више обрукам) и пренеразила: ииии, шта ти је то? Како сконтасмо да сам сва наранџасто-шарена, отрчах до тоалета, да се решим те беде (мислим да сам тад на шминкање ставила тачку; не знам, брате, то, и не годи ми... тек неколико пута годишње за специјалне прилике нашминка ме сестра). 
То је био својеврсни хибрис, прекорачење, за које сам адекватно кажњена. Што ће мени пудери и кармини, кад лепо каже Здравко Чолић: најлепша је природна лепота... Можда и није најлепша, али је  најреалнија: то сам ја, па ко воли - нек изволи (мислим, може да пружи руку, па да га по њој клепим). 

Тетка у лавиринту

Иако јој је рођендан већ прошао и прослављен у кругу породице, Миа га је у суботу поново славила са својим другарима и рођацима у играоници. 
Мени је одмах (на несрећу те дечице) била додељена улога фотографа. А кад је апарат у мојим рукама, ја сам досадна ко стеница (станите овде, уза зелени зид, промените места, приближите се, помери руку, спусти главу, насмеши се...). Поред свега, ја сам од оних за које би ова делатност крај неке литице била кобна (како ја гледам да што боље кадрирам и одмичем се уназад корак по корак, напослетку бих у амбису завршила, вриштећи: птичицааа).
Како које дете пристигне, тако се са слављеницом фотографише, па се изува и улеће у онај кавез (који је за мене, не још задуго, велика тајна, а баш ме копка... чега све тамо има). И тако се сат-два унутра кобрљаху и преметаху, цичаху и вриштаху. После им беше тешко, ознојенима и разбарушенима, пице навашати, да поврате енергију.
Кад су им, након рођенданске песме и дувања свећице, коначно сервирали торту (а ја сам морала још подоста да чекам, иако су ме целог живота учили да старији имају предност), пустише и гангнам стајл, а деца, готово сва, поскакаше и почеше да ђускају. Није им требало ово пустити, рекох. Ко на свадби кад стигне купус, а засвирају коло (па сви ђипе и батале тањир; и ја сам тад растрзана: гледам купус, преплићем ногама).
Захваљујући једној околности, за мене повољној (немам обичај да се радујем туђој несрећи, али док једном не смркне...), успела сам да се увучем у забрањену зону (ко би рекО да ће једном доћи мојих пет минута, мислила сам да су само заблуда која живот чини сношљивијим).
Није да пре нисам покушавала. Једне сам године већ почела да изувам патике, у намери да се само примакнем и припомогнем сесричинама (које тад бејаху још мале и неспретне), али ми је речено да то није дозвољено (па замислите кад би и остале тетке изразиле исту жељу и захтевале иста права... какав би кркљанац настао и колика силна деца била прегажена у оним тунелима). Због тога су моје сестричине надале дреку, али ни крокодилске сузе нису помогле. Вазда сам обилазила као мачка око сланине, мамило ме то. Али шта ћу кад ми се крштеница пред задовољство испречила. Но зар то није својеврсна дискриминација?!
Елем, Душица, девојка која је иначе задужена за надзор деце у играоници, разболела се, што ју је спречило да дође на посао и довело до тумбања међу послугом, услед чега су нам пице и пирошке остале непечене, живе, тј. декаве. Али, шта да се ради: никад два добра заједно.
Сад је стража била мекша срца, а, благо речено, широких рамена (и леђа, и стомака, и свега... што се, претпостављам, може приписати редовном радном месту) - не би се сама могла завући међу децу (или, још горе, можда би се завукла донекле, а оданде је нико не би ишчупао... сем неког металоглодача и металостругара, опремљеног бонсецима и сличним справама, које и гвоздена врата отварају) коначно сам ступила где сам годинама желела (али нису мее пуустиилиииии). Услед тога, морам да вам кажем, провела сам се ко никад пре (лудо, буразере, лудо).

Обла, а врло симпатична и насмејана, тета, коју су из кухиње (на жалост наших желудаца) прекомандовали на Душичино место, допустила ми је да уђем у лавиринт. Коначно! Од силне радости не знадох одакле да кренем. Добро, најпре сам свукла чизме, а онда стала раширених руку и усана (смешила сам се, већ у заносу): куд ћу сад?
Срећом, имам ја искусне сестричине, које су ме непознатим и опасним путевима проводиле. Не бисте веровали куд сам прошла. Као камила, кроз иглене уши, између Сциле и Харибде, моме ђогу и моме јунаштву свуд бејаху броди... Кад наиђох на неки обруч, упитах се гласно могу ли да прођем; шта ћу ако се заглавим? Некако ћемо те одглавити, умири ме слављеница.
А замислите бруку да се заглавим негде насред оног чуда, па после само да зову ватрогасце у помоћ и да не смем од стида две године на улицу да изађем (а две године у мојим годинама су позамашан период, не могу толико време да отурим). Ко би се други "нормалан" увукао (и кад би могао да прође) за мном у спасилачкој акцији (моји зетови? па они, и кад би хтели, не би макли даље од "предсобља")? Само сам се пред неким висећим мостом нећкала и премишљала, страхујући да ме не би издржао: шта ако се откине? (Није што бих пала - зарасле би и ране и срамота, него би ме деца, кивна, попреко гледала: матора кобила). А изазов ми беше да и туд прођем. Стога растерах знатижељну децу, што су, бауљајући преда мном, застајкивала и ишчекивала мој следећи корак, да направим места и опружим се преко моста тако да се што мање о њега ослањам). И пређох га као да је на Дрини ћуприја, па му не можеш крај сагледати: миц по миц, обазриво.
На сву срећу, све је прошло веома глатко. Загледала ме мало деца, чудила се. Једна девојчица упита Миу, осврћући се: шта ти је ова? Тетка, одговори Миа насмејана (њој се њена тетка уопште не чини неноромалном, откако је зна иста је оваква). Боже, како се провлачи, не може да верује вршњакиња (нисам ја крива што све тетке нису на исти калуп, неке су на своју руку). Пузим ја /као војници на одслужењу војног рока, ко Бошко Буха или неки од "отписаних", не сећам се, са саборцима, у "колони", кроз уску цев (та сцена ми се увек чинила застрашујућом: шта ако се насред цеви заглаве, па ни напред ни назад, ни лево ни десно? или у цев куљне нека вода?)/, провлачим се, увијам, гузим се и савијам, па се спустим низ спирални тобоган (како није предвиђен за оволике задњице, богу хвала да сам своју уденула и да ме издржао). Јааооо, каква је то милина! Једном сама, једном с Матијом у свом крилу, једном и с Машом и Матијом...).Онда испочетка. Клизају ми мало ноге низ оне гумене степеничице (нису баш предвиђене за оволика стопала; како, бре, не предвидеше споредни улаз за децу у годинама), али не посустајем ја.
Маша ме пред полазак кући, док бејасмо у последњој експедицији, довела у ћорсокак. Готово ме ухвати паника: куд сад да се вратим, хоћу ли моћи... Забава се примакла крају (гледају ме родитељи који долазе по своју децу, а ја се мувам по оном кавезу, церећи се и говорећи деци како им је ту добро).
Све гледам има ли неке пречице, али ђавола. Нема Аријадне, нема клупка... Али ту су ми Маша и Миа. Па оне напред, а ја за њима: корак по корак, препрека по препрека... док се опет не докопах светлости дана. До краја сте ишли, зачуди се радница одговорна за оне недопечене пице и пирошке, тренутно у улози држача фена којим деца суше косе. Само у последњу коцку нисам се усудила да уђем, рекох. Страх ме било да ћу се тако изувијати да не могу да се искобељам. Само ми фали да пукне брука: слављеничина се тетка заглавила у играоници. У свему треба имати меру и треба знати кад је паметно стати. Доста ми све оно што сам савладала. И лепо је знати да још могу да се провучем кроз мале размаке. То би могло да ми служи као контролни пункт: кад запне и не можеш да протуриш стомак - обавезно смањи порцију.
Што би рекле моје сестричине (по угледу на неке своје филмске јунаке, петпостављам): ово ми је био наајлепши дан ИКАД.

Мама, ти си кретен

Ових дана неки се мајстори врзмају по Машиној кући. И Маша се каткад врзма међу њима, онима које од раније зна, тек да види како посао одмиче. А јуче, док се у својој соби играла, мама је позва да упозна новог мајстора. Маша истрчала пред врата собе, укипила се и гледа ћутке. Мајстор ваљда исто тако.
Машо, како се каже, упита је мама и вербално гурну у леђа - тако се код деце активира учтивост. Маша и даље ћути и гледа. Како се каже, Машо? Како се каже, навалила мајка као мутав на телефон. Здраавоо, коначно изусти Маша (да се спаси напасти) и оде за својим послом.
Нешто касније, међутим, кад у кухињи промину крај мајке, процеди кроза зубе (колико да мајка чује, а остали немају појма о том): мама... ти си кретен! Што, изненади се мајка (а детету је свакако допуштено да изрази своје мишљење... ко што мајкама не можеш забранити да буду кретени нити их у том можеш спречити).
Како се каажее, како се кажее (ко да Маша не зна, али баш неће да каже кад неко на томе инсистира), искревељи се дискретно Маша, опонашајући мајку, и тако јој објасни да је претерала, тј. да је досадна, односно да смара.

Непристојна понуда

Ветар се раздувао као луд. Отуда сам преко мрежасте капе навукла и капуљачу. Ма брига мене како то изгледа. /Нећу да се удајем, што би рекле бабе, а и ја све чешће говорим, нарочито да бих једила чланове уже породице... Мада можда и хоћу, само се правим... и мој изабраник не цени ме по томе како се накарадим у ветровите јесење дане; зна он шта се испод маске крије./
Негде надомак центра варошице, куд сам се и упутила, пролази крај мене и зауставља се ауто (немам појма који је и која му је вредност на тржишту, не пратим то и не занима ме;  могла бих евентуално да препознам боју, што је такође небитно). Можда је неки познаник, помислила сам на трен.. путник намерник који би да ме пита за неко одредиште... Баш ме брига ко је и што стаје, помислила сам одмах потом и продужила да гледам преда се /у, мање-више зелену, траву, ко Милица, наша другарица, што нит је луда нит одвише мудра, нит је вила да збија облаке (и изазива саобраћајне колапсе) већ девојка - да гледа преда се/. Али у тренутку док пролазим крај њих, отвара се прозор и непознат човек који слободном руком држи мобилни, и разговара с неким вероватно, пита: мала (да л ми тако рече), оћеш с нама? /Припит, па види двојицу? Нарцис, па му мало он један? Ауто сматра једнаким себи?/ Не, хвала, одбрусих хладно и равнодушно (мада нисам, увек ме изнервира таква смелост), озбиљна и мрка лица (и дрзник оде празних шака и седишта... док не наиђе на неку коју ноге не држе, па ју лако с ногу оборити).
Да се крећемо узбрдо, па да и има неког смисла његова понуда (коју бих једнако одбила, и усред лета по најгорим врелинама, и усред зиме, по најгорем кијамету), али ја на двадесет метара од центра, само што нисам стигла. Стварно не разумем.
Или да сам у краткој сукњи, у чизмама на штиклу, с пола кила пудера и црвеним кармином на уснама, да ми се коса вијори ко у рекламама за шампон... Али ја сам забундана до грла. Ништа ми се (у ретровизору) не види сем лица и два чуперка испод капуљаче. Не знам, човече, шта те понукало да ми искажеш тако "непристојну" (па јесте, свакако се није забринуо за моје уморне ноге; да су возачи тако мека срца, повезли би сваку старицу коју иначе хладнокрвно обиђу) понуду, али неће  ти скоро слично пасти на памет (оде ко покисао).

Исто тако oзбиљан и фин

Сјатили се гости о крсној слави у сестриној кући. Најели се, неки мало и попили, па се опустили... те се распричали. И један мој зет изненада рече: јуче смо те помињали. Што баш јуче, што баш мене (верујем да имају паметнија посла но на мене да мисле)? Ааа, тамо неки брат од тамо неке његове другарице (или куме, или не знам кога) радо би променио самачки статус (отворено затражио да му, као противуслугу за нешто, нађу какво ваљано женско чељаде). И мој зет и сестра онда ставише прст на чело и мислише, мислише... па се мене сетише (о, радости). /Врло је непријатно и до лудила ме доводи што чињеница да ниси у браку даје свакоме за право да те види и препоручи као потенцијалну удавачу. Откуд људима идеја да ја желим икакву помоћ сличне врсте? И да уопште желим момка или мужа? Само зато што сам сама или што они мисле да јесам, не значи да ме занима што неки брат неке њихове другарице кмези јер је усамљен и беспомоћан./ Ја се осмехујем самосвесно (ја одлично знам шта ми (не) треба) и кажем учтиво (не падам у ватру, не потрчим по кубуру или танџару... можда само зато што их немам): нисам заинтересована. Хм, можда ја нисам, али сви други јесу. Зет се, сав заруменео, занео у хвалисању "свога коња" (неоседланог): исто је тако озбиљан (то, као, треба да је комплимент, никад ми се није допадало кад ме тако окарактришу; шта уопште значи озбиљан?), исто тако фин (ни та ми се етикета није допадала кад ми је налепе; и сад имам утисак да је међ онима који су ме "одликовали" фин синоним за досадан)...
Исто тако глуп, смотан, неспособан... чујем ја оно што ми стварно говори. Чујем, а не реагујем, правећи се да не разумем, чиме само потврђујем да сам заиста глупа (што је сасвим у складу с мојим уседеличким положајем). А прећуткујем да ме исто тако уво заболе (ваљда су то уобичајени здравствени проблеми девојака у поодмаклим годинама).

Проводаџије и бабадевојке

Зет мој решио да се игра проводаџије (може то да буде корисно, ком је воља, не поричем, али од тог и зазирем). Жена му се придружила. А сестра и ја треба да играмо улоге посредника.
Има он колегу: добар момак (поштедећу га наводника), добро ситуиран (од љубави се не живи; то многима постане јасно већ кад превале двадесету, па заличе на пореске службнике, скенирајући материјална добра потенцијалних младожења: кућа, стан, кола, хектари обрадиве земље и шума, пуна штала говеда... шупаљ нос до очију... већ шта се коме заломило)... А има и сваајуу... (Не, не мене; ко би се усудио тако нешто да предложи - ако му не би одлетела глава, озбиљно би нам се погоршали односи.) Младожења би, још "млада" да пристане (нешто се нећка, или тврди пазар ради реда) с ђувегијом да се сретне.
Али откуд знамо да ће се једно другом допасти, покушавам да будем рационална (и поштујем право сваког од нас да сам креира властиту судбину (бира срећу и партнера).  Ма шта ту има, у овим годинама не могу да бирају, закључи мој зет озбиљно, а жена се сложи (позиција брачних парова, нарочито с дугогодишњим брачним стажом, некако је привилегована).

А ја (која такође нисам у оптималној старосној зони за удадбу и злобници би ме, без колебања, сврстали у категорију бабадевојака... само што не марим) не бих се сложила (само то прећутах). СВАКО од нас има право да бира, све одреда, док је жив. Не значи да ће успети да пронађе оног којег тражи. /Можда ће пробирач (ако му попусте критеријуми) прихватити отирач. А можда ће га и презриво ћушнути ногом у страну./ Али, свако има право и да бира да буде сам (ако не може да нађе оног ко ће га учинити целовитим).
Ја лично никад не бих прихватила онај отирач којим народ прети охолим уседелицама, што презиру све удвараче редом (па тако и заслуже поменути статус). Мој мото је: све или ништа. Нема компромиса, нема нагодбе, вагања, прекрајања, преправљања, преобликовања... Или јеси или ниси онај што је суђен мени. Само њему биће ташта моја мајка; ја његовим родитељима бићу (хвале вредна) снајка.

Књига никад доста

Мојој старијој сестричини примакао се рођендан. И сви блиски рођаци гласно размишљају какве поклоне да јој спреме. Коначно и њој упутисмо директно питање: шта би желела?
Хоће неку лутку, с крилима, какву јој и сестра има. И хоће неку књигу (наслов и врсту није одредила). Баба јој, као што сам и очекивала, од тога добија оспе (појма нисте имали да књиге неповољно утичу на здравље?). И мајка јој изјави да су јој књиге преко главе (нарочито кад се разврзу по поду, кревету, по целој кући... па онда нико неће да их наново сложи у ормар).
Али она ХОЋЕ. Књига никад доста, каже. Паметница моја! И купила сам јој Атлас људског тела, у којем ју је, очекивано, највише заинтригирало како настају бебе. Али је књига брзо потом (таман кад Миа беше научила да чита) нетрагом тајанствено нестала (не мора још да зна, сматра њена мајка).
Кад спавамо заједно, ја још очи не отворим, а Матија се успентра на кревет, превали се с књигом преко мене и заповеди: читај. Откако ја не идем у библиотеку, Маша теже долази до књига, јер јој је мајка заборавна. Но, кука док је мајка не одведе у библиотеку. И после се игра с лутком: ово није библиотека; у књижари се књиге купују, а у библиотеци позајмљују (коначно је научила разлику).
Благо мени, нико неће зауздати жудњу за књигама, коју сам ја у својим сестрићима пробудила.

Ђеврек са сланином... без сланине

Мрзим кад се деси, али некад је неминовно: не стигнем да доручкујем код куће. Због тога ме увек ухвати паника, јер ем не знам шта ћу и где за јело купити (ништа то није здраво), ем постоји велика могућност да то што купим неће бити вруће, чак ни топло, а тиме ни довољно укусно. У најгорем случају биће хладно као лед, бајато или такво да се коњи пред тобом далеко уклањају (тврдо да можеш њиме коња да убијеш... само да си такав бездушник и насилник).
Данас ме пут нанео неким стазама из детињства, којима већ двадесет година пешке не прођох. Коначно наиђох на неку пекарицу, па, шта ћу, уђем да нешто одаберем и презалогајим (какво год да буде - преживећу). Имате ли нешто од кукурузног брашна? Немају ништа. Хмм, шта онда да узмем... Имате ли баварско пециво (то ми је бар осредње укусно, проверено). Немају. Хм... А је ли вам ово кувани ђеврек? Не, али је леп, са сланином, ако волите сланину. Како не волим! Дајте ми то! Загризем једном. И стварно - укусно. И стварно - сланина (из првог). Загризем други пут - прилично укусно... а где је сланина? Наставим да гризем - шта се десило са сланином, куд је испарила (осећам се превареном)? И за оно мало што видех готово да је неопходан микроскоп. О, боже, што су ти подли трговачки трикови: ђеврек са сланином, а сланине ни од корова (шта је било, појела маца?), нигде, до у имену. Трчиш, трчиш, тј. једеш, једеш, па наиђеш на трунчић сланине.
Никад ми неће бити јасно то обмањивање (гладних) муштерија. Зашто у пекари не могу да умесе нешто ваљано, да не шкртаре на свему што није брашно, па нек ставе цену која им је исплатива? Да човек зна шта купује, а не да је увек принуђен да прихвата мачку у џаку (та је можда крива за одсуство сланине, вероватно се још облизује) и ђеврек са сланином без сланине. Неће ми се скоро десити да прескочим доручак и празног желуца из куће изађем. Има да пораним, ма колико уморна да сам легла.

Све је то због кашља

Не бисте ми веровали... да сам због кашља управо сад, у по ноћи, напунила желудац још топлим свадбарским купусом (ако кажем кисели, неће вам бити јасно да је у питању онај кувани... што се купа у масноћи - кад сам данас видела пола шерпе уља, које је моја мајка за овај специјалитет припремила, пет минута сам трептала у неверици).
Знам, знам, чули сте да се кашаљ лечи чајем од лука (неољуштеног) или мешавином меда, уља и ракије (којом смо ми једном подвалили тати, не поменувши му средњи састојак; он се мрштио и гадио, али је гутао; да смо му све открили, ко би га натерао да зине), али купус... Па нисам ја кашаљ ни лечила (а овај суви стварно ми додијава, поготово кад се нађем на неком скупу, у јавном превозу - живи ме срам поједе). Не, нема он ништа с тим: пробудио ме и утихнуо. Али, на зло, није пробудио само мене.

Елем, ја се већ данима трудим да будем добра девојчица (лоша не могу бити, све и да хоћу, није ми то у природи) и одлазим на спавање у неко пристојно време, које ће ми омогућити да се испавам и лишити ме подочњака. Вечерас ми је коначно успело да легнем , па и да заспим, што је најбоље, око пола једанаест. Међутим, два сата након тога ја сам кашљуцнула (надражио ме сув ваздух, мајку му) и сан је побегао бестрага. Џаба сам неко време лежала жмурећи, у нади да ће се наставити тамо где је немилосрдно прекинут, у страху да га не наљутим ако се мрднем. Онда сам морала да одгрнем јорган, онда сам морала да одем до купатила, а потом и да расклопим лаптоп, па се улогујем на Фејсбук, и тако све по старом (само стрампутицом).
Јесте да сам којешта сазнала и пронашла на нету, али сна ни од корова. Зато је глад поприлично ојачала и узјогунила се. Да нисам знала шта се налази на смедеревцу, можда бих се и одупрла. Међутим, ја знам да је досад свакако кувано и по свој прилици још вруће (а вруће је мени омиљено; сви у кући знају да ја чак ни млако не једем). Није требало да попустим, добре линије ради, али... слаба сам ја. Сем тога, она дивна чорба од дулека (иако сам појела најмање шест кутлача - на количину мислим, кутлаче су још живе и здраве), није ме заситила.
Једна гужва само, ма гужвица, гужвичица... неће да шкоди (више од свега другог шкодљивог). Превариће се то пре но што сан преварим. Знам да ћемо се сад надмудривати још који сат, па сутра не могу да устанем до подне. Еее, што нисам она идеална цура из жетелачке песме, па да пожњем двадес'т и четири снопа, да увече ситан везак везем, а ујутру да поскочим орна, чим петао кукурикне (додуше, начисто се истребили, не памтим кад сам иједног чула; по њима бих ја могла да се не будим данима).

О јесени, јесени, међ стаблима и у мени

Свих претходних година, такнута тек далеким свежим дахом зиме, ја бих се већ успаничила, ја бих већ потонула у дубоку депресију, чврсто затиснула сва врата и прозоре и подвукла се под силну ћебад и јоргане. Али ове јесени ја сам одлучила да волим сваки дан и уживам у њему. Предвече кад се спусти лака измаглица, ја свучем пиџаму (некад и кад пораним, ја читав дан остајем у њој), ставим капу и шал, те се, сама (често волим да самујем), упутим знаним стазицама. Лишће се још добро држи на подоста оголелим гранама (најјачи само опстају и најупорнији). Покаткад се с дрвећа откидају и капљу ужутеле јабуке (ето шта се збива с воћкама на највишим гранама: ниједна се не може опрети вењењу - не падне ли иком шака, мора земљом да се закотрља). Пусте су улице, што ми нарочито прија (кад не срећем друге, ја боље видим и разумем себе). Успињем се лагано узбрдо, ближећи се стринином винограду, једном од мени најдражих места. Недавно сам у њему открила два чокота на којима се задржало грожђе, други, јесењи род. Не марим што ми је Огњен (ваљда да више остане њему) рекао да се од тога, ако превише једеш, добија чир. (Ако га не добијем од свих других мука, не верујем да ћу од ове сласти.) Ситна пуцад ко рибизле, а слатка као мед; откидам по неколико и трпам у уста, смешећи се... ни због чега посебно, сем што је јесен, што сам ја (ту где сам, таква каква јесам), што је он (па и ако није), што смо ми (надалеко, а једно уз друго)... што је живот тако величанствен, особито кад га гледаш кроз траве и дрвеће.
Стојим потпуно сама у сумраку, росом оквашених патика (ципеле би, знам, звучале поетичније, али нећу да лажем), и језиком гњечим слатке плодове (радујем се томе као дете), гледајући преко шума у се. Пасји лавеж просеца танку маглу. О чему ли он мисли, какву поруку шаље измеђ ливада и винограда, сања ли... или више није сам...
А ја сам срећна што постојим, што на врху брда стојим, сама. (Има неког страсног ужитка у самовању.) Ја, која славим миловање сунца и песму зрикаваца, волим сад влажну траву, понеки маслачак који се у поткушеној трави шепури, оголеле чокоте на којима још памтим род, место којег сад виси скврџено оклембешено лишће. Волим што сам ја ја, таква, једина, несналажљива, посебна, смотана, недоступна, спутана, ведра, наивна, човекољубива...
Срећна сам што постојим и што можда постоји и он. У јесен кад ватра запуцкета и појача чежњу за топлим загрљајем, човек мора да верује како негде о њему сања онај који је суђен да га воли.
Јуче је била јесен, а данас већ ваздух мирише на зиму. Истина, Маша то пориче: данас је истурала нос кроз прозор аута и није се сложила. Не само да се осећа, зима се види у овој магли што село овија. Волим и њу, маглу, све волим. Јесен је, или зима већ... Волим.

Ован звани Вук (Самотњак)

Миа и Маша пре неки дан спровеле су у двориштe нашег новог љубимца, овна Мићка, званог и Вук Самотњак.
Остао нам, сироче, сасвим сам, кад је газдарица, недавно, распродала читаву његову породицу (и бабу и мајку, и тетке, браћу...). Њега задржала јер је био крџав. До Божића му одредила рок трајања, не слутећи да ће им се свима подвући под кожу, а ко иоле срца има, како би му (па нека и посредно) под грло нож ставио. Додуше, ако и могну против својих осећања, неће се изборити с нашим породичним друштвом за заштиту животиња (које чинимо моји сестрићи и ја; с времена на време, Маша већ протестује по дворишту: не-ће-мо да за-ко-љи-мо Вука Самотњаака).
И отад вазда блеји (што буквално, а што с наводницима) иза куће или џеџи крај ограде, не би ли привукао ма чију пажњу и руку која ће га помиловати. Сад, ако рука помилује под главом, по гуши, и ђене-ђе, угодно ће бити. Али ако рука незналица, као моја, почеше рогове (гле како су кржљави, шта је ово, као да их је неко сломио), на зло може да се преокрене.
Кад смо пре неки дан Маша и ја опипавале то јуначко обележје (и људску срамоту), он је одмах погнуо главу и устремио их на мене. Како му бејах у непосредној близини (сва срећа, не имаде простора да ухвати залет, видела бих ја свога бога... и све звезде на небу), само ме гуркао, онако како одмерава снагу са супарницима. Таатаа, довикнух оцу који се затекао у башти испод, он хоће да нас бијее! (Тата ме и не чу, а вала би се грдно потресао, онако флегматичан.) Није да се нисам препала. Хајде да трчимо, предложи Маша (која је такође увидела озбиљност ситуације). Не, ни случајно. Онда ће нас јурити, па ако нас набоде, ако нас декне у задњицу... Кретосмо полако, уназад, корак по корак да узмичемо, све време га држећи на оку и пазећи да не направимо нагли покрет (који би га испровоцирао), док се не домогосмо капије и утекосмо. Е сад се чивтај колико ти воља, безобразниче један!
Кад су га Миа и Маша тог дана довеле, неко време он их је следио у стопу. Њушкао око дулека који сам ја управо резбарила, канећи да га ставим на стуб капије и уденем му у утробу свећу, како би пролазницима крв сишла у пете (из године у годину ми се надамо, ал' овим путем као да се крећу само неустрашиви, нико ни да цикне). Грицнуо је мало те дулекове изнутрице, њушнуо, па и језиком смотао који јесењи цветак, стрпљиво позирао док сам га сликала, подносио што смо га одасвуд загледали и пипкали, а онда се наједном растрчао и распомамио.
Баш кад поче да скаче ко бесан, по три копља у висину, Миа се затекла крај њега, а мајке, све три (њена, Машина и моја) на тераси (ове две млађе ако би и такле коју животињу, не би без хигијенских рукавица). Већ сам била кренула да тог хулигана зауздам, а мајке се успаничиле и почеше да запомажу и застрашују: Миаа, Миаа, бежи, удариће те! (Као да сам ја луда па бих допустила да ју, и нехотице, повреди.) Јаоо, те незналице! Не треба овна подстрекивати на скакање и трчање, а он је поводљив: ако ухватиш маглу, и он ће ти бити за   петама (а богами и задњицом, која му је врло згодна мета). Тако је Миа отрчала у кућу и озбиљно се увредила због овновог поступка: он је неваљао! Рекла је да више неће да се дружи с њим. Џаба сам се ја трудила да јој објасним да он није пуки насилник, и није желео да јој учини зло већ да се с неким поигра. А изгледа и да га је Матија претходно изазвао наслонивши му лопту на рогове (он то схвата као позив на мегдан, неће ваљда да се добацује).  
Е, Вуче, Вуче, због тих (немирних) рогова остаћеш сам самцит, без другова.

Само до Баљевца

Јутро беше ведро и већ сунчано, на то нас је већ навикло ово михољско лето, а како смо се, моја сестра од ујака и ја, упутиле на далек пут (отуда узбуђене и пуне ишчекивања), дан је био и нашим осмесима обасјан.
Иако сам месецима неиспавана, а касно легла и претходну ноћ, не беше ми тешко да пораним (а ни да теглим путну торбу низбрдо). А изгледа да нисам једина којој фали сна.
Неколицина нас беше пристала уз предња врата аутобуса. У ишчекивању да се иста отворе, цупкасмо у месту и пребацивасмо се с ноге на ногу. С времена на време погледамо у станични сат: време одмиче, а возача нема па нема. Тек у неком моменту један од путника указа нам на возача који је на свом месту у аутобусу, заваљен у седишту, спавао као заклан. Сви се смејуљисмо са симпатијама и разумевањем, онако расположени (ко због сунца, а ко због пута на који се упутио), те одлучисмо да га нећемо будити до осам. Онда ће, вала, морати да се лати волана (а онако крмељив и бунован, куку, скркаће нас у неки јарак). Ја прођох с предње стране аутобуса, колико да привирим и утврдим у којој је фази сна, а возач ни пет пара не даје, ма ни да трепне. Међутим, пет минута пре времена поласка, он отвори очи. Немогуће да му је унутарњи сат тако наштелован, гарант је подесио аларм на мобилном телефону. Е, сад кад си се сном окрепио, можемо да кренемо.
Пола сата вожње, па сат и по тумарања градом и чекања другог аутобуса. Тачније, већ смо унапред знале, чекале смо мини бус. А био је толико мини да смо се у њ спаковали ко сардине. Добро, кад чељад није бесна, ни аутобус (приспео из престонице), ма коли(ц)ки био, није тесан.
Један од возача (онај млађи), како возило пристаде на перон, искочи те  зађе отпозади (на задњу страну буса мислим, да не буде забуне), те дограби наше торбе и потрпа у гепек. Нити нас ишта пита нити много слуша. Ценимо ми да унутра има мање седишта но пред бусом путника, па питамо бојажљиво (нити нам се четири сата стоји нити нам се чека наредни полазак ко зна у које доба): има ли места? Ма то (та гужва и гунгула) само до Тополе, од Тополе је празан аутобус, утешише нас обојица и сагнаше унутра.
И тако, до Тополе ми се (ко мање, ко више) стисли једни уз друге. Хвала богу да сам ушла последња, па ми страга бејаху врата, а спреда бејах уз сестрина леђа. Према сестри наџогерила се једна постарија, причљива госпођа (пензионерка, радила у здравству, како рече), врло ведра духа и са смислом за хумор. Тај исти смисао, испоставило, се имали су и возачи, а церекале смо се и сестра и ја (од досетки ја сам се овог пута уздржавала), што нам је скренуло пажњу с тренутних мука. Атмосфера у том деминутиву од аутобуса (аутобушчићу) била је нужно фамилијарна, просто интимна. Било је сасвим природно да с возачима будемо на ти, кад смо им већ висили над главама. Међ њима двојицом седели су, леђа уз леђа, глувонема бака (неколико пута је то покушала да објасни госпођи-здравственом-раднику, али ова, изгледа, није видела од наочара за сунце и хумористичког заноса) и дека, који је такође ћутао као заливен (како ничим није одавао да чује и разуме иједну од речи што су му се укрштале изнад главе, чини се да је делио бакину злосрећну судбину).
Ма филмска сцена (мислим на збијеност и спутаност, распоређеност путника и на комедијање); да сам могла, бих се осврнула да видим "ко то тамо пева" и вуче ли се за нама одјавна шпица.
Госпођа, насмејана и нашминкана, с наочарима за сунце, приговарала је да стоји на једној нози. И то мојој, надовезао се млађи возач, што управо тад беше за воланом. Путници у предњем делу, и седећи и стајаћи, на то се насмејаше. Кад се госпођа-здравствени-радник-у-пензији пожали, тачније само примети (иначе на све гледа из позитивног угла; бар да ју је случај стиснуо уз неког исписника) да смо као сардине, постарији возач, њених година, вицкасто додаде, с пазарским нагласком, да треба само уљем да нас залију. Лако је њему да се тако шали, кад седи. И тако, ми стојимо, не можемо ни да мрднемо, а камоли да се окренемо или с ноге на ногу пребацимо, а овај  старији распитује се ко докле путује и шаље ланчано карте, а исто тако новац узима и кусур враћа - из руке у руку. Хеј-хај, баш нас брига, возамо се...
Кад возач у улози кондуктера нађе згодну прилику да кине, госпођа-здравствени-радник-у-пензији прекори га како том приликом треба да стави леву руку на уста, јер се зараза лако шири (вала нашла би где ће: нема где бува да прође, а камоли она да се шири). Овај се није много потресао, а десница му је очито једина узданица.
Госпођа, кад не даје здравствене савете, збија шале и церека се као тинејџерка; моја сестра, ка њој окренута и тиме принуђена на ближи контакт и пажњу, церека се као луда; а ја се тек благо и дискретно смејуљим и каткад широко осмехнем (не што је ћутање злато - не жудим за златним полугама, већ не волим да говорим пред гомилом, нарочито непознатих, људи).
Кад коначно дође на ред да и нас две добијемо карте, ја наручих две до Баљевца (да ја вама дам карте, платићете после, рекао је чика... кад будемо могле да допремо до сопствених новчаника). Млађани возач (ценим, ако је превалио двадесет пету, плафон тридесет лета) осврте се мало, колико да ме погледа у очи (којима ја не допустих да се с његовима сретну), и, не марећи што таква неопрезност (и страст за флертом с непознатим путницама током вожње) може живота (или тек неког дела, органа... не дај боже да врднемо с друма) да нас кошта, значајним тоном упита: само до Баљевца? Само, одговорих ја, готово смртно озбиљна (а, морам признати, донекле и дискретно охола), одбивши да прихватим игру. (Он би хтео у ретровизору да ме гледа до Пазара. Но, већ од Тополе и ја ћу ноге да одморим и с очију да му се склоним - а далеко од очију, далеко и од срца, преболеће ме до Крагујевца.)
Никад се нисам толико обрадовала Тополи, иако ништа од ње нисам успела да видим (мало је стакла на том мини бусу, ко да смо у конзерви, што одлично кореспондира с оном отрцаном досетком о сардинама). Како већина путника изађе (куд су сви у Тополу нагрнули, ко да се нешто дели џабе), нама се развиде.
Сестра и ја сместисмо се скроз позади, само су тамо била два спојена места.  Није ми се допало да место дрвећа и ливада крај пута, гледам у металну конструкцију. Но, добро, важно је да више не стојимо и да можемо мало и да се раскомотимо. Одмах потом, како се угнездих удобно, ја насрнух на кесу с гибанчицама (такозваним ружицама), које нам је за пут спремила мајка. Беше већ готово пола једанаест, а ја сам сатима пре устала, крајње време да се једе (готова сам да спаднем с ногу, срећа да сам села). Моја сестра се нећкала (због ње сам се и наредних дана осећала ужасно прождржљивом): те рано јој, те није гладна... Исто је рекла и касније кад сам јела банану... једну... па другу... Аман, дете, нико те још није обавестио: од љубави се не живи!

"Само до Баљевца" потрајало је четири сата. Истина, прошли су као четири минута, ма ни осетила нисам. Да сам морала место тога четири пута да се провезем од места боравка до Београда и назад, леђа би ми отпала, увијала бих се у мукама. Али како сам пошла сестри у госте, на славу, а и дан пре и два дана после (знам да је свакога госта три дана доста, али правила сам се луда, да извучем бар дан више), све је било чисто уживање.

Спадало у цркви

Сваке године ја једва чекам нашу крсну славу јер то је једини дан кад крочим у цркву, а знам да ћу се из ње вратити пуна инспирације. Већ од капије почну да ми се смеше брци: па народ (побожaн и скрушен до мога, да извините) љуби и стуб за стубом, само чесму у дворишту што не целива! Ја не цмачем ни икону: није, брате, хигијенски, нећу да навучем неку заразу. Станем гдегод украј, па се крстим кад се други крсте или кад сама проценим да је згодно и пожељно. У име оца, и сина, и светога духа и амена, што би рекла Маша... Па опет изнова.
Не могу да се прекрстим брзо колико онај службник божји, којем звање не знам, може да пева: господи поомиилууј... господи поомиилууј... Пева, а по цркви "зева": вири иза стуба кога има, а богме очи му се подуже и на мени задржале (не знам да л' сам лепа ко икона, али сам једнако у облацима, недокучива и недоступна као они на њој представљени).

Клипана неког пустили да чита извесне делове из црквених књига (појма немам шта, никад ништа не разазнајем), а он (да ли због треме?) сецка и муца, понавља ко покварена плоча - мучно га слушати, а никако да оконча беседу (већ је и попу неугодно што га ангажовао).

 Сви тобоже смерни, крсте се и до земље клањају, многи у нади ваљда да ће загробни живот (уз укљештење кичменог пршљена) задобити. А мени и овај живот много, не знам шта ћу (паметно) с њим да урадим; да имам још шестанест, и њих бих успешно страћила, без проблема и напора.
Сама сам себи смешна, тако необузета и незанесена божанским и небеским. Али како рече неки филозоф (не сећам се који): кад би волови и коњи имали руке и кад би умели да цртају, волови би замишљали и цртали своје богове као волове, коњи као коње... свако према свом лику. Ја не знам да цртам, али знам поприлично добро да пишем: мој бог је смешан дозлабога, тешко спадало и са свим тера шегу (отуда од своје поданице неће окренути главу... сем да се кришом кикоће). Па тај се по цео дан само церека.
С леве стране олтара, као и увек, прикупљају се прилози, само сад, видех, обучавају нове, младе снаге да убирају новац (старији обневидели и онемоћали). А цурица се занела: пише читко и пажљиво, па потом ређа новчанце, слаже их по боји и по слици (среброљубље се некако увек ушуња у цркву и тешко га је отуд истерати као мачку из кухиње кад замирише месо).
Прилажу људи за здравље своје породице, за покој душе својих мртвих (који од њих, док бејаху живи, не имадоше мира), за напредак у послу (чак и кад су посла ћорава) и напредак стоке. /Све то мора да се пред окупљенима прочита, да се они што приложише поносе и диче, а који нису приложили да се застиде због тврдичлука./

Двеста динара за напредак стоке? Зар је мало узнапредовала и разрасла се, раширила - не можеш улицом да прођеш од ње? Мени је стоке преко главе, нећу да улажем у њихов раст и развој. За здравље породице морам да дајем лекарима и сестрама, евентуално болничким спремачицама; не дај боже да ми поп помаже. Двеста динара за покој душе (оноликих) свих својих мртвих? Ала је мир на оном свету јефтин (и доступан), кад би за ма какве паре могао овде да се купи, еее!
Ја не прилажем; дајемо попу попово, тј. колико тражи (а не бих рекла да је скроман), ни динар преко тога - немам паре за бацање. Уосталом, баба је вазда говорила: што кући треба, цркви се не носи. Извин'те, попо, што нећу да мажем масној гуски дуп...го перје.
Добро, бацим тек који динар (у папиру; нисам баш од оних чији прилог звечи и привлачи подругљиве погледе) на тас, колико да ме се ману изнуђивачи у име бога. Деси се, међутим, да људи у цркву бану неприпремљени - забораве да раситне новчанице. Али и за то постоји лако решење, потврди једна тета: не знам колико је ставила (ценим да више од педесет није), али са оне гомиле кусур узе (ценим четрдесет, нисам тачно уочила). Исто тако поступио је један деда, бог да му душу прости, из моје фамилије на некој свадби: окитили човека цветом, а он стави у корпу једну новчаницу, а узе другу као кусур (због чега се сведоци тог поступка цео дан грохотом смејаху... и мене су од тог вилице болеле). Јакако, не беру се паре на дрвету и умереност је једна од највећих врлина (да вам не буде много, божји службеници и свадбене харачлије).

Ма колико уши напрезала, не успевам ни овог пута да укапирам о чему то поп збори или пева, па на крају одустанем: чекам да исприча све што има, па да се разилазимо. Дотле тежим да се прекрстим тако да остварим савршену симетрију: да ставим три прста тачно насред чела или у правцу пупка, покушавам  добро да центрирам, али то ми полази за руком тек сваки пети пут у просеку, од чега осетим поприлично задовољство.

Исто тако, паливши свећице за покој душе прецима, ређах их с, готово у милиметар, једнаким размаком и по замишљеној правој линији. Она упаљена за здравље моје и мојих ближњих, додуше, нахерила се ко кичма с деформитетом (ако нам зафали нешто - крив ће бити песак, не у бубурегу, већ онај у који свећа с муком продире).

Поп уобичајио да након литургије мало "попује". Овог пута искритикова оне што средом и петком за славу мрсе правдајући се да су им тако и старији чинили. И каже: шта је слава... слава је свећа (јесте, тако је)... слава је колач (јесте, у себи се слажем ја)... слава је жито (да, и то)... слава је вино (ууу, још ако је неко добро)... слава је ПРИЛОГ којим сте се ви данас сетили својих мртвих (каква градација; ту смо, кључна одредница... али не наседам ја на те форе). Аха, прилог који сте пребацили из својих сламарица у моје дубоке (алаве и незајажљиве) џепове.

Онда сви навале на попа, прилепе му се уз леђа, не би ли им што пре колач освештао. А ја стала у позадини, никуд не журим (сунчан јесењи дан, угодно ће ми бити лагано да ходам; сем тога, сумњам да ћу игде битно стићи до да опет станем у ред пред Хароновим чамцем, а не мили ми се та пловидба). А и знам да негде пише, чула сам: ко је последњи - биће први (хаа, ала сам их прешла).
Поп колаче (па и оне што се жуте од јаја, а црвене од стида након критике) сече, вином полива, па на крају домаћине благосиља: да сте живи и здрави, високи и прави, масни и дебели... А ја се мислим: буде ли и мене овако благосиљао, шикнућу га ногом у цеваницу (па само ми још сала на боковима и стомаку фали)!

Док сам покушавала да преломљени колач увијем у крпу, онај "певач" (будући сад залудан) прискочи, тобоже ми поможе да крпу раширим (ко да не знам: уграбио прилику да ми се приближи, ал' тврд сам ја орах... учтива, а на дистанци). Е фала ти ко брату, не знам како бих сама, бог ти дао здравља и насеље у царству небеском (мислим, кад буде нужда да се преселиш).

Како исече и освешта све колаче, поп и његови помоћници истог се трена пребацише на прозаичан ниво, просто  с небеских висина бубнуше на земљу (не сачекаше ни да мени виде леђа) и  распитиваху се за приходе: ко је шта и колико платио, а ко није. Па осташе донекле трљајући руке, а однекле гризући се од беса... што је недовољно пуна кеса.

Сарме без соје и "саламура" мајке моје

Сестра, мајка и ја мотасмо се по кухињи, свака посвећена свом послу: сестра пере и брише, мајка меси славски колач, а ја приправљам бакалве. Узгред, ми ћаскамо о којечему, повремено се препиремо и љутимо, вазда гунђамо (једна другој) и повремено се продеремо (кад чељад није бесна, кухиња није тесна... ал' кроз ову нашу не можеш да прођеш од домаћица).
И тако: једно правимо, а друго планирамо, колач месимо, о сарми расправљамо. Мајка хоће да стави соју: сваки пут кад нам "падне" посна слава, она покушава да нам у сарми потури сојине љуспице (али ми не попуштамо, тј. не допуштамо), но ја их не желим (чак и да постоји гаранција да није ГМО), стога се оштро противим. Наша је баба посну сарму само од пиринча, кромпира и шаргарепе правила, и то какву сарму - прсте да полижеш. А мајка гледа друге домаћице, па јој тешко да се одупре тој моди (која не ставља соју, ставља орахе, али мени се ни та верзија не свиђа). И несигурна, све мисли да је туђе боље.
Како помене соју, ми оспемо по њој (и по соји, разуме се) дрвље и камење, не сме више ни да нам помене. Нама не сме, али мора да се посаветује с другима, све се плаши да не погреши (као да већ хиљаду пута није посну славу спремала). Изнела телефон на терасу, па позвала прију, а не зна да су моје уши начуљене (од момента кад сам чула да се помиње сарма). Пријо, а јел' стављаш ти соју (џаба тихо пита, кад мене слух добро служи, заједљиво се исцерих)? Аха /не чујем шта прија каже, али знам да ће ова соју да стави само преко мене мртве (па може да ми је сервира за даћу - ако жели да се из гроба дигнем и све подавим у знак протеста)/.  Јел' ставља прија соју, питам је после подругљиво (да зна да сам све чула). Стављаа, пркосно ми одговара она (а криво јој, знам, што је откривена). Прија нека ставља, али ти нећеш, одлучна сам ја. Е ставићу, тобоже је одлучна и она (а знам да се неће усудити против деце да "устане").
И тако се гађамо оштрим стрелицама, па се смејемо (нарочито сестра и ја). МОЛИМ, значајно ме, након неке моје изјаве (не сећам се које) упита мајка. А ја ноншалантно одговорих (ма паде ми на ум ко кец на десет): дупе ти посолим (кад смо већ у кухињи, готовимо јела и баратамо зачинима - да не мењамо тему, реквизите и супстанце; тако би дошло као саламура)! Сестра се на то насмеја, како сам се и ја њој шеретски искезила, а и ова "осољена" се осмехну.
Има неколико деценија како нисам осетила такво задовољство од осољавања туђих задњица, ма ни у основној школи није та доскочица звучала толико узбудљиво, колико сад кад јој се нико (укључујући и мене саму) није надао. Мајка је још и добро прошла. Да сам вулгарна, као што нисам, и да јој нисам ћерка, као што јесам, могло је још горе да буде. "Молим"  је реч која вас може довести у гадну неприлику (нису све лепе речи тако фине да само гвоздена врата отварају; ова вас зачас, неопрезне, доведе у незгодан положај и изложи сексуалном узнемиравању).

До лаптопа води теткина стопа

Моји сестрићи, сви до једног (од укупно три, што није коначан број, повећање се очекује врло скоро) тотално су залуђени компјутерима (да ми је само знати на кога су), нарочито мојим лаптопом (та справа је позамашно семе раздора међу нама; на млађима и лаптоп остаје, али тетка нерадо свој даје!), и игрицама на интернету. Како наиђу, с врата на њ насрћу, па ако се не договоре ко игра (а ко гледа и бодри) и ако се одабрани цртаћ неком од њих не допада - тешко мом лаптопу (којим ће да се надвлаче), њиховим косама (то је први аргумент који потежу у расправи и борби за превласт) и ушима свих суседа (вриште и пиште, да те ухвати страва). Исто тако, усуди ли се ко да им одузме ту ђавољу направу, у осиње ће гнездо чачнути. И неће они ко сва нормална деца (ако такве, сем можда у неким забитима, има) да поседе пред компом сат, уврх главе два (кад не можеш да их одвојиш). Они хоће СВЕ ВРЕМЕ да ударају по тастатури (а напољу сунце све слабије сија, а напољу сунце на растанку нас љуби...)

Пре неки дан кућа нам беше пуна гостију, а они искористише гужву да се у кући затуре. У једном моменту (поставши свестан неуобичајене тишине) неко се од нас прену: где су деца, где су деца? И, пошто погледасмо на лустере и ормаре, одмах се растрчасмо по собaма. Кад, они се поизвртали потрбушке на кревету и сјатили се око лаптопа, који су ту пронашли (а баш сам наивна, нити сам га сакрила нити сам га искључила; само га у брзини спустила, не мислећи да ће они и у ту просторију забасати). И шта сам могла сад, сем да шкљоцнем апаратом (упркос свему, упркос томе да бесомучно израбљују МОЈ лаптоп, призор је био изузетно сладак): смешааак (и они ме, зачудо, и само на трен, погледаше и искезише се послушно).
Међутим, чим су се начас удаљили, лаптопа (а с њим и њиховог весеља) нетрагом је нестало. И где је, пита једно. Где је, успаничило се друго. Где је лаптоп, цвили треће. Даај лаптоп, вапе сви углас. А лаптоп ко да је у земљу пропао (а не под сточић завучен).
Старије му сестре брзо се потом оканиле, помириле се са судбином и нашле другу забаву. А њихов братић никако да прихвати истину. И слути он ко је одговоран за тај чудесни нестанак. Зато мало-мало, па ме дозива из ходника и потражи у соби с колачима. А дај лаптооп (пренемаже се, не би ли ми срце смекшало)... да ми пуциш иг'ицефрив (то су неке игрице на интернету које мени изађоше на нос, а мојим сестрићима никако). И шта ћу, сладак је, жао ми да се мучи, а жао ми и да сатима дрежде сви испред монитора. Пустићу ти, кажем, кад сви гости оду.
До момента кад су гости за столом почели да се осипају прошло је најмање сат времена. Ја сам на обећање већ и заборавила, али Матија је све озбиљно схватио и држао ме за реч. Како се у ходнику поздрависмо и испратисмо неке од гостију, Матија примети (с радошћу, беше очито мени, што сам познавала контекст; другима се могло чинити да то каже са жааљењем): свиии отишлиии (обећала сам да ћу му дати лаптоп кад сви гости оду и он сад једва чека да им види леђа). Нису још сви отишли (показах му преостале госте), разочарах га и продужих му муке. А кад и последњи гости пођоше кући, он кликну: иду свии!

Међутим, већ је било време за спавање, млеком смо малог зависника заварали, а лаптоп се, неким чудом, тек ујутру појавио на уобичајеном месту, те се Матија грдно обрадовао: дошаaо лаптоооп! Еее, сестрићи су ми класични зависници од интернета; не знам како од стопа свих сродника баш у моје стопе да упадну.

Кад је сишло вече

Миа има домаћи задатак да на основу шест сличица у буквару смисли и напише причу. У томе јој ја помажем, тако што с њом разговарам и подстичем је да исказ обогати. Тема је радни дан малог змаја. Допало ми се што је рекла да је змај устао кад је осетио да му сунце бије у лице (а не кад је сунце изашло или кад је било јутро). И да је зубе опрао што је брже могао.
На последњој слици видео се месец, па сам је питала шта то значи, у које доба дана се то дешава. Змај се био стровалио у кревет и заспао ко заклан (видим ја, а Миа још не толико). Кад је сишло вече, поче она реченицу... И ја се насмејах.
А паметно, и дете и вече: што да пада, па да се угрува, кад може лепо да сиђе (низ мердевине, обазриво се придржавајући).

Ја са својим телом могу да радим шта хоћу

У последње време Маша је почела да инсистира да јој се коса навлачи преко ушију. Ваљда је приметила да јој ми каткад, док се фотографише, косу исто наместимо. Уши су јој малчице клемпаве (мада, мени нису, а не волим кад ми измеђ власи вире), неколицина чланова породице жигосана је истима (ваљда такве мане морају да постоје да се човек одвише не узохоли: некима криве ноге, некима клемпаве уши... савршених нема).
И дете сад, због нашег неопрезног поступка, навукло комплекс. Готово сваки пут кад јој репове вежемо или кике уплетемо, она се буни: или све рашчупа, тражи да јој се фризура промени или косу вуче да уши камуфлира: нећу да ми се виде уши!
Тако и јуче кад се спремала за одлазак у госте. Мајка хоће да јој плете кике, а она не дозвољава. Па зашто, Машо, пита мајка; зашто нећеш кикице? Зашто кријеш уши, ко ти је то рекао? (А нико јој није рекао, несвесно смо јој усадили тај непријатан осећај и бојим се да ће требати деценије да се та грешка поправи тј. несигурност превазиђе.) Па види како си лепа!
Маша није много енергије трошила на објашњавање: ја са својим телом могу да радим шта хоћу! Е, тако, мала зна своја права (да се фризира како јој воља)!

Чудо, људи за девојку кажу

Приликом недавног боравка у једном малом месту, уживала сам не само у пејзажима, у сестриним славским колачима и новим познанствима, већ и у чаршијским причама (које не примам, а нису ми тако ни прослеђене, из угла трачаре већ упијам као књижевну грађу). Тако сам, док чеках да се сестра исфризира, од фирзерке чула симпатичну причу (којом је кратила време док фенира).
Елем, прича каже да је (управо тих дана) неког момка оставила девојка, те он, јадник, за њом још и данас плаче (да не кажем цмиздри; побогу, човече, па буди мушко - није она једина на свету). Његовој мајци, међутим, некако је од тог разлаза лакнуло (док једном не смркне, другом не сване јакако) - није јој по мери била потенцијална снајка. Ма била нека чудна, каже - (замислите) није хтела да пије кафу (с потенцијалном свекрвом? па то је нечувени преступ и невиђена смелост, такорећи дрскост). Е, дакле, ни ја се никад удати нећу: која би мајка мене, овако непорочну (добро, зависна сам од интернета, ђаво да га носи... само нек ми јави где), пожелела за снајку? И ја сам чудна (и то не само зато што не марим за кофеин).

У једном овећем колективу некад била сам једна од двоје људи што не конзумира тај напитак. И сви су ме гледали у чуду, просто подозриво: НЕ ПИЈЕШ КАФУ  (не воле људи кад се од њих превише разликујеш)? Дешава се да људима излети и питање: штоо?! Не волим, да ли је то довољно добар разлог? И данас ме многи питају: још ниси почела да пијеш кафу? Нисам и немам намеру /поготово не зато да другима сличим; не пада ми на памет да следим "остале Турке" ( те за њима, и за џезвом, пристанем ко мали Мујо), сем каткад што, у журби, на црвено пешачки прелазим/.
Чудо, људи за девојку кажу (сркућу кафицу и чудом се чуде): очи су јој два драга камена, уста су јој кутија шећера; кад говори, ко да голуб гуче; кад се смије, ко да бисер сије (ала би ми добро дошао тај репроматеријал)... ал' неће, брате, кафу да пије!

Лепа ко слика, па још младолика ;)

У аутобусу је често немогуће избећи да ти се сапутник обрати, нарочито ако му се ти, из неког разлога, обратиш пре и замолиш га за неку услугу (рецимо да ти припази торбу), нарочито ако се љубазно смешиш и делујеш приступачно. Док ми је Маша седела на крилу, жена поред мене упита је ли то моје дете (баш ћеш имати вајде од тог сазнања). Није, од сестре, одговорих учтиво. Колика су твоја деца (ко да ће да ми дође за славу, па да не донесе мали дукс)? Мања од маковог зрна (нема их ни од корова.) Немам, кажем (можда је требало и да погнем главу). Па добро, млада си... (Три тачке су кључне, у њима је поента - имаш времена, биће и то; из њих закључујем да се жени учинило да сам ипак погнула главу.)
Млада си... Не осетих потребу да је демантујем (ионако се тако осећам, иако знам да објективно одавно не спадам у ту групу привилегованих). Кад се потом опет упетљасмо око година и конкретно ме упита које сам годиште, имала је шта и да чује. Старија си од мене две године, рече у неверици, а изгледаш млада, ко би рекао. /Е па, сестро, ко ти је крив: хоћеш ти да се удаш пре двадесете (брачне те обавезе исцрпеле)./ Ја се насмеших. Знам, знам, али не могу ништа против тога (такав утисак остављам, између осталог, због гардеробе, примети моја другарица касније, али ја знам да је тајна много сложенија, везана за дух колико и за тело./

Воће са највиших грана

Недавно се вратих с кратког путовања. И причам другарици како је место које сам посетила мало. Кад прођем крај кафића (цела три, колико их има у главној улици: два са једне, трећи с друге стране), сви се у башти (време им ишло на руку, а врат умало не смашише) окрену - погледима ме дочекају, а кад прођем, сигурна сам (осећам) и да ме прате. Шта би тек било да беше лето, па да ходам наоколо у шалварама?
Јеси ли "излазила", пита ме она (као да ја за то много марим). Јесам, последње вечери, док смо чекали да се сестричини заврши проба фолклора. И, пита она, значајно се осмехујући и богзна какав одговор очекујући. Шта, И, правим се (тек мало да дометнем, иначе уопште не морам да се правим) луда. Јесу ли те гледали (бегенисали, појасни колегиница)? Јесу, гледали су ме (што јесте-јесте; па кад сам упадљива, а место мало, те и најнеупадљивији придошлица штрчи, а некмоли...), што да лажем. А ти, наставља да се интересује, и свеједнако очекује нешто сензационално, она. А ја... направих паузу, како бих истакла наредне речи (јер знам шта она жели да чује)... ја сам се распилавила, сва сам цептила од среће, сва устрептала, ма истопила се од милине. Она и њена колегиница (коначно прозревши иронију) прснуше у смех, јер знају (што им и понових) да гајим имиџ недодирљиве и недоступне (али не би веровале да то није само имиџ већ особито задовољство).
Ма ти си заљубљена (шта нас фолираш), ти си задовољна жена (види се), побуни се колегиница. Па јесам, не кријем ја то (ко да је могуће сакрити). Мислим, задовољна сам (жена мање-више, ту и тамо:)): лишће је жуто, небо је плаво, трава још подоста зелена, жива сам и поприлично здрава... Мени за срећу много (чак ни мушкарац) не треба!

Не суди о телу (и килограмима) по оделу

Кад се пре неки дан вратих с једног угодног путовања, увукох се у сестрине старе (мислим, давно купљене, а ко нове) фармерке, које ми је недавно кројачица сузила. Спазивши ме у њима другарица, с осмехом (злурадим?) примети: угојила си се! Задовољство је људима да то примете, чак и кад није истина. (Не вреди да ја објашњавам како вага месецимa, годинама чак, исту бројку показује. А то што штрчи око бока последица је узаног појаса.)
Истог дана, само који сат касније, зет ме у пролазу овлаш одмери и примети (злурадо): јеси ти јела нешто (тамо где сам била), гле како си се офуцала! Наравно да сам јела, и више но што треба (право је чудо да тело и вага нису забележили ону силну количину руске салате и колача). Откуд ти та идеја, упитах. Па видиш како ти висе те панталоне, примети мој зет (који ме у истима први пут видео, а први пут сам их и обукла). /Не треба о човеку судити по оделу, сем ако то није царево ново одело./ Тако се ја за дан и угојим и офуцам, зависно од угла из ког ме критичари гледају, односно од панталона које носим. 
Привид који остављам на посматраче мени уопште није битан. Небитно је и што ме готово сви (користили је сами или не) убеђују да ми је вага покварена (неки чак сумњају да сам је подесила да ми иде низ длаку... а мимо килограма). Не трудим се много да објашњавам како ми уопште није битно да ли вага "лаже": који килограм више (не верујем да може бити мање, а ваљда не би ни ваљало) не би пуно променио.   Важно је једино да се цифра не мења; небитно да ли имам оволико колико вага каже или пет кила више, стварно нисам тиме оптерећена.

Бувља пијаца и зелене чарапе (дечије, а универзалне)

Недавно сам, након много времена, поново била на пијаци, или пијацу (у мом детињству била је то реч мушког рода, а сад ме мрзи да устајем и претражујем речник, како бих овој речи међу ноге завирила; биће да је двополна), можда би требало да кажем бувљем (иако буве ниједне не сретох - продавци су више налик стеницама).
Не знам јесу ли ми тужније оне тезге, с махом кинеском робом, или докони власници, жељни и продаје и зараде (тако ценим; као да им се данима нико не обраћа, просто те у чуду гледају кад набасаш).

Требао ми неки конац, зелен, али га не нађох. Узгред, кад сам већ ту, распитивах се и за неке чарапице (иоле зелене и љубичасте) - готово све које имам, на прстима се избушиле. А продавци, чак и кад их ништа не питаш, чак и ако их не погледаш, чим им крај тезге минеш, побенаве од наде да ће штогод пазарити: изволитее! Прођеш крај једне тезге - изволитее, прођеш крај друге - изволитее, крај треће исто... А зло тек да ка роби усмериш поглед, не дај боже да штогод пипнеш ил' упиташ. 
Чим застадох дуже но што је било безбедно, једна жена поломи се покушавајући да ми прода дечије чарапе (тако ми и треба, кад тражим ђавола, па питам), једнако као и да ме убеди да су универзалне. Док ја бејах у неверици, а она решена да не испусти потенцијалног купца, не часећи поче да кида конац којим су чарапе једна за другу спојене. Ал' ђавола, не да се конац: људски пришивен, а маказа ни од корова. Како се ја свеједнако нећках (нисам сигурна хоће ли ми бити таман, а не знам ни желим ли их уопште, свиђају ли ми се толико...), она (сасвим озбиљна) ништа не препушта случају: ево можете да пробате! Побогу, насмејах се (то још нисам чула). И узех те чарапе (бар су зелене), да се не мучим више, те утекох с пијаце, пробијајући се с муком измеђ продаваца који само што те не вуку за рукав, ма готови да бију ко неће. 

Боже, само што ти не поп... (да извините због простаклука, и штета што нисам мушко)!

Нећу да будем наџак-баба (макар оглувела)

Девојка што јутрос у аутобусу до мене седе, чим се ушушка, ћушну слушалице од мобилног у уши (како мрзим ту моду, уопште све што је масовно; сем тога, одбојно ми је јер није ни здраво) и одврну музику, по свему судећи до даске. Попут Ластиних возача, наметнула је свима око себе свој музички избор (хвала богу и на срећу, ипак другачији од оног који имају чике за воланом аутобуса; њима је налик по безобзирности): не паде јој на памет да упита прија ли то мени, имам ли шта против (а да имам, можда бих употребила)...
Трешти нешто, зврнда, а ја игноришем и опуштено гледам кроз прозор (то је оно што ја у аутобусу волим да радим: гледам и размишљам, сањарим - некима је то можда губљење времена, а мени особито уживање; да слушам музику нећу - слух да оштетим, да читам нећу - да оштетим вид). Нећу да будем наџак-баба (наџак мање-више, баба таман посла) па да јој кажем да стиша музику. Али ако овако практикује сваког дана, оглувеће врло брзо (и она и несрећни сапутници).

Афричка шљива

АФРИЧКА ШЉИВА (нервни слом ћу од ње добити)! Мушкарци знају зашто. Или беше жене (слабо се шта у овој мојој глави задржава)? Сви као нешто знају, а нико појма нема. Да ми је знати у ком воћњаку расте, да јој сва стабла до земље посечем! (ЈА знам зашто!) Зар је могуће да је импотенција највећи проблем у овој земљи?!
Кад год крочим у кујну (волим тај израз, звучи ми топло и идилично, а подсећа ме на детињство, које се понајвише у једној истоименој одаји одвијало, и на драге особе којих више нема), а телевизор је вазда укључен и на њему (по избору мојих родитеља, у чијој је надлежности поменута просторија) Пинк (од којег ти се зацрни пред очима), кад год седнем за сто да презалогајим, сваки залогај ми преседне: мало-мало па ми бубне опне пробије - АФРИЧКА ШЉИВА.
Мислио би неупућен да се у овој земљи изузетна пажња придаје развоју воћарства. Нарочито ми је смешан и вулгаран онај крупан кадар у којем племенски ратник обавија шаком штап. Да ми је знати ко је творац те рекламе, да дохватим тај штап ил' мотку трнову... не би ми се главе наносио (а камоли шљивом се снажио).

Недавно сам док се (у мојој кухињи), као и обично, емитовала Фарма, а ја жваћкала свој ручак и нехотице изложила уши том терору,  у горњем левом углу уочила носорога, уз којег је писало "афричка шљива". Ако ја добро тумачим сликовну метафору, па тај ће, жено, да те поцепа (ко крмача мастан џак, што би рекао мој брат, ризница сличних поређења у народском духу), има да те растргне, џаба ти било!
Афричка шљива НЕ ПАДА (a ми ћемо онда да је омлатимо)! Јок не пада (до зоре ничија није горела свећа... а камоли стајала усправно): дај овамо секиру (ил' хладан туш), па да видиш (како одлеће иверје)!

Бежи, чича, ако ти је живот мио

Данас сам се баш удобно сместила у аутобусу, тик до средњих врата, те бејах потпуно задовољна. /То је једна од мојих омиљених позиција, уз последња издигнута седишта (волим да сам изнад других, а више и видим; сем тога, кад седнем скраја, прија ми да ми нога виси и млатара) и прва, која су без премца (али за којима влада помама, и резервисана су махом за колеге и швалерке, евентуално чланове породице шофера, па их се тешко домоћи)./ 

Таман сам се распилавила од среће, рачунајући да ћу до последње станице седети сама (волим кад не морам да се одмичем и прибијам уз прозор, а сапутници мушког пола, претежно старији, воле да се раскрече и својим ножурдама допуштају да пређу и на моје седиште) јер је аутобус био тек допола пун, кад пред Аутокомандом чича у белом устаде с места које је најпре одабрао и крете ка слободном до мене. Јао, ко да ме гром погоди! Где ћеш, бре, шта тражиш хлеба преко погаче (о главу ти се обили)? 

Ала сам се била намрштила, да прснем од једа (што до мене мора да седне тај деда). Не, не патим ја од геронтофобије (предусретљива сам и увек спремна да помогнем старима и немоћнима), али се гадим маторих ђилкоша, предратних (и других) швалера, свих које проценим као потенцијалне манијаке. Овај старац са косом засуканом уназад, као натапираном, наочарима за сунце и у белом дуксу с рајсфершлусом (очито, осећа се као младић, али се не огледа) чинио ми се врло сумњив и неколико пута, као потврду да је моја сумња оправдана, осетила сам како у ме погледа, док сам ја строго пазила да гледам само напред или кроз прозор и трудила се да задржим претећи израз лица.

Бежи, чича, ако ти је живот мио, болесна сам - хоћеш да пандркнеш пре Митровдана? Немој сад да кинем па да видиш (како се Харонов чамац љуљушка), да те бацим директно пред врата Хада.

Деда и репа (на аутобуској станици)

Јуче сам пошла у престоницу, а мало је фалило да не одем, иако сам на време стигла на станицу, стала испред предњих врата паркираног аутобуса /зна се да ко први девојци - његова девојка; тако је и са седиштима, поготово кад нико не купује резервације - педесет динара, што да се отура - прођемо скроз назад и седнемо на последња седишта (ако се и нађе будала које резервацију купе, неће их бити више од двадесетак, све зависи од времена поласка/. 

Елем, време одмиче, врата на аутобусу, разуме се, чврсто (исувише, испоставиће се убрзо) затворена, ми цупкамо, а возача нема па нема (изгледа да воли да пије хладну кафу, а скоро му скувана). Коначно се догега и сагну с предње стране аутобуса да стисне неко дугменце. Он стисну, а врата и не осетише, ма ни да мрдну. Он стисну опет, и ништа се не догоди, сем што сви путници обратише већу пажњу. Стисну трећи пут и не пусти (шта знам ја шта се ту дешава), али ни врата не попустише. Настави он да стиска и не пушта, а врата исто тако наставише да се праве како их се то ништа не тиче.
Ту се затекао и други возач, колега, који је решио да путује као путник, те он дохвати обема рукама ивице врата, да повуче (не пали се у овој земљи све на гурање, некад мора и да се повуче, често, као сад, у исти мах). 
И тако, један пали дугменце, други вуче врата, а врата ни пет пара не дају. Трећи возач обилази око првог, ваљда као морална подршка, па оде и до возачевих врата, да види може ли се шта учинити. Јок. 
Смешкам се гледајући тај све бројнији низ помоћника: деда за репу, баба за деду... и тако редом (џаба репи да се јогуни и ногама одупире: кад пристигне миш - излетеће као бела лала).
Путници стрпљиво (као овчице) чекају, гледају и смејуље се (шта да се нервирам - скупљам инспирацију), неки заједљиво вероватно. /Међу  нама се, ко за инат, затекла и једна странкиња с партнером нашег порекла, те је имала шта и да види, а што није видела и разумела, од свог партнера је чула./

Ма нек се запали (њему ни у џеп ни из џепа), мирно испољи бунт први и главни возач (ваљда му сличне интервенције нису реткост, дојадило му; колико је то реално могуће казује коментар госпође иза мене: јуче се један запалио на Авали). Али гледајте да ми тад не будемо унутра, мислим се ја.

Наставише ова двојица да отварају врата својим методама (рачунају: кад неће милом - онда ће силом; сила бога не моли, па ваљда ће, неверница, и врата да отвори), док први напокон не довикну трећем (што се све време мотао около): иди зови механичара... и нек понесе жицу (каква и чему служи та жица - бог зна... и возачи)! /У овој земљи све функционише помоћу штапа и канапа, само бус помоћу жице./

Не знам је ли механичару одмах јављено, али на задња врата навалише диспечер и трећи возач (такав је наш народ, сви одмах прискачу у помоћ; да је устребало, и путници би се укључили - у доба највећих криза, немало пута сви су излазили да аутопутем гурају аутобус док наново не упали, што, признаћете, личи на ону причу о човеку који је носио магарца): први возач стиска дугме, други вуче предња врата, а ова двојица задња (ако паметнији попушта, врата неће још дуго издржати). 
Вуку они као бесни (ум царује, снага врата разваљује), а ја се насмејах помисливши: а да кажемо коју лепу реч  (кад она и гвоздена врата отвара, ваљда ни ова не би одолела учтивом понашању)? (Не помогну ли реч и рука, нога би, кладим се, могла то да реши.) Утом, задња врата се отворише (јача су двојица него сам Радојица... а и предња врата тврдоглава ко магаре) и све стеге попустише, те путници истог трена грунуше, срећни, унутра. 
Деда за репу, баба за деду... маца за куцу, миш за мацу... и ишчупаше репу... Држ' за штап, држ' канап (жица не стиже)... и ја се домогох главног града.

Ко се шуња - (кришом) макља слатко од дуња

Ко рано рани - две среће граби, а ко касно леже (тај несрећник, из разумљивих разлога, никад није главни лик претходне пословице) - леже гладан. Сем ако... 

Вечерам на време, а пошто лежем у недоба, пробуди се наново у стомаку ала. И онда, кад (често) не будем довољно јака (а најјача сам кад су тањири празни, тад залогај у уста не ставим... а црева ми завијају до јутра) да се нагону одупрем, кренем да се шуњам по кући и завирујем по шерпама. 

Ових дана највише моју пажњу привлачи једна бела такорећи шерпетина (од неких двадесетак кила), смештена на столу у соби и прекривена платненом крпом, која је на неколико места за шерпу штипаљкама причвршћена. Е, кад год ми се приједе нешто слатко, ја се одшуњам до кухиње (из које прокријумчарим кашичицу) па кроз ходник до собе. 

Невоља је што мајка спава с отвореним вратима (можда и очима, ко зна), због дотока ваздуха, тобоже, а лака на сну... док јој је шерпа са слатком од дуња у соби прекопута, па морам посебно да будем опрезна. 

Синоћ сам операцију заслађивања обавила без проблема. У судопери већ стојаше једна кашичица - доказ да је и тата пре но што се пребацио из кухиње у спаваћу собу прошао (на прстима - ни ја га нисам чула) истим путем (гоњен истим потребама). 

Волим кад је тишина и кад се чује мушица (лакше ми онда да је лоцирам, па да је клепим); мрзим кад сви спавају и тихо је, а ја мљацкам слатко од дуња (могла би се мајка из сна пренути и дрекнути као луда). 

Док се мајка накани да слатко успе у тегле, неће јој пуно теглица требати (помажем, да се жена мање мучи). Једино ми се не свиђа што се слатко временом стегло, па куд кашика прође - остаје јасно видљива празнина (досетиће се мајка да ја касно лежем).

Тврд је орах... онемоћао

Уђем јуче у једну радњу, на столу чинија пуна нечишћених ораха (ко за Бадње вече), а власница седи и крцка. Једеш ли ти ово, упита ме. Једем, како да не (од чега сам иначе овако паметна?)... кад год одем у подрум. Одем неким другим послом, а на све стране расуте неке гајбе с орасима (родио орах ове године, ала ће да се једну баклаве) - одмах ми крене вода на уста, па заграбим шаку. Тако и вечерас кад сам ишла да ушушкам пса. Узех четири-пет ораха, од којих пола поједем пењући се уз степенице. Остатак сам докрајчила у кухињи. 

А богами ни орах није што је некад био: воћка чудновата, не сломи га ал' зубе поломи (пу-пу). Не лупам их зубима (чувам то мало јада; ни конац њима одавно више не кидам, за разлику од моје сестре, којој су зуби универзални алат, за који се увек зна где је), додуше, већ оним што ми се при руци нађе (каткад батићем, дршком од ножа). А најчешће, кад се дају слупати, стиснем један о други: клин се клином избија, а орах орахом разбија. Код те методе проблем настане тек кад остане последњи орах, распарен (нема с ким да ломи руку). 

Малопре сам једног таквог јединца стисла дланом о судоперу и у прах смрвила (не треба нама воденичица за млевење), умало судоперу нисам са земљом срубила. Ни ја нисам што сам некад била - ојачала сам, брате, у рукама.

Јесењи пикник или опраштање са сунцем

Пре неки дан, потакнуте топлим сунцем (с којим се ових дана чврсто грлимо и с тугом опраштамо) и намамљене дивним жутим лишћем, а пре свега услед Машиног инсистирања, нас две ишле смо на последњи овогодишњи пикник, у виноград (а баш тог преподнева стрина беше све грожђе обрала - пих, требало је похитати).

У црвеној корпици од прућа (без које се ниједан наш излет не може замислити) понеле смо мало штрудле с маком (за Машу; ја сам већ била прешла све границе властитог желуца). Она је дограбила и неког медведа (ако и њему проради апетит, зафалиће нам штрудле, би ми јасно), којег сам, тек што одмакосмо од капије, морала ја да преузмем у наручје (одвећ је тежак, тобоже, за Машу). А све нас у стопу је пратио Слаткиш, пас који се летос у наше двориште доселио (а статус му је још нерешен: није наш, тврдимо ми, али у нашем дворишту, по својој слободној вољи, он борави) и ич се не обазире на гунђање мојих родитеља (нарочито кад им однесе и сакрије обућу) и одбијање да га усвоје (и мени пробише главу што га храним, чиме га, сматрају они, мамим; не, него ћу га пустити да скапа од глади). 

Једва да се домогосмо пола брда, а Маша већ поче да уздише и жали се на умор (као да је баба од осамдесет лета; што данашња деца немају кондиције и не чуди ме много - тешко их је одвојити од монитора). Е, ако каниш тетку да зајашеш - неће моћи. 
Кад ступисмо у виноград, допустих Маши да одабере место на које ћемо прострети прекривач, иако је свугде једнако лепо: лишће црвенкасто-жуто, а сунчеви зраци размилели се по нама. Како седосмо (а не знам да ли смедосмо; не седамо на ладан бетон, али и земља више није топла и могло би да буде незгодно), Маша објави: хоћу да једем (и посегну за корпом и кутијом)! Од сваког парчета отурала је корицу (оно што је најслађе, буквално пуно шећера - лоше за здравље и добро за депресију). Слаткиш ништа није рекао, али је обилазио уоколо (те се подвуче под једну вињагу, те зађе под другу, те нам излети с бока, те зађе иза леђа) и коначно увребао повољан тренутак да се парчета докопа.  Ја сам се одмах стровалила на прекривач (ова гравитација обара с ногу), а потом узех Машу на нишан: најпре сам ја њу сликала, а потом је она меди (кад сам ја наново прилегла) приредила исте муке. Ја лежим и жмирим, па и прислушкујем. Таман се, мученик, смести измеђ две вињаге, а она зановета: десно, још мало десно, не, не, мало лево, па десно (ко да је Снеки Бабић: хопа-цупа)... Признала ми је потом, кад из мене провали смех, да је меда она, а она ја. И мени је приредила исто: помери се мало тамо, мало овамо, једва некако окину (па шта, каже, и ти си мене тако; вала је злопамтило - враћа мило за драго).

Машо, ти никад нећеш нимало да легнеш да гледамо небо (док не легне она, ни мени не да мира, стално нешто зановета), пожалих се ја, само једеш. Па то је пикник, одговори неумољиво и озбиљно она, да се једе, а не да се лежи.

Требало је да је послушам: боље да сам јела и добила који грам више, но што сам на земљу села, па ми на усни искочио херпес. /Херпеси ме увек нападну кад крене сезона слава и три пољупца, па не знам је ли ми непријатније да госте на својој крсној слави и домаћине на туђој непрестано одгуркујем (имам херпес, имам херпес) или да се препустим љубљењу, правећи се луда (да не скрећем пажњу на себе - одрадим што се од мене очекује и мирна ми глава... а њима шта бог да )./

Перем тепихе по кућама (али само док сунце сија)

Нећу то обазриво да вам кажем, бубнућу огољену истину, па ко поднесе - поднесе: прекјуче сам прала тепих (таква сцена не памти се у мојој кући). Сестри, која је увек на се прихватала тај посао, стомак до зуба... а још није време да се порађа. Мајци (из других разлога) ништа мањи, а недавно оперисана, нема смисла да још добије килу; сем тога, ако клекне, надоћи ће јој опет вода у коленима, џаба ти било. 
Седим за столом и жваћем она јаја (неко их је испржио, а ја се примакла; кад прегладним - не бирам много нити звоцам о нездравој храни), а видим да немам куд ни на кога да пребацим. Ја ћу ти опрати тепих, рекох мајци, а њу (а нарочито сестру, та је изузетно осетљива на сваку моју активност - мисли да сам рођена само за кашику, оловку и тастатуру) умало шлог не лупи (ма ко вас шиша: како год окренем - здравље вам је угрожено). 
Тепих већ прострт по трави крај чесме, на чесми црево, крај тепиха силна средства за прање. И пред свим тим ја - не знам одакле да почнем. Шта да сипам, питам (за кућне послове мени су потребне детаљне инструкције). Све помало (удруженим снагама ваљда ће се пре и лакше изборити с прљавштином), каже мајка. Најпре се изујем (време ми ишло на руку, да не кажем на ногу, босу), зађем преко оних десетак квадрата и прошарам свим бочицама: и течност за судове, и вениш, и прашак за веш, и још једно течно средство којем ни имена (можда аријел) ни намену не знам. Тепих је већ био натопљен водом, али не довољно, па се латих црева. Јао, како је то забавно! Ал' нисам само ја то открила, и Маша је дотрчала те инсистирала да јој се црево преда. Препустих га њој, да сачувам живце и бубне опне (кад јој не идеш низ длаку, хоће да вришти као луда), па дограбих рибаћу четку, спустих се на све четири и почех да дрљам: гоорее-доолее, гоорее-долее, тааамо-овамо, леево-десно... Мало-помало и истрљах (ко би рекао) од а до ш. Хајде сад, Машо, поливај. Маша полива тепих, ал' тепих ћути ко заливен, није занимљиво. Зато прсне тетку, а тетка врисне - ее, то је баш забавно. Да би се умирила и зауздала, и Маша је добила малену четкицу, те смо прионуле заједничким снагама. Но, док ја клечим, Маша то не уме (побогу) него села и наквасила гузу. 
Око нас скупили се и пси и мачке, мајка, отац, сестра... сви зуре ко да игра мечка. Сестра села крај нас (а ја мрзим да ми неко стоји над главом) па се (надмоћно) цери: необично јој кад ја обављам такве послове и тобоже јој је смешно како држим сва та средства (кад перем судове, она каже да то чиним као да сам се посвађала с крпом - коју држим с два прста). Тата засео под јеловином, па, кад сестра оде за својим послом (да се изврне на кревет, претпостављам), примети: доста је, не мораш више; испирај кад ставимо на плот, не сад (и он се прави паметан). Што сви воле памет да ми соле! Одмакните се, пустите ме на миру (да се играм)! Ама имам да перем док је мени воља, а баш ми се усладило; једва се уздржавам да не зађем и по другим кућама - сигурно би се нашло сличног посла. У нашем селу иначе управо је сезона прања прозора и тепиха. Како се приближи крсна слава, сви се лате крпе и четке, преврну кућу уздуж и пореко, кад гости уђу да могу мед с полица да лизну. Чак су нам и прозори на подруму прогледали (бар једном годишње и њих крпа благослови). 
Пошто тепих добро истрљасмо (кад радим, ма шта - ја не забушавам, запнем својски), Маша отрча да се окупа и пресвуче, а ја наставих да расипам воду. Инспекторе, обратих се оцу (који је и даље седео под јеловином, пушио и надгледао ме), шта кажете, је ли добро? Добро је, немарно одговори он (као да види с двадесет метара раздаљине), а потом, након мог пристанка, дође да тепих пребацимо преко плота. Оо-рук (чекајте мене, чекајте мене, чује се мајка из позадине; она и даље верује да ништа не може да функционише без њеног залагања), замахнусмо тата и ја (баш си нам ти неопходна). Е, тад тек почиње права забава. Пустих воду, па затиснух прстом отвор на цреву како би млаз био јачи. И прскааам, прскаааам, насмејана, дошло ми да цичим од среће (ово треба практиковати против депресије). Ја прскам (и преко тепиха, до пола друма), а пена се из тепиха у траву слива. Онда зађем и с пута, да испрскам другу страну. Ем ми задовољство да поливам, ем боса на асфалту као да је још лето. Једва сам се оканила, пре но што пресуше водоводне цеви.
Да сам знала како је рибање тепиха забавно, никад не бих допустила да га други перу. Мада, у кући у којој ја будем (ако будем) домаћица - тепиха (нарочито попут овог, у аугментативу) неће бити (не волим ти ја те скупљаче прашине и негативне енергије: мајка и сестра још ми нису опростиле што у соби не желим да држим "мали" сточић, на који би, ретки, посетиоци стављали чаше и шоље, а о који бих се ја редовно саплитала и због тога псовала).

Тетка зидарске крви

То што ја себи радим уопште није здраво. Не само да целог века идем странпутицом, но и у пропаст срљам. Да занемаримо све друго: легнем у зору, устанем у подне. Јутрос додуше устадох пре подне, пола сата пре. Сатима се потуцах међу јавом и међ сном, од немила до недрага, не могући се ниједном потпуно приклонити. Скочих из кревета тек кад зачух аутобус (а јасно ми беше да је онај у пола девет давно прошао и дан већ далеко одмакао) и наврат-нанос навукох неке фармерке, мајицу, како сам шта дохватила, натукох платнене балетанке на босу ногу... па скидох те фармерке, а обукох друге, изађох на терасу, уплаших се да је хладно, па обух чарапе и патике и, допустивши себи да зубе не оперем, појурих низ брдо, колико су ме ноге носиле. 
Обећала сам била сестрићима да ћу данас направити штрудлу с маком (коју они обожавају, не би ми опростили да их обманем), а продавнице у којој мак могу да купим ваљда недељом раде до дванаест. Душу сам замало кроз нос испустила док сам се сјурила, а џаба. Пољубих врата, па видех да нисам била у праву: не раде до дванаест, већ до пола два. Само изгледа да им сат није с мојим сатом усклађен. Отрчах сместа у другу радњицу (добро се сетих), прекопута поште. Имате ли мак? Имају (сад могу да кажем: и није им неки, малчице горчи, мада, за добру свињу нема лоших сплачина). Ух, коначно сам могла да одахнем и успорим, осталог ће се наћи и на другом месту. Обећала сам деци да правим штрудлу, изјадах се продавачици, а спавала до малопре. (Ако је помислила да су деца моја лична, свакако је закључила и да сам узорна мајка, која спава до подне, а децу храни кад и чиме стигне.) Наставих да пазарим лагано, идући од продавнице до продавнице, с времена на време навлачећи фармерке испод дуге мајице. Сва срећа да је мајица дуга, иначе би људи иза мене имали шта и да виде. Лепо осећам како ми фармерке спадну на пола дупета (далеко од тога да сам мршава, но фармерке плитке, а бокови позамашни). Док се сетим да потражим одговарајући, или ма какав, каиш, има да пукне брука - кад обучем кратку мајицу, а појас ми спадне испод кука. 
Тако сам јуче клечећи (и нагузивши се, да 'простите, у потрази за добрим углом) нешто у дворишту фотографисала, а сестра иза мене подругљиво, церећи се, примети: срећа да имаш гаће (па нисам ја естрадна уметница да их немам). Знам ја да ми фармерке лако падају, али се и кладим да је призор у тој зидарској пози (док ја гледам је ли све под либелу, озади ми вири велика... срамота)  далеко примамљивији но кад какав занатлија чучне (да промени гуму на ауту рецимо) и да би мало ко одвратио поглед.
Фармерке су ми сад на месту (послушне кад сам у хоризонтали), а кревет до малопре беше пун мака (штрудлу смо макљали лежећи и гледајући цртаће), што је и по јада - не ваља што га је и желудац пун (нужна ми је тотална детоксикација): на млађима свет остаје, но мак претиче - па тетка да једе не престаје.

Шешир мој

Најстарији у мојој колекцији сламених шешира црвен је и стар преко две деценије. Кад сам га купила (а и ставила) за једну свадбу, био је сензација и, како се и могло очекивати од предмета и особе што штрче изнад свог времена и провинције, предмет подсмеха. (И данас-дани шешир се једва нешто чешће носи и захтева једва нешто мање смелости, а изазива готово једнако чуђење.)
Чувши како ће шешир бити део моје свадбене гардеробе, неке сестре су (мени иза леђа, разуме се... али, како је говорила моја баба - заклела се земља рају да се тајне све сазнају), канећи да буду духовите, изјавиле да је боље да на свадбу и не иду (срамота за фамилију, као да је црвени шешир фењер). Ја се ни тад нисам обазирала на мишљење околине, иако ме и сад чуди та смелост да се визуелно супротставим маси и издвојим из ње (ја, која у то време бејах тако несигурна и повучена). Сви  сватови бленули су у мене ко у чудо. А ваљда сам то и била: девојчица (од двадесетак лета, истина, али ипак) под шеширом широког обода и у црвеном необичном комплету (властита креација; нико ми није замерио због кривих ногу које су повремено из сукње извиривале и што нисам манекенски тип - можда је шешир све мане "заклањао") . 
И данас, иако шешире носим већ годинама (а већ су постали и модерни, што значи пожељни и прихватљиви), сваког лета, пролазници ме гледају радознало (моји су шешири ипак увек другачији: већи, дречавији, с посебном траком...). Не замерам им, увек се доброћудно смејуљим, забавља ме реакција људи из масе. И не обазирем се (нимало ме није страх да будем једна у милион).

Црвени шешир неко време је самовао у ормару, а сад је већ помало стешњен онима који су стигли после њега (у колекцији их је, засад, седам-осам: и љубичасти, и наранџасти, и два зелена...) Само, ниједан није толико свечан да га носим на (туђем) венчању, па рођаци могу да одахну (не морају венчања да отказују).

Заиграће мечка и пред твојом кућом

Јесен, ал' још лепа и топла, па свет измилео напоље, да још ово мало сунца приграби. Недавно сам једну старицу спазила како, ослоњена о штап, седи пред својом кућом (и посматра, шта би друго могла), а одавно је не видех. Добар дан, поздравих је учтиво и љубазно, с осмехом, како сте (нисам баш горела од радозналости, али, рекох, прија старијима кад им ма какву реч упутиш)? Како сам, за нијансу одсечније него што је пристојно, чини ми се (можда само), одврати она (као ехо који мења глаголска лица) кад будеш имала осамдесет и не знам колико још година - видећеш (ти свога бога). /Ово зазвуча скоро као клетва. Заиграће мечка и пред твојом крштеницом, овај кућом... а ти са штапом нећеш моћи да преплићеш, иако ће те звуци музике мамити./
Данас је опет видех на истом месту, у истом положају. Добар дан, насмејах се и... уздржах од даљег испитивања, боље да гледам своја посла (но да ми баба упире прстом у немилу будућност). Некад је боље прогутати реч и бити умерено учтив (што да ме боли глава и старост да ми се на њу навали).

Ајдее, учитељице, звонило је

Иако је поодавно звонило, учитељица никако да крочи у учионицу. Деца се тркају између клупа и довикују, а Мии (да ли само тог дана?) то баш не беше по вољи. Стога провири у ходник, где је учитељица стајала и ћаскала с колегиницама (у питању је традиционално просветно одлагање наставе - почетни део часа се увек може забавније искористити), те јој (да прекрати себи муке с несташним друговима), довикну: ајдее (тоном који је говорио - звонило је, час треба да почне)!

Преко прече, наоколо одох у пибип-биип материну

Сатима сам се бавила у Кнез-Михаиловој (и нисам знала шта ћу с временом), па се на крају запричала и превише одложила полазак ка Булевару. 
Иако сам испрва планирала да отпешачим, како и иначе чиним, реших да до одредишта одем двадесетосмицом, како не бих опет пропустила да видим сестрића у мајчином стомаку. Међутим, двадесетосмица никако да наиђе, а кад мало боље погледах, видех да се подугачак ред трола отегао и као да не кане да икад мрдну с места. Идем ја на двадесетседмицу, боље ми је, да ми после не буде крив ђаво: још само четрдесет минута (тако сам веровала) имам. Пређем улицу код Народног позоришта и видим паркиран и скоро пун бус, двадесет седам (Е), тај сигурно само што није кренуо. Хрупим унутра и жену која стајаше на вратима упитах иде ли овај до Тржног центра "Зира", а она не зна. Окренем се, па упитам још једну, али ни она не зна. Ма идем, помислих (не могу сад све редом да испитујем; мрзим, брате, да говорим, нарочито с непознатима и на јавном месту), рачунам да овај само иде неки (кило)метар краћом путањом. Утом и возач затвори врата и нагази квачило. 
И возим се тако десетак минута, а рекла бих не идемо куд треба (знам да онај који није експрес пролази Терзијама, а овај јок; не знам куд плови овај брод, али јасно ми је да ми правац не одговара). Опет, мислим, нема везе ако иде другим путем, само да ја стигнем куд сам пошла (ма не излази ми се, кад сам уредно откуцала карту и замислила се - увек то радим док путујем). Након извесног времена, ипак упитах неку девојку (ко пита - не скита, бар не колико би скитао да ћути; додуше, може се десити да омутави) и умало ме шлог не удари. Преко - прече, наоколо - одох у пи...бип-биип материну. Морадох да сиђем на следећој станици, а та беше, контролор ми рече, тек на неком Партизанском путу. Да, рекао ми је и да пређем на другу страну улице (иначе постоји велика могућност да бих чекала аутобус тамо где сиђем) - ваљда човек види да ми је глава у облацима. У простору ја се не сналазим ништа горе но у времену, а у времену тако добро да кад год погледам на сат - буде пет до дванаест.
Уух, како сам била бесна (што све у мом животу мора да буде компликовано)! Мислим, знам ја да увек могу стати на станици са супротне стране и вратити се одакле сам пошла (но немам кад, бре, журим).  Али се, упркос томе, увек на непознатом терену осећам неспокојно као да се стрмекнем у дубоку пећину за коју нико не зна.
Таман, бесна на саму себе и на судбину приде, стадох на станицу и проверих (упитах човека који се ту затекао) иде ли туда двадесет седам (као да не верујем сопственим очима: лепо пише) и иде ли до Зире, а зазвони ми мобилни. 
Сестра касни на преглед (сва срећа, нисам ни знала да је заказан за пола пет - па не бих стигла ни да сам ушла у одговарајући аутобус). И каже, клиберећи се, да ми зет поручује да одем место ње јер они касне (тај човек вазда, на све начине, покушава да ме утера у гинеколошку ординацију). /Истина, не би било тешко да одглумим сестру: прилично наликујемо, имам основно што треба (ал' не дам бре ни лекарској руци да ми се примакне), ни стомак није занемарљив, али... нема у њем заметнутог плода./ Али нисам ни ја луда: ушла била у погрешни аутобус, па ћу сад још да идем ногу пред ногу (разуме се, биће стиснуте).  Дешава се да место неког подметнем леђа; друге делове, вала, НЕЋУ!
Истина је да ко нема у глави има у ногама (због чега сам ја способна да без проблема прегазим силне километре). А лепо сам навикла да се уздам у се и у своје кљусе. Не знам шта ми је било да одступим од својих навика: ја свуд пешке и знатно пре времена стижем. А сад, мало фали да закасним. Ух, појела бих се од муке, али место себе грицкам остатак декаве проје, коју сам изјутра купила у Кинеском тржном центру (у пекари, бре, не у кинеском бутику), па након два залогаја, турила на дно торбе, канећи да бацим. И таман ја пождрах све, кад наиђе бус. 
А кад сам угледала Зиру, сунце ме огрејало (иако већ беше зашло). Е неће ме више нико видети у градском превозу (сем кад кренем на Нови Београд): ваљда ја имам своје ноге и за њих увек знам где иду (и на време стижу, ма колико клецале): где год ја желим!