U jednom tržnom centru umalo da me momak na štulama pomiluje (po kosi, po leđima, ne znam gde mu ruka pođe, a ne dosegnu). Zdravo, vilo, reče, široko se osmehujući. Nakon što trenutak-dva gledah u njeg a zbunjeno, uzvratih pozdrav na isti način, s osmehom.

Kanda s tolike visine nije kadar istinu sagledati. Ne vidi da sam ja gospođa (da zlo bude veće -- gospođica) vila, u ozbiljnim godinama (i s pozamašnim podočnjacima).

Malo mi je ovaj jedan smajli. Ne osmehujem se uvek na isti način. Nekad (često) želim da sam ironična. Nekad sam (skoro uvek) samoironična. Nekad se osmehujem setno. Nekad prezrivo. A nekad hoću samo da se podsmehnem. Ne vredi da pišem i da se slikovno osmehnem dok me ne pogleda u oči, ne vredi.

Bolje da mama zna

Vratila se majka s posla. Pisali smo Deda Mrazu pismo, objavi Mia, tonom, gestom i mimikom odajući koliko je uverena u njegovo postojanje (ali neće bratu iluziju da ruši i sreću kvari). Šta ste pisali, daj da vidim (i ne lupam glavu), izlete se mama, gotovo obradovana. Nee, pa nije za tebe, za Deda Mraza je, izazovno odgovori ćerka.

Matija, međutim, nakon kratke stanke, reče: Ja ću ipak da dam mami.

Pametan dečak. Kanda je i njemu već jasno da Deda s roditeljima šuruje i da tu nisu čista posla. Ko mami Dedino pismo ne pročita, taj možda bez pravog poklona osta.

Tanak led i zemljina teža

Nezgodan je tanak led. (I narodna izreka na nj, doduše figurativnog, upozorava). Na njeg sam onomad nehotice stala, pa pala, pred kapelom. 
Sva sreća te sam hitra, čila i okretna: kako sam pala, tako i ustala. Okolo u grupama stajaše poprilično ljudi, ali tek poneko stiže da svedoči neopreznosti mojih nogu na tankome, jedva vidnom, ledu. Ni trepnuli nisu, a ja opet na nogama. Ne stigoh ni da se posramim zbog pada. Uostalom, učinila sma to vrlo eleantno: hop -- pala, hop -- ustala. Nego me malo sramota što oni mladi momci uokolo (što ne stigoše u pomoć da priskoče, toliko sam hitro na noge opet stala) na ledu videše na dvoje rasklopljen i moj primitivni telefončić. (Ne znaju oni da ja u torbi imam i moderniji, zbog kamere, Instagrama i Vibera. Ali na primitivcu poruke mogu i slepo da kucam, a na ovom buljim, četvore oči otvorim, pa mašim, pišem i brišem po sata, a vreme je novac...). Primitivan, ali živ mi bio: to padne (hiljadu puta), na dva-tri dela se rasturi. ali za tren ga sklopim, upalim i ko da ništa nije bilo. A ovi novi: nežni, osetljivi, malo jače stisneš -- sve puca.

A šta ti je sila zemljine teže (svud okolo toliki znani i neznani, pobeđeni, leže; svi jednom na tanak led nagaze, džaba da paze). Pred kapelom, kroz onaj asfalt i led, vuče ilovača, ali ja se otimam, još sam od nje jača. E, vala, nećeš, brate, još ja nisam za te. 

Na koncertu Dečje filharmonije bejah sa jednom sestrom i dvema sestričinama. Nakon koncerta zove me druga sestra i pita za utiske zajedničke. Rekoh: Kad čuje ono što poznaje, veseli se, ko na svadbi. ;)

Volim klasičnu muziku bez izuzetka. Ali kad se začuše zvuci Male noćne muzike, i sestra i ja se ozarismo. Too, rekoh, ko da u kafani čujem, recimo, Polomiću čaše od kristala. Za Mocarta ne bih pare žalila. :)

Verujem da i oni Kinezi, kad me vide, pomisle: Eno je "Ne tLeba kesa". U maloj sredini  jedinstveno, a i u većoj zasigurno retko ime.

Moje ali što devojci sreću kvari: grtALIca što s puta kraj moje avlije idilični sneg razgoni. ;)

Ko sad nije kupus iz kace vadio taj ne zna šta je hladno.

I ko prebranac s kupusom ne večerava ne zna šta je ćeif.

Daj mi papir, zatraži malopre sestra, da zapišem gde sve treba Mašu da vodim (na čas matematike, na čas klavira, na probu folklora, na nastup...). Nakon što je pribeležila, jasno čuh kako, blenući rasejano u papir, zatraži potvrdu: Jel smo se doovorili?

S kim to pričaš, upitah (viljušku punu prebranca zadržah pred gladnim, zapanjenim ustima). Ona pršte u smeh.

Mislim, znam i ja sa sobom da razovaram, ali se još sebi u lice ne unosim. 

Ovih dana vojnim obveznicama stižu pozivi da se jave u vojni odsek radi upoznavanja s ratnim rasporedom ili tako nešto. 

To neko opet planira neki rat? A šta mu teško, neće svoje dete pred metak da tera. Kanda su se zaželeli krvi oni koji svoju ne prolivaju.

Čaj od gloga

U smederevcu pucketa vatra, toplo u staroj kući od pleve i blata. Žuta mačka drema na stolici kraj šporeta, a crna i šarena na vitrini igraju se vlatima pšenice. Pada zimsko veče... A tebi se prohte da piješ čaj. 

Kad živiš na selu, to ima svoje prednosti. Žurno na vunene čarape nazuješ majčine cipele (veće su, pa ima mesta; samo da ona ne vidi). I ne bude ti teško da se, tako nakarađena, po sumračku začas uspentraš uz brdo. (Dobro, priznajem: malčice mi je ponestajalo daha: hitala sam da preteknem noć dok sve ne proguta.) Laku večernju izmaglicu prosecao je lavež radoznalog psa (hteo bi da zna kud sam se pod mrak žurno uputila ja). 

Ne zna on da na brežuljku raste jedan glog, u čije se grane upleo i šipurak. Berući najpre duguljaste, a potom i okrugle crvene bobice, ruke su mi se mrzle. Svejedno sam uživala u prohladnom predvečerju sama na bregu. Ima u samoći nečeg jezivog i uzbudljivog u isti mah. 

Dole je ostala trošna kućica, moja rodna, i blještavi narandžasti kvadratić na vratima. Smešim se. Tek toliko čoveku treba: u beskrajnom crnilu jedna svetla i topla tačka, iza koje  ga čeka neko (makar to bila i mačka, ili ,ako je sreće, tri mačke). 

Čak i ako nema nikog u zagrljaj svoj da te ušuška, piješ ukusni čaj od gloga, sanjaš i puna ti je duša.

Izdaja zelenih pantalona

Lepo sam bila sklopila kombinaciju. I obukla tamnozelene somotne pantalone i tamnozelenu tuniku. Htela uz to da obujem crvene čizmice i stavim crvene minđuše. Kosa mi beše uvijena (posle se brzo, doduše, raščupala, ko da sam plast sena turila na glavu) i ja spremna da uskoro pođem.

Međutim, izađem na terasu, sagnem se da dohvatim činiju (mačkama da sipam granule) i čujem kako nešto pukne. Odem do ogledala, okrenem zadnjicu da proverim ono što slutim i zaista: pukle mi pantalone na stražnjici. (Sad će neki odmah da pomisle kako mi veličina ne paše, da su mi bile suviše tesne. A nisu, more, nisu. Samo sam u struku malo nategla da zakačim. Inače posvuda taman, udobne... (Drugarica mi ih pre neki dan poklonila, prvi sam ih put obukla i već su me izdale.)

Rekla bih da su pukle u zlo doba (žurila sam na hor, jedva ako sam još po sata imala na raspolaganju), da od zla nema još goreg. Pa zamislite da se kod kuće nisam saginjala, pa odem na proslavu i nešto mi ispadne na pod? Hvala bogu da sam tu sramotu izbegla. 

Šta ću, sa žaljenjem svučem zelene pantalone, na brzinu dograbim i navučem farmerke, obujem ljubičaste čizmice, stavim ljubičaste minđuše i ljubičastu torbu.
A može biti da su katkad te nevolje predskazanja. Prošlog puta kad sam imala sličan peh -- pukla mi je vrpca na sandalama, čim sam iz kuće izašla (i pošla tamo gde sam pošla). I evo, ima već preko decenije kako nije na dobro (ni na šta) izašlo. Obratite pažnju na poruke Univerzuma. istina, nekad nečitko piše, zato pažljivo čitajte.

Kad voda čitavu noć odstoji u čaši, kažu, ne treba je piti: puna je bakterija (koje su na nju nagrnule ko muve na med),

Ali meni se grlo osušilo ko da sam tri dana po Sahari bez kapi vode bazala. A daleko mi česma i ne bih još čarne oči da otvaram. Bakterije se uspaničile, vrište, pribijaju se jedna uz drugu...

E popiću vas (dobro, samo gucnuti, da od žeđi ne skapam), da ste još tolike!

Ako je mećava, ako je poplava, ako se gradi, ako se sadi -- svud on! Da l' može neko bez njega dete da napravi?! (Il' i tu kamen temeljac mora da postavi?)

Bog sve vidi. Al' kanda mu se katarakta navukla na oba oka, a operacija se čeka i do dve godine. ;)

Ko da živim u prodavnici igračaka: sve više žena počinje da liči na plastične lutke.

U što si više tuđih života upućen, utoliko je tvoj vlastiti neispunjen.

Emotivni nedostatak

Spazivši zelenu suknju koju šijem, polaznica srednjeg kursa primeti: Što je ovo zeleno lepo. To mi je omiljena boja, rekoh. I ona se nadoveza: Znaš šta znači kad neko nosi zeleno? Šta, zainteresovah se. Emotivni nedostatak, bubnu ona, bez pardona. 

I koleginica pored mene i ja se glasno nasmejasmo (toj neočekivanoj dijagnozi). Jesam li pogodila, nasmeja se žena, pogrešno protumačivši naš smeh. 

Pa ne znam šta tačno taj nedostatak podrazumeva (nedostaje meni sposobnost da volim ili neko ko bi me voleo), ali verujem da postoji, kako god okreneš.

Ima nešto što mi nedostaje, niko ne zna ni ko je ni šta je.

Polna omaška

Dobili smo blizance u familiji. I odmah krete vest od usta do usta, od Vibera do Vibera, od Fejsbuka do Fejsbuka: dva dečaka (kako smo mesecima očekivali).

Međutim, ispostavilo se da je čika doktor na ultrazvuku istrčao pred rudu, ne računajući da je pupčana vrpca spremna (i raspoložena, šale radi) da odglumi muški polni organ (i u zabludu dovede sve, pa i same roditelje).

Elem, rođeni su dečak i devojčica. Javim to sestri, a ona zapanjena (i u nezgodnoj situaciji -- mora da je pola atara, nehotice, obmanula): Kako? A ja svima naglasila: dva dečaka!

E, kad si naglasila, a ti sad odglašavaj!

Juče sam u keks koji redovno pravim uvela (tečnu i ljutu) novinu. Majka je rekla: Baš su ti ružni!

Malopre, vrativši se kući, videh da sam dobro uradila što sam u smesu za keks usula šljivovicu. Kako bi inače ti keksići doživeli dvadeset četiri časa?

Čudi me samo da se ni ocu ne dopadaju (šljivovi proizvodi u čvrstom stanju).

Kad ćemo da kitimo jelku, spopada me nekoliko dana Maša, nestrpljiva. Trideset prvog otprilike, kažem, ili tridesetog. Tako uvek bude, jedva stignem, malo fali da mi jelka u narednu godinu stupi gola.
A sad nešto razmišljam: pa šta bi falilo i da je okitimo sutra? Jelka malecka, zvana Prcvoljak, čas posla bismo je u svečano ruho odenuli. Okitimo, divimo se tri dana, pa raskitimo i opet, ali drukče nakitimo... Možemo tako i deset puta do novogodišnje noći da se radujemo.

Ignjat u dvadeset do deset, odlučno: Ja neću nikad da spavam,

Ignjat u deset do deset: Spava mi se. (I leže na dušek.)

Ignjat u deset: Spava.

Pa ti posle veruj detetu. :)

Ne umem da kažem NE.

Da si žensko, rekle bi babe, dosad bihse šesnaest puta okopilila.

U, čekaj, pa ja jesam (nekakvo) žensko. Sreća da se muškarci drže podalje od mene.;)

Jedna sestra: Ja jedem kao luda.

Druga sestra: Ništa ti se ne vidi.

Treća sestra (tj. ja): Ko da se meni vidi. (Nisam džabe obukla pončo.) ;)

Onaj ko poslednji izađe ne treba da ugasi svetlo, već da odvrne osigurače ili, pre, počupa kablove.

Nasrtljivac na stanici

Mrak se spuštao na krovove uporedo s mojim hodanjem ka stanici. Stajući kraj perona spazih u čekaonici jednog momka, kojem, očito, fali nešto (ne računajući žensko društvo i desetinu centimetara nogavica). 

Već mi se jednom baš na stanici obraćao i kako susretoh njegov pogled, pomislih da me isto čeka. Pomislih, i ne pogreših. Eto ga sledećeg trenutka s pitanjem: Da l' će doći ovaj za Beograd, mamicu mu .....? A što ne bi došao (zbog tri pahuljice, što se istope i pre no što na asfalt padnu)? Jasno mi je da u tome nije poenta (mogao bi i dispečeru da se obrati). Kako mi mobilni već beše u rukama, tobože sam nešto po njemu čačkala. Međutim, taj trik nije dovoljno dobar da najbolje nasrtljivce (nesvesne da su to) drži podalje. Kad beše imamo (autobus), nastavlja (ne)znanac. U petnaest do pet, kažem učtivo, ali ne osvrćući se na nj (svaki moj pomak može shvatiti kao upuštanje u razgovor koji ne želim). On malo poćuta, ali mi beše jasno da se neće povući. Jesi li iz Beograda rodom, pita. Ne, odavde, rekoh brzo, da ne insistira na ulici i kućnom broju. Nisam želela da postanem neprijatna (a morala bih, ako me ne ostavi na miru).

Onda reši da pređe na neke ozbiljnije izjave. Izgleda da ti je pukao kapilar, reče. Shvatih da misli na moj nos. Imaš li maramicu, nastavlja, samo stisni nos. Svašta, to mi se nikad nije dogodilo. Istina, osetila sam već da mi iz nosa nešto klizi (i spremala se da uzmem maramicu), ali sam očekivala da to, u najgorem slučaju, budu sline (i nisam očekivala da ih iko vidi, tek ako su malko izvirile). Spustih torbu na klupu, tapnuh maramicom pod nos, pa pogledah, ne verujući. Ništa od krvi, kako sam i mislila. Šta me zezaš, rekoh, ko da on mari.

I ko će znati šta mu je cilj bio. Možda je mislio da neću proveravati, pa da mi ukazuje prvu pomoć. Sreća da mu naiđe neka poznanica i čim mu se obrati, ode za njom u čekaonicu, ko pašče.

Hvala ti, bože. Dečko očito ima problem s pristupom ženama, ili, pre, devojčicama (ne sme njima, pa prilazi starijima). Ili prilazi svemu ženskom bez razlike. A možda i voli starije. Mogla bih majka da mu budem (figurativno samo, dakako: i da u meni ima majčinskog instinkta, brižljivo bih potomke birala). Uopšte me ne začudi što nije ušao u autobus za koji se raspitivao i kojem je mamicu verbalno obeščastio.

Lepo je otići u suton kad sneži. Ogrnut sumrakom, sve nogu pred nogu, čovek od sebe beži.
Odsustvo ljudi na ulicama mukama je kao melem. Idem, sneg me zasipa i ne branim se. Niti gde želim da stignem niti da se vratim. Hodam, mislim i patim. Ima u tome neke čudne slasti.

Jedna od mojih pričljivih sestara mi piše: Na rebro bih progovorila, na tri kompjutera kucala odjednom.

Kad se rodiš s takvim (pa još i intelektualnim) potencijalom, i ne treba ga zauzdavati (već nesebično svetu davati). :)

Crni petak i (crne) ocene

Maši mama juče bila na roditeljskom. Sve petice, kaže, samo jedna četvorka iz prirode. Pa to malo da prošara, objasni Maša (10), da ne bude dosadno. 

I još juče debelo kiksnula na diktatu -- dobila količnik brojeva četiri i dva. Ali, nimalo se ne uzbudivši, Maša reče: Pa Crni petak, niže cene -- niže ocene. Na sve strane popusti, pa i đak popusti.

Nije važno da dobiješ peticu, važno je da imaš (valjane) argumente.

Crni petak

U prestonici danas beše neverovatna gužva. Kuljaju reke ljudi na sve strane, unezvereni, kao da je Nova godina sutra. Na Terazijama pokačili one polne organe u erekciji (ko mi ne veruje, nek i sam proveri). Samo su Trubači falili da doživim nervni slom.

I odem do Ušća, da Maši kupim neku haljinicu. Šokirala sam se ljudskim mravinjakom. Na pokretne stepenice nemaš gde da staneš. I u jednom smeru rade, u drugom (uvek onom koji meni treba) ne.
Zaprepastio me epski prizor: da iz neba plaha kiša padne (ili na spratu pukne vodovodna cev), nigde ne bi na zemljicu (mermervni pod) pala, već na dobre konje... konje (i kobile, ovce za šišanje)...
Pa šta je ovo, tek jedan sat: ako svi kupuju, ko radi? Je li moguće da je već krenula prednovogodišnja frka? (Prokleta ulična rasveta što u glavama stvara zabunu).
I tad mi kvrcnu. J.bo vas crni petak, da vas j.bo. U našoj zemlji on je odavno poznat i nemio dan, od njega tradicionalno svi strepe i rado bi ga izbeli. A vidi ovo: i muško i žensko, i mlado i staro navalilo ko da je golo i boso. I ko da je trideset posto nešto (a još su mnogi redovne cene podigli, tako da se kupci samo lože, a popust je ko bajagi).

Stanem jednom pred ogledalo, vidim fleku na stomaku. Ja se mrdnem levo, fleka se mrdne levo. Ako se mrdnem desno, fleka se mrdne desno. Hm... Stanem drugi dan pred ogledalo, i fleka stane takođe. Pomerim se desno -- i fleka se pomeri. Ja levo -- i fleka levo. 

A nikako da se setim ogledalo da obrišem.

Ustala je kuka i motika... navalila na šoping molove -- došao nam crni petak (onaj naš, srpski).

Dok se građani islikaju u svim onim ukrasima, možemo i Kosovo da izgubimo. Ako lud može opet da poludi.

Kako je to moguće

Sat vremena pre no što će Matija doći iz škole i dva sata pre no što će doći Mia s društvom, Maša se nakanjivala (tj. na momente, retke, popuštala pod mojim pritiscima) da radi domaći. Obe moje sestričine kilave kad rade domaći i uče, sve nam živce u froncle iskidaju. Nikako da shvate kako je pametnije brzo sve ispisati, pa ostatak vremena plandovati. To se razvlači i razvlači, satima, dok ne dođe vreme za spavanje. Mašo, piši!  Ona me i ne čuje, zuri u TV. Mašo, piši!  Ček' samo ovo da ispričam. Mašo!  Mašo!  Njoj isto kao i zidu govoriti.

Po povratku iz škole, Matija se samo pojavi na vratima predsoblja i uđe u dečju sobu. Ja odmah u sobu provirih, da vidim šta radi. Kad, on kleknuo na pod, smako s leđa ranac, te vadi iz njega neke knjige. A jaknu još ni otkopčao nije, a kamoli skinuo.

Šta radiš to, upitah. Da radim domaći, odgovori Matija ko iz topa. Vidite kako se radi domaći, rekoh gostima u dnevnoj sobi (svedocima mojih jednosatnih muka da privolim Mašu na rad i da pogled i pažnju na knjigu usmeri). Maša istog trena dotrča da vidi (čudo neviđeno), ne krijući zaprepašćenost:KAKO je to moguće? Pa lepo, neće čovek uludo da troši energiju i vreme: uzme engleski, oboji koji crtež (na engleskom, jašta) i miran je. Ne pokoleba ga ni majčino podsećanje da engleski ima tek u sredu.

Kidnapovanje

Snajka priča kako je brat sanjao da su me (neidentifikovane osobe) kidnapovale. Odsekao se živ, kaže, tri dana nije mogao da se smiri. A šta su hteli, pitam. (Verovatno ne da me na silu udaju za nekog očaravajućeg, koji bi se posle dugo trudio i napokon uspeo da osvoji moju ljubav). Ako su hteli da traže otkup, džabe su se trudili: ne bi se ovajdili (i da imaju, moji pet para za mene ne bi dali). ;)

Mašina mama: Mašo, jel tebe hvata pubertet, šta je tebi?

Mašina tetka (tj. ja): Ako te hvata, ne daj se, uzmiči, otimaj se i opiri. (I potrči malo, da dobiješ na vremenu, a nas živci duže da posluže.) 

Umesto da siđu i sednu za slavsku trpezu, zet i sestrić izvoljevali da jedu na spratu, a ja da ih služim. 

I tako ja niz stepenice trknem po pasulj i tanjire, pa trknem po hleb, skoknem po salate, onda trknem po sarmu, pa po još hleba, pa po ribu... Oni svi mlađi, a šalju tebe, primeti starija domaćica. A neka, rekoh, samo kad sam od njih brža i i veštija, samo nek sam ja (meni) zdrava, hitra i okretna.

Bio (pa se upokojio) taj neki zubar, vrlo slobodan, ko što mu i ime beše. I ruka mu se s alatkom (zubarskom!) lako zamarala. Čačka, čačka, pa tek ruku mora da spusti, dok on bolje zub zagleda ili te štogod priupita. Ne znam šta je u muškaraca koristio za odmorište, ali kod žena je uvek birao istu lokaciju.

Bog da mu dušu prosti, ala se taj napipao stidnih kosti.

Ceo dan se mislim šta da obučem kod sestre na slavu. Jednom džemperu kratki rukavi, drugi suviše kratak, treći se lepi uz telo... I setila sam se: obući ću pončo (em nema zime, em nigde sala nema). 

On: Ja sam pratio kako se koja krava ponaša i kad vidim da traži (bika, da ne budem vulgarna), ja imam telefon... Ja: Od bika? On: Ne, od veterinara. (Ua, moderna vremena i moderne metode!)

Umnogome zato što ne pijem kafu čitavog života ostaću prilično asocijalna.

Što ovaj EPS ima neke fine radnike. Kuc-kuc (zvono neće da troše). Daa? (Još u pidžami, zvirila sam na vrata.) Samo da zalepimo nešto na brojilo; uđi ti, nemoj da zebeš. (Vala, pasje vreme, naoko... i na uho.)

OK, kako vi kažete. A nema za mene zime dok to brojilo ko besno mota sve ukrug i TA peć umilno prede. Istina, zebe mi srce na vetrometini, ali tu mi vi niste od koristi.

Sobica

Jedna soba (od milošte nazivana sobica) služi nam za odlaganje viška hrane. Kad kažem višak, ne mislim da mi to ne možemo izjesti nego ne možemo baš odmah sve ili nije dozvoljeno -- za goste je.

S tom sobom ima(M) samo jedan problem: vrata su joj totalno indiskretna -- glasna su i škripee. A da meni ugrade kakav merač kilometraže, prsnuo bi, mučan, koliko puta u sobicu uđem i (nerado) iz nje izađem.

Čim me vide s tanjirom, odmah me saleću. A ja na njihovu činiju s granulama nikad ne nasrćem. 

Sestra: Pere zube, a ide tek za dva sata!

Ja (ustima punim paste): Pa šta, ne planiram da ih koristim!

Sestra: Ali dva sata, sigurno ćeš nešto jesti!

Ja: Ništa mi nije zanimljivo. Jedino ako ću da ujedem NEKOG. 

Konačno smo i mi dobili pismo (duboke zahvalnosti). Zatekoh ga na stolu kraj naočara -- tata je prostudirao.

Tata, rekoh, nisi mu prvi (ni najvažniji). Neki su dobili pre nekoliko dana.

Istina, treba sve postići, mnogo je zadnjih rupa na svirali.

Tek što sam pošla na kurs šivenja, a već merkam kurs za grafički dizajn. Jao, ti hoćeš sve da znaš, čudi se Maša.

Ne moram baš znati sve, ali moram mnogo šta, da bih bila ispunjena, da bih bila srećna ja.

Bolje žaba

Gledali smo danas neku predstavu za decu. A deca vole da sede u prvom redu, pa se i ja smestih kraj njih. No koliko je to pametno upitah se kad Šampi s bine upita decu da li je neko voljan da mu pomogne. Ako ovaj siđe do publike i prozove mene, šiknuću a nogom, pomislih. (Odjutros sam prilično zle volje.) Srećom, sve je ostalo samo na pitanju.

Malo potom upita duhove (koji mu želje ispunjavahu) bi li mogao sve nas (gledaoce) da pretvori u babe i žabe. Bejah spremna da povičem: Mene u žabu, mene u žabu!

Znam da će mi neke sestre zameriti što ne želim da budem baba. Umnogome zbog onog što je Duško Radović napisao: Bolje je biti nečija baba nego samo baba. Pa, ako mogu da biram, kreketaću radije. I biću zelena (i u zlu se zrnce dobra nađe).

Usporila majka iza sporog auta. A deca nestrpljiva, od roditelja uče. Ajde, obiđi ga u ku..c, doviknu majci Ignjat. Tog trena se i Staša doseti: Jeste, jeli smo u vrtiću danas i kukurac!

Bez brige

Ona: Šta sam ja sve u stanju tebi reći!

Ja: Šta sam ja sve u stanju od tebe čuti!

Uz prirodu i decu, jedino me stvaranje raduje, napisah. Pa jeste, složi se Filozof (ja volim da ga tako zovem), i njih je neko morao da stvori, mislim decu. A ja ni prstom nisam mrdnula, priznadoh. I još dodadoh: Eto, samo decu što ne umem da pravim, a sve mi ide od ruke.

Pa ne može to rukama, reče on. I preteče me. Taman sam htela da napišem: Valjda zato što ruke tu i nisu bitne, ne igraju ključnu ulogu (više imaju dekorativnu svrhu).

Onda Filozof i to objasni: Ti si verbalno hipersenzitivna, odmah se oseti. To je kad osećaš vibracije reči. Nešto kao sluh kod muzičara.

Na takve komplimente meni klecaju kolena (sreća te sam uvek u polusedećem položaju, s laptopom na krilu).

Dok budem živa, nek budem zdrava.

Ne budem li zdrava, što da budem živa?

Otvorih ratluk s orasima, te pojedoh odmah jedan, pa drugi, a nedoumicu ne reših: gde su ovde orasi, na kutiji?

Jeste da je poprilično toplo, ali u nedoba, jesen je. Dakle, varljivo vreme, ne treba se odviše razgolititi.

A Ignjat se opire, neće (da ga pečeš)  duks da obuče. Zato moram na to da ga privolim. Igi, hoćeš da te zaboli stomak, pa da se ukakiš? Proliv, upita me, naglo se uozbiljivši. Da, rekoh. (Šta je? Cilj opravdava sredstvo.) A on smesta ćušnu ruku u rukav i začas navuče duksericu, te se vrati igranju.

Sad se igraj do mile volje, priznaćeš da je bez pelena bolje.

Mama: Jesi li pojeo palačinke u školi?

Matija: Jesam. Jednu sam pojeo na velikom odmoru, jednu na malom. Posle sam podelio s drugom sendvič.

Mama: Otkud ti sendvič?

Matija: Pa njegov.
Mama: Kako ste podelili?
Matija: Lepo, kidali.

Podeljena sreća dvostruko je veća. Ako neko ima sendvič, rado ću ga s vama podeliti (mislim, ako je s pečenicom ili suvim vratom i s krastavčićima; inače neću okusiti, jedite sami).

Zet, po običaju, sačekao sestru na stanici, da je odveze do kuće (naporno joj da pešači). Ulazeći u kola, sestra, umorna i iscepljena, progunđa: Ja ne znam ko će da živi još trideset godina, ja ne mogu.

A zet, budući da se i sam vratio s posla, nervozan, ne pokazavši iole razumevanja, planu: Dobro, ženo, šta hoćeš, da te vodim na most?

Pametan muž zna da ženi ne treba protivurečiti.

Onima za koje kažu ''Ta bi i u oltar ušla" skidam kapu zbog mogućnosti da isto učine bukvalno.

Što žene tamo nisu dobrodošle? Sem, kako pročitah negde na netu, ako su boobojažljive, babe, udovice, device.... s blagoslovom episkopa -- da počiste.

Mene nešto i ne zanima šta je iza onih vrata, inače bih davno ugrabila priliku da se suprotstavim pravilima sveta u kojem muškarac dominira (i kloni se metle).

Najveće zadovoljstvo domaćica pred slavu jeste kad okače zavese i prostru tepihe. 

Naša je nevolja što je staza za hodnik podugo stajala smotana u rolnu, pa se još na krajevima izvija. Stoga je moja majka nepokorni kraj nagazila nogarima male stoličice. Da vam situacija bude jasnija: majka je svetla po kući pogasila, pa je legla, a stoličica je ostala nasred hodnika, tik do vrata kupatila. Ako tata, pomislih, noćas ustane, pa, onako mamuran, ne paleći svetlo, nabasa na ovu stolicu u zasedi... sačekaće goste u gipsu. Pomislih i da tu opasnu barikadu uklonim pre no što legnem.

Najpre sam odgledala neku emisiju, pa krenula još da se istuširam... I sva sreća što sam išla neuobičajeno sporo, pa osetih da mi nešto naskoči na nogu.... &$%$#$%&//(()/(&T%&$%%, prosiktah, malo u sebi, malo kroza zube. Malo je falilo da se prostrem koliko sam duga, taman da glavom dosegnem WC-šolju (i tepih bih pošteno ispravila), pa sutra goste sačekam skrštenih (mesto širom otvorenih) ruku i u kovčegu.

O, sačuvaj nas bože vremešnih domaćica što misle da za slavu svaki pauk u kući treba da je pokojnik, a svaki nabor i svaka dlaka na svom mestu. Još samo kad bi i glava ostala na ramenima.

Sigurno ste viđali masovan prelazak ulice na crveno. Jedan samouveren, dostojanstvenim hodom krene preko zebre, ne mareći za propisanu kaznu i pandure koji možda izbliza motre. Nakon tren-dva, malo se snebivajući, krene za njim još troje, pa potom četvoro... I dok trepneš -- eto svih na pešačkom prelazu, sila koja boga ne moli. I de sad im kaznu napiši.

Zajedno smo jači. Samo dok se odvaži prvi. Predugo se čeka zeleno svetlo.

Uzeo Ignjat mačku, u nameri da se s njom poigra. A mačka u istu svrhu iskoristila one nokte što ima da se brani. 

Mačko, prekori je moj sestrić, sta to radis? Neko te mazi, a ti grebes. 

Je li to u redu, obratih se i ja nevaljalici, što nokte retko krati. Je li to u redu, ponovi Ignjat, donekle oštro. 

A mačka belo gleda i odovor ne da.