Najveće zadovoljstvo domaćica pred slavu jeste kad okače zavese i prostru tepihe. 

Naša je nevolja što je staza za hodnik podugo stajala smotana u rolnu, pa se još na krajevima izvija. Stoga je moja majka nepokorni kraj nagazila nogarima male stoličice. Da vam situacija bude jasnija: majka je svetla po kući pogasila, pa je legla, a stoličica je ostala nasred hodnika, tik do vrata kupatila. Ako tata, pomislih, noćas ustane, pa, onako mamuran, ne paleći svetlo, nabasa na ovu stolicu u zasedi... sačekaće goste u gipsu. Pomislih i da tu opasnu barikadu uklonim pre no što legnem.

Najpre sam odgledala neku emisiju, pa krenula još da se istuširam... I sva sreća što sam išla neuobičajeno sporo, pa osetih da mi nešto naskoči na nogu.... &$%$#$%&//(()/(&T%&$%%, prosiktah, malo u sebi, malo kroza zube. Malo je falilo da se prostrem koliko sam duga, taman da glavom dosegnem WC-šolju (i tepih bih pošteno ispravila), pa sutra goste sačekam skrštenih (mesto širom otvorenih) ruku i u kovčegu.

O, sačuvaj nas bože vremešnih domaćica što misle da za slavu svaki pauk u kući treba da je pokojnik, a svaki nabor i svaka dlaka na svom mestu. Još samo kad bi i glava ostala na ramenima.