Do alarma beše još sat vremena, ali dažbe. Staša se vrpoljila i u snu dozivala Glavonju, jednu od mačaka (ženskog pola, a muškog nadimka, stečenog u ranom detinjstvu, jer beše najješnija i najnaprednija, a odveć sitnih polnih organa, da bismo joj utvrdili pol; do danas joj nismo nadenuli adekvatno, iole ženstvenije ime).
Ubrzo se i probudi, te ustade, ne mareći za moju laž (kojoj je odškrinuta roletna otkrivala kratke noge) da je još noć (a svetlost korz prozor u sobu probija). I navali da dovede mace. Mačke su u podrumu, spavaju, videćemo ih posle, probah da je odgovorim. Ali džaba. Odkaskah za njom do hodnika, a ona pokaza na staklo ulaznih vrata: eto, vidis, vidis lavonju. Ma to je (i stvarno beše) list babinog fikusa. Ne, ne prihvati ona to. Insistira da se otvore vrata, da ona vidi. A kako ih otključah i otvorih, tri mačke, ko zapete puške, jurnuše unutra. Očito su načule naše glasove i bile spremne da ulete.
Čim ih ubaci u krevet, ona poče brata da budi: Igi, Igi, pobudi ce, evo cu mace. I probudi ga, te zajedno pogrliše mačke. Žućko je u igri udarao šapicom, a ona mu, jednako se igrajući, par puta uzvrati pesnicom. Nemoj tako, povredićeš ga, rekoh. Tvoja ruka je velika, a njena ruka je mala. Micic noga, pogleda me ona, s jedva vidnim smeškom.
Mislim? A kad da mislim, i kako, pametnice? Uskoro treba da ustanem, a ja se još nisam naspavala. (I umreću, po svoj prilici, naspavati se neću.) I nisam ja tako mlada, pa da mi um bude bistar već u zoru ranu.
Нема коментара:
Постави коментар