Tradicionalne motivacione priče starijih o prevaljivanju silnih kilometara do škole, kroz planinu i sneg do kolena, kroz vučje čopore, danas su bespotrebno preterane. Kao da deci daš petsto dinara, a oni zadovoljni i sa dvesta.
Ja mojim sestričinama kažem kako smo do škole išli asfaltiranim putem dvadeset minuta peške i one su šokirane. A već posle tri minuta izdaju ih i noge i volja, osvrću se ne bi li kakvo vozilo, po mogućstvu hitne pomoći, ugledale.

Ako stalno kukaš da nemaš, nikad nećeš ni imati. 

Ako stalno kukaš iz bilo kog razloga, nikad nećeš ni prestati.

Ne kukaš ti zbog onog što imaš ili nemaš, već zbog onog što si. 

Kule i gradove da imaš, svi da igraju kako sviraš, nećeš zadovoljan biti. Nikad.

Svaka negativna emocija utiče na neki organ. Tuga udara na pluća, briga na jetru, ljutnja i bes na...

 Pa meni su "otišli" svi organi!

Ne preteruj, ženo

Jao, onaj moj muž, pojada mi se, ništa ne radi kako treba i sve moram da mu kažem. Ništa nisi pogrešila, da znaš, dodade. (Da se ne kajem što se u matičnu knjigu venčanih nisam upisala, to misli.) Mnoge žene nose veći (ako ne sav) porodični teret. Muževi čekaju da im se nešto naloži, da im se sugeriše, da im se daju instrukcije... Možda što žene misle da sve mogu i znaju same, da znaju bolje i da će obaviti brže. Kad vide da su prevelik teret na se preuzele, bude kasno.
Elem, kaže mi jedna prijateljica kako je nedavno kritikovala muža. Ja radim ovo, i radim ono, i moram ovo, i moram ono, ja sve sama radim, rekla mu. I on strpljivo slušao sve sa liste. Onda je ona dodala: Još samo ona stvar da mi izraste, pa da mogu sebe i da samozadovoljavam. Na to se opasno naljutio, kaže ona. 
Pa to je bila kap koja je prelila čašu. Stvarno si, ženo, prekardašila. Sve-sve, ali da im taj napor i zalaganje uskratiš. Pa ne možeš baš sve sama, aman.

Lubenica me skoro svaki put razočara: nije dovoljno (ili uopšte) slatka. Onda je radije i ne jedem.

Tako je i s muškarcima.

Pročitavši ovo, sestra mi javlja da i sama lubenice ne jede skoro četiri decenije. A za muškarce, kaže, dodaj malo šećera, eurokrema, meda, džema...r (Mogu misliti koliko bi zaslađeni uživao, ako se med valjano rasporedi i jezikom konzumira. A rekao bi čovek, u prvi mah, da je sestrina primedva bezazlena.)
Nisam se dala nagovoriti (iako ona to godinama pokušava): Ma jok, bre, treba paziti na liniju. (Kasno je da se menja asketski imidž.)
Sestra se naposletku složi (kad ne može da me pobedi): Ahhhh, samo ćeš umreti zgodnija.
Ja: Ali ću svakako umreti (što telesni izgled čini nebitnim i baca svojevrsnu senku tuge na pokojnicu i životni joj izbor).

Zet me spazio kako grabuljom skupljam opale jabuke.

I zaprepastio se (pošto me rodbina subjektivno smatra najvećom lenčugom): Šta je to, nije valjda da ti radiš?

Nije. Ja uživam. (U svemu čega se moje ruke late. Čak i kad, retko, perem sudove. Ako ne umem da uživam, onda i ne radim.)

Korišćenje parkinga u tržnom centru besplatno je tri sata. Prošlog puta zet je nervni slom dobio dok je našao gde i kako da plati prekoračenje.

I juče kaže: Sad je pola pet, imate vremena do pola osam!

A Waikiki, Zara, Dexico, Ciciban... crkoše od smeha.

- Dobar dan.

- Dobar dan.

- Ja sam ta i ta, zovem iz VIP-a.

- (Ah, to me tako raduje, samo si mi ti falila.)

  ?!*!*!?!
- Imamo danas popust, pa mi recite koliko vi mesečno uplaćujete?
- Ne znam... Dvesta-trista dinara.
- Više puta?

- Ne.
- ?...Mmm... khk...ovaa... aaa
(Da i vi jednom ostanete bez teksta. Ćorsokak, a? Šah-mat? A taman se bila spremila da mi ponudi paket od petsto dinarra mesečno.)
I posle mene sestre kritikuju što neću da se javljam na nepoznate brojeve.

Dok ja čituckam sestra mi viri preko ramena, pa se zaprepasti:

- Šta ti je to?

- Tviter, kažem.

- Šta ćeš ti na Tviteru, šta radiš tu?, gotovo se brecnu. (Ko zna kakve je priče o tome čula.)

- A šta radim, čitam pametne i duhovite reči. Ne moram da gledam one sličurde po Fejsu.

Igraonica mojih sestrića

Iignjat je navalio da odemo u kućnu igraonicu na spratu. A tamo je situacija takva da umalo nisam u nesvest pala još na vratima. Gomila igračaka rasuta je svud po podu. Ne zna se čega sve nema: automobili, kamaoni, bageri, kocke, lutke, kuhinjski elementi... ponešto celo, a mahom u delovima. Gomlica sitnih delića za koje se ne može sa sigurnošću reći čemu služe ni od čega potiču.

Inače, čim se pojavim  u toj prostoriji, dok sestrići od mene očekuju da budem aktivan suigrač, ja samo imam želju da se prostrem po podu. a uglavnom sebi tu želju i ispunim. I nekad, kao danas, podignem i prisutno dete na svoje tabane, ali nije neophodno, ako se opire.
Hajde da se igramo zoološkog vrta, reče Ignjat.
Hajde da napravimo neki red, da razvrstamo sve, predložih ja.
U, to ne može, ima mnogo igračaka, Ignjat nije bio optimista. A polako, kamen po kamen...

I počnem ja, dok Ignjat ubrzo šmugne u prizemlje: u jednu vozila, u drugu kocke, u treću životinje... Pakovala, trpala, bacala, pa se umorila i odustala. Pa tu treba još šesnaest kutija, da se sve lepo sortira.
Sem toga, zatečeno stanje bilo je za mene potresno i iz drugih razloga. Jednom autu fali točak, drugom sva četiri, šoljica predivna zarđala od vode, ovo slomljeno, ono pokidano... (Sva sreća što nisam majka. Nesrećno bi to dete bilo. Sve bih mu iz ruku otimala i vazda kukumakala: ne kidaj, ne lomi, ne kvari... Moguće da bih najdraže igračke držala na visokim policama ili pod ključem.)  
Pa ja to ne mogu gledati! Srce da mi se pokida, džaba ti bilo.

Ne znam zašto stalno imam utisak da moje vreme tek dolazi.

Izgleda da ću na onom svetu biti glavna. ;)

- Jesi udata?
- Nisam.
- Super. :)
- ?! (Prijatelju, ako misliš da sam zaturen komad slanine kojom ćeš baš ti omastiti brke, grdno se varaš.)

Visoka polica

Čovek mi se uporno obraćao u inboksu. Učtivo, nisam imala argument da ga se čas posla otresem. A on nije kapirao da nisam iole zainteresovana za ćaskanje. I bila sam učtiva, pa odgovarala na pitanja.
Iako sam već bila napomenula da na internetu ne tražim ni muža ni šta slično, razgovor neminovno zalazi kud ne treba.
- Jesi li udata?
- Nisam.

- Super. (I pored onaj smajli koji se zadovoljno kezi.)
- Ne kažem da je super, a ni da nije.
(Ne samo da su mi takve reakcije uvek bile smešne, no me užasno iritiraju. Prijatelju, ako misliš da ćeš se ti zbog te činjenice išta ovajditi, grdno se varaš.) Pa zar iko može pomisliti da žena, zato što nije u nekoj zvaničnoj vezi, samo njega čeka i nema nikakve kriterijume? (Doduše, pre da ne misle kako su moji kriterijumi niski, već je njihovo mišljenje o sebi visoko.) Pada pred noge svakom ko joj kaže: Ćao! Kako si? (Bez velikog slova i interpunkcije, dakako.) I zar iko veruje da ga to što je deceniju-dve decenije mlađi čini apsolutno neodoljivim za svaku (naročito usamljenu) 
ženu?
Ako ti se i činim kao slasni komad slanine kojom bi mogao omastiti brke, kako misliš da sam umakla tolikim alavim ustima? Polica na kojoj sam možda je odveć visoko, a? Džaba i naočiti, a pogotovo olinjali, mačori pod njom mjauču. Deder povuci se, dok sam još tolerantna i miroljubiva. Gle, gle tamo one kobasice, gle parizere i salamice! Samo se malo protegneš i nešto ćeš već da dosegneš.

Kod sestre neki majstori natkrivaju terasu. Kako se u dvorištu pojavih, ja svima, kako pristojnost nalaže, poželeh dobar dan. Ali ne čuh nikakav odgovor. Samo muk. I nepristojno dugi pogledi. 

A za mnom čuh majku: "Majstori, dobar dan!" I majstori, jasno i glasno, odgovaraju: "Dobar dan!" 

 (Da l' sam ja govorila pretiho? Da li su svi nagluvi?) 

Majka: Jeste li se umorili? (Bože, bože, ova žena ko da je s njima čuvala ovce, šta se raspričava tako prisno!) 

Majstori odgovoriše i na to, samo ne čuh šta.
I požalih se u kući: "Meni ne rekoše ni dobar dan, a vidi kako s njom raspredaju."
No, vragolasto se smešeći, Maša je imala objašnjenje za tu majstorsku nedoslednost: "Pa kad su te videli tako leepu..."
Šta, zanemeli?! Zaboravili na učtivost?

I nije Maša htela da mi udeli kompliment, koliko da me dovede u takvu, makar i fiktivnu, vezu s muškarcima, makar i majstorima.

Evo kako se moja sestričina, već sad sklona parodiji (u čemu se na tetku ugledala), zabavlja dok sedi na ve-ce šolji... Zamišlja telefonske razgovore. A koristi realnu situaciju.
Sagovornik: Šta ima novo?
Ona: Ne bih da se hvalim, ali jedno govance u ve-ce šolji.
Sagovornik: Šta radiš?
Ona: S....
Sagovornik (zbunjeno): Kako? Kaže se kakim.
Ona (samouvereno i odlučno): Ja s...., a ti kaki.
Nazivajmo stvari pravim imenima. Zar od eufemizama manje smrada ima?!

U lokalnoj prodavnici pred kasom u redu stajahu dva gospodina. I kako je čekanje dosadno, verovatno se zabavljahu vireći jedan drugom u korpu.

Jedan gospodin (samo napola u šali, verujem, prekori poznanika): Ja sam mislio da ti imaš jaja, a i ti kupuješ.

Drugi gospodin (diskretno stkisnuvši noge): Ja kad bih prodao što imam, ostao bih bez ičega.

Nije svako jaje drugom da se daje!

Ima ljudi koji se ne vezuju za stvari. Jedne papuče pokidaju, kupe druge; kad dotraju druge, kupe treće...
Ima ljudi koji se ne vezuju ni za ljude. Jedan se otego, drugi se protego.
A ja... sve naopako.

Ako čovek visi nad ponorom, jedva se držeći za busen, i nećeš da mu pružiš ruku, bar mu nemoj gaziti po prstima.

Time što će drugi postati srećniji, ti nećeš postati nesrećniji (mada nisam sigurna, ima ljudi koji se najiskrenije raduju dok komšija nariče nad crknutom kravom).

Ako nisi hodao u tuđim cipelama (koje nisu uvek i svima najudobnije, nekad su tesne, grube, mokre, pocepane...), nemoj mu suditi.

Mlada žena u poznijim godinama privlači poglede i dvadesetogodišnjaka i sedamdesetogodišnjaka, pa ih, gotovo gadljivo, nevidljivom rukom hitro otresa kao ružne bube.

Zetu je danas rođendan. Maša je htela da mu ja na torti napišem: Srećan rođendan! I da se potpišem, našali se. Pa upita: Šta si mu ti?
Zla sudbina, i (neprocenjiv) miraz, eto šta.

Kakve su ti misli, takav ti je život.
Misli, ..bem vam mater!

Ptica alavica

Večeras u podrumu pronašli neki komplet s bojama (i voštane, i vodene, i flomasteri). I odmah im se prohtelo da crtaju. Posedali oko kuhinjskog stola, ja im podelila papire i oni pustili mašti na volju.
Ignjat nacrtao neku kuću, merdevine, lavabo i ve-ce šolju, pa od kuće put, bicikl (bez vozača) i na drugom kraju "nekog coveka" (bez bicikla).
Staša prvo crtala zelene cvetiće. I objasnila mi: Dznam da voliš zelenu boju!
Znaš kome cu ovo da poklonim?, upita posle u sobi, osmehujući se. Tebii!
Divnoo, hvala! Hajde nacrtaj još nešto, rekoh.
I nacrtala je, dok sam se ja motala oko sudopere. Pogodi cta je too, doviknu. Mmm... puž?, upitah, prišavši bliže da jasnije sagledam. Nijee, smeškala se izazovno. Životinja ili predmet? Pticaa, ne izdrža da nas duže drži u neizvesnosti. Camo je boli ctomak, icla je kod lekara da udzme lek... i vratila se kući da odmala.
Stvarnoo, interesovah se. Baš ti je slatka! Staša se zadovoljno smeškala. (Ptica se, bar mi se učini, malo zgrči od bola.)

Matija je, kao stariji, ćutao i smeškao se, pogledajući u mene. Ignjat se najpre smejao toj pozamašnoj gužvici od krugova (nije ni čudo što ju je boleo stomak kad je toliki, ko zna čega se sve nagutala, ptica alavica), pa uze i, uprkos Stašinom protivljenju, ptici docrta kljun i oči. A ko zna je li pogodio lokaciju (ko će znati gde je ptici dupe, a gde glava), možda je to smestio na bol(es)ni stomak.
Svet je pun malih (budućih velikih) umetnika. I u njemu tek poneka tetka koja prepoznaje slona u zmijskom caru. I sestriće po ramenu tapše, diveći se njihovim umetničkim delima (i debeljuškastim pticama).

Da bi istinski spoznao, osetio, žudeo... moraš da nemaš.

Ne ume sloboda da peva kao što su sužnji pevali o njoj.

Ne možeš nikog voleti silno ko onog što ne postoji.

I ne možeš o prisutnosti pevati onako nadahnuto i potresno kao o nedostajanju.

Ako ti je duša pesnička, platio si za to visoku cenu.

Svakoga dana imam struju i nemam vremena.

Danas struje nije bilo od devet do šest.

Otkrila sam ponovo koliko je dug dan.

Ne što struju iščekuješ, no što dan (bez interneta) moraš ispuniti tradicionlnim aktivnostima. Odjednom za njih imaš dovoljno vremena.

Čitav dan nije bilo struje (ni interneta).
Opet sam čitala knjigu.
(Moli se EDB da češće praktikuje ovakve postupke. Cilj opravdava sredstvo.)

Moj sestrić fudbaler

Još izjutra, pre moga buđenja, nestalo struje. (Negde se nešto radi i čulo se da struje neće biti do 3. Ispostavilo se da je došla tek oko 6.) Laptop bez struje ne radi, moj telefon prazan, nema interneta... I Matija i ja, šta ćemo (kad knjige da čitamo nećemo, tačnije neće jedno od nas) nego da razgovaramo.
- Šta ćeš ti biti kad porasteš?, upitah.
-Fudbaler, odogovori ko iz topa.
- Ma koju ćeš školu da završiš, koji fakultet? Hoćeš da svi kažu: Gle ovog fudbalera kako ništa ne zna?
- Samo ću školu, ne moram fakultet.
- Ama, moraš.
- Onda ću robotiku. Da napravim robota da mi kuva u apartmanu.
- Kakvom apartmanu?, upitah.
- Pa tamo gde budem bio... U Australiji, ili Francuskoj, možda Hrvatskoj, Belgiji...
- A gde će ti biti mama?
- Pa sa mnom.
- A tata?
- Isto sa mnom.
- A tetka (zadnja rupa na svirali)?
- Pa i ti. (To mora da će biti baš veelik apartman.) Ja bih ti poslao pare da uplatiš sebi neko letovanje. I da dođeš kod nas, ako hoćeš.
Blago meni, ne treba da brinem za budućnost. Kanda je upravo rešena. Ljubi tetka njenog fudbalera (dubokog džepa i mekog srca).

Šetala ja jednom gradom, pa se baš umorila. Treba da se domognem BAS-ove stanice, a samo što se na mestu ne skljokam. U tom se pojavi bus iz mog sela (baš onaj kojim treba kući da se vratim), te ja, uskočim i prevezem se dve-tri stanice, do one poslednje.
I pitam vozača (kojem samo lik znam) da li moram da izađem ili mogu da ostanem (pošto svakako za neki minut kreće nazad). Ne, kaže on, zato što moram da se parkiram iza. Ali, dodade, ako hoćeš, ti prošetaj malo ovde (pred rampom), pa me sačekaj.
More, čoveče, ne mislim s tobom flertovati. Imam peronsku kartu, no sam mislila da prištedim noge (i ne idem okolo). Džabe si se ponadao.

Neki su dugo čekali taj autoput. i ne mogu sreću skriti: hvala mu pa hvala mu...A nekad su ljudi za ono što napokon iščekaju jednostavno govorili: Hvala k....!

Snobizam je odlika malih ljudi.

Iza žudnje za brendiranom odećom, skupim telefonima i automobilima kriju se ozbiljni kompleksi. I manjak intelektualizma.

Naslov u novinama: MILOŠ VELIKI MENJA SRBIJU!

Jebote, koliko ga hvale, da neće i na klimatske promene da utiče?!

Smešan mi ovaj Fejsbuk: malo-malo pa potura neke "osobe koje možda poznajete".
A ne poznaje čovek ni rod rođeni.

Večeras sam još jednom odbranila titulu najbolje i najbrže preskakačice konopca u dvorištu.
I dalje su svi takmičari kudikamo od mene mlađi. Sestričina (4 puta mlađa, lelee) pokušava da me oponaša i u tome napreduje. Možda ću u njoj imati dostojnu naslednicu... ali tek kad se upokojim. Dotad se ne dam. Skačem kao navijena. 

Problem je bio samo u šalvarama: kako počnem da skačem, one počnu da spadaju (labav lastiš). No kad sam ih zamenila drugima, sve je krenulo kako treba.
I dalje sam šampionka. Nema veze što se posle 'mal' nisam ugušila.

Prvo je piškila Mia, oprala ruke i tobože otišla u sobu.
Kad ja podigoh ručicu na slavini, voda na mene kuljnu iz tuša.
I pošto, hitro lupivši ono dugme (da vodu preusmerim i ne istuširam se po drugi put noćas), opsovah, mala nevaljalica se zakikota na otvorenim vratima kupatila. Vratila se da uživa u svojoj smicalici.

Tiketa

Dok sam, nakon šalvara, menjala i majicu, Staša je sedela na krevetu i gledala me. "Ti cvaki dan tako oblaciš majicu?", upita.
"Kako?", ne beše mi jasno.
"Pa camo ckineš (jednu) i obuces (drugu)."
"A kako ti oblačiš?"
"Ja prvo vidim kako idu jukavi, pa tradzim gde je aketa..."
"Šta tražiš?
"Ono..." Da ne bi morala da izgovori, zavrte svoju tuniku da pronađe i pokaže.
"Aaa, etiketu."
"Daa, tiketu."
Kad znaš gde je "tiketa", znaš i koja je zadnja strana. A kad znaš koja je zadnja, lako ti je za prednju.

Dok sam ja čituckala po Tviteru, Staša, polusnena, priljubi se uz mene i poljubi me u rame. Onda se ja, raznežena, nagnuh ka njoj da joj poljubac uzvratim, ali nam se moje naočare isprečiše između nas.
Da bih je poljubila, morala sam da ih skinem. Kad čovek obnevidi, a u krevetu čita, bolje da spava sam.

Ja (plačnim glasom, na ivici očaja): Staša, završilo se leto, nema više leta...
Staša: Pa biće opet.
Ja: Hoće, ali dogodine. Sad će jesen.
Staša: A kad bude zima, kitićemo jelku i Deda Mraz će doneti poklone.
Ja: Meni neće!
Staša: Hoće, hoće!
Ja: Neće, nikad mi ne donosi.
Staša: Nekad će ti doneti!

Sad ne lipši, magarče... Ako će mi doneti tri dana pred smrt (moju, njemu se ne nazire kraj), koji će mi đavo?

Staša: Spavam ovde sigurno dva puta. (Da bude uverljivije, isturi dva prsta.)
I nemoj sutra da me budiš! (A uvek bude obrnuto ona ustaje u cik zore i budi sve po kući.)
Ja: Što?
Staša: Dzato cto mi ce puno cpavalo.

Ima ljudi koji kad spaze otvorenu česmu, zavrnu slavinu ne pitajući ko ju je i zašto ostavio.
A ima onih koji će je tako ostaviti i s naročitom slašću te upozoriti na posledice: Ostavio si otvorenu česmu i ako je ne zavrneš, mnogo će ti vode isteći.

To što si drugačija, dok su svi isti i što si sama, dok su oni u gomili, što si tiha, dok oni urlaju -- NE ZNAČI da su od tebe bolji. Ali nisam to oduvek znala.

Skidaj gaće

Dok sam s večeri šetala sa sestrićima, osetih nešto u donjem vešu, pri vrhu, oko repnog dela kičme, pa kako mi i suknja beše na lastiš, brzo to izbacih. Bar sam mislila da sam se uljeza otresla. 

Ali po sata kasnije, sedeći na dušeku, napipah nešto strano u gaćama, odostrag. Skočih ko oparena i, vrišteći i skačući po sobi, pokušah da izbacim to što ne znam je li mrtvo ili živo, da li grize ili bode, je li mnogo gadno ili ne., je li opasno ili samo gadno..
Pa skini gaće, dobaci mi sestra, računajući da ću tako lakše i sagledati i rešiti situaciju, a valjda i da joj lakne ušima. A ja jok, nego onako pipajući sa zadnje strane kanda izbacih to nešto neodređeno. 

Skini gaće... Nije to komanda koju lako prihvatam.
Mada, nekada davno, dok bejah tinejdžerka, desilo se da mi se osa ušunja u nogavicu, pa sam, jednako vrišteći ko i sad, nasred tuđe kuće (gde se zatekoh) začas svukla farmerke, ne pomišljajući na to koliko sam inače stidljiva. Farmerke su farmerke, ali su gaće poslednji bedem oko golotinje. I drže se čvrsto, čak i kad lastiš olabavi.

Matija i Ignjat s dedom u kuhinji gledali utakmicu Zvezda-Kopenhagen.
Vodimo jedan-nula, izvestio nas Matija. Ignajt se posle pojavio na vratima sobe da kaže kako je i protivnik dao go.
Pa što ste tako thi, začudih se. Što ne vićete: uaa... u pičku materiinu (ko svi navijači)? Ja ne pričam to, bezobrazno, i odgovori ozbiljan, samo nekad uaa.

Koliko sam u vašem društvu opuštena najbolje ćete saznati po prašini, tj. ako mi se, došavši u najavljenu posetu, potpišete na policu. Pokaže li se da je prašina sveže obrisana -- još niste stekli moje puno poverenje.

Sad, ako nismo pogrešno informisani,  osoba koja napuni 14 godina može da ima seksualne odnose sa osobom koja je od nje znatno starija, a da ta druga osoba ne bude kažnjena ukoliko je reč o dobrovoljnom pristanku na seksualne odnose.
"Može", složio se moj bratić, od dvadesetak leta, nakon kratke stanke, "ali uz prisustvo roditelja... nekog s pet godina iskustva". 
I onda "vozi" pod budnim nadzorom. Pa ko oće-oće. (Meni je ovo iskustvo problematično i teško ga utvrditi: to što si pet godina u braku, ne znači da ga adekvatno konzumiraš; a čak i ako koristiš privilegije, ne znači da si naročito vešt.)

Svinjska posla

Noćas mi je neko o tom pripovedao....
Komšinici, otmenoj građanki što život privodi kraju u seoskoj sredini, zasmetao smrad iz komšijinog voćnjaka. 
U selu naziv voćnjaka često nose gole ledine, utabana zemlja, bez trave, između nekoliko slaborodnih ili polusuvih stabala šljiva. I po njemu svinje šetaju i opušteno, bez imalo ustezanja i snebivanja, prazne creva gde osete potrebu za tim. I ne samo to...
Žalila se ona najpre vlasniku (kasnije je prijavila inspekciji), ali uzalud. Komšija pet para ne daje (a svinje pogotovo), ograde ne izmešta, svinje ne seli. Dok su se jednom raspravljali na međi (ona verovatno s rukavicama i zatisnutog nosa), desi se da vepar (što u zanosu za bonton ne mari) naskoči na krmaču pred njihovim očima. Baba se prenerazila, takav prizor verovatno nikad pre nije videla. Ima jako srce kad je takav šok podnela. I još je i noge služe, ispostavilo se: smesta otrčala  po aparat, da uslika i sve dokumentuje. Ne znam koliko je to iziskivalo vremena, ali, računam, vepru ne beše problem da pričeka, ne menjajući položaj i aktivnost (nije lud da propusti priliku za publicitet). 
I poslala gospođa sliku, kaže, Ministarstvu (valjda poljoprivrede) da pokaže kako taj "svinjar" životinje zlostavlja, kako, valjda, žive u nehumanim uslovima, što bi rekli -- ko svinje. Prijavljeni, ionako teška ladovina, na njenu reakciju prosto se zacenio od smeha. (Ne znam gde je baka rasla, je li joj kakva svinja u blizini pasla, ali vepar na krmaču, očito naskakao nije.) A i ja u smeh prsnuh, moram priznati.
I, pitam, je li se krmača izjasnila? Mislim, kako ona na to gleda; kao na zlostavljanje ili užitak? (Mislim, između toga je linija tanka, zavisno od toga je li veprov skok bio odobren ili bez njenog pristanka.) Niko od nje nije tražio mišljenje, pa nije ni u zapisnik uneto i ko će znati. Krmačino potencijalno erotsko zatovoljstvo za nas će nepoznanica ostati.

To što je sestri moja haljina koju je oblačila na moru pre dve godine sad mala (ne može je navući ni odozdo ni odozgo) mene i ne zabrinjava. (Nabaviće drugu haljinu, pripaziće na težinu...) 
Mene brine što je meni, izgleda, sad taman... a bejaše poširoka. 
Mada, što reče juče druga sestra, koliko slatkiša makljam, ništa se ne vidi, ne mogu da se žalim.

Neljubiteljka čitanja oko ponoći o staroj komšinici: "Da vidiš koliko knjiga ima! Daj bože da sad ne čita!"
Izjavu njenu da prevedem: "Ako je normalna, jebeš mi mater!"

Šetah noćas s rođakom po susednom selu. I kako koju kuću prođemo, ona jadikuje:
"Vidiš kolika kuća! Gore, na sprat, ko zna kad je neko ušao! Imaju dva sina, nijedan se nije oženio. A napravili kuću s dva ulaza..."
Džaba dva ulaza, kad ih sudbina zatvori.

Odmaknemo koji metar, a s druge strane ista situacija: "I ovde žena umrla, ostao muž bolestan i dva sina, nisu se ženila..."
Nakon pet-šest minuta hoda opet porodično prokletstvo: "Samo sin ostao, a i on bolestan, nije  se ženio..."
"A, bre", rekoh, "oplakasmo sve neženje u selu!"

Slatko grožđe

Priča tetka o svojoj srednjoškolskoj ekskurziji u Rovinju, čini mi se. Beše negde u kafani s drugaricama. A okolo vinjage okićene plodom... Vidite kako je lepo grožđe, tetka rekla drugaricama. Drugarice i nisu obratile pažnju, ali neko jeste. Sledećeg trena konobar joj donosi ogroman grozd na tacni. Ko mi je to poslao, čudila se tetka, onovremena lepotica. Gazdin sin, što je sedeo za obližnjim stolom i, očito, imao dobar sluh. E, da beše ovo vreme... Pa kažeš: Kako je lepa jahta! A gazda: op - parkira je pred tobom i preda kormilo.

Onda su se valjda upoznali, kaže.  Posle ju je presreo pred hotelom, u nekom sumračku, ali tetku tu, neočekivano, pamćenje izdaje, pa na priču stavlja tačku.

Trebalo je da rodim dete. Pa da slavimo rođendane da sve puca. Vatromet? Nee, to je uobičajeno i može svaka šuša. Topovi da trešte, daleko da se čuje, i puna da mi bude duša.

Ignjat: Koji nam gosti dolaze?

Majka: Ma ko ti rekao to? Ne dolazi nam niko.

Ignjat: Pa što si onda kupila koka-kolu?!

Staša se zaigrala unutra, a ja napolju dovršavam farbanje stolice. Načas uđoh nešto da obavim, a ona upita:
- E modzec to da jadic napolju?
- Što? - upitah. Baš me zanimalo šta je smislila.
- Dzato cto je ovde docadno.
- Kako dosadno?
- Dzato cto hocu nesto da uradim... a ne volim kad me neko gleda.
Moja ukrasna traka u njenoj ruci jasno je govorila zašto ne voli. Nije baš sigurna da će se to što je smislila meni dopasti.

I šetnja na ravne časti

Ja: Posle ćemo malo u šetnju.
Staša: Ali bez Ignjata!
Ja: Štoo?
Staša: Dzato sto si neki dan camo njega vodila.

Čudim se večeras po ko zna koji put što moja majka ne voli maline. Eeej MALINE!
A jedna sestra kaže kako ne jede lubenice. Nekada davno, dok bejaše mala, ujak joj prodavao lubenice, pa bio pun kamion, a ona nije znala za dosta, dok joj ne pripade muka i ogadiše joj se lubenice za čitav život.
Druga sestra navede kako joj muž ne jede banane. Dok beše na moru jednom, kao dete, stric kupio punu kesu banana, a on i jedan brat navalili da jedu dok je treći brat u vodi. Za saučesnika ne znam, ali zet mi otad ne podnosi banane.
Slušam ja, slušam, pa rekoh: Neka mi neko kupi kamion čokolade, kolača, sladoleda... da jedem dok ne prsnem (pa da do kraja života ne želim više ni ime da im pročitam),

Uključenii nam behu i TV i laptop. Ali Staša, već napola zaspala, insistira da se sve pogasi. Dok zaspiš, kažem, da se ne plašš. (A u stvari misliim: da posle ja gleduckm i piskaram.) Ja se plašim svetla, reče ona. (Čudno neko dete!) I dok iugasih TV, ona zaklopi laptop.
Sad spavaj, reče, okrenuvši se ka meni. I sama zaspa za pola minuta. A ja ću valjda do po noći.

Majka je danas pravila čupavce.

A zna se ko ih uvek najviše "češlja".

Ono što mi u životu fali jeste opuštenost i mir čoveka što pred seoskom prodavnicom sedi i pije pivo, dok mu je, recimo, traktor s priključnom mašinom parkiran pored. Ni da uživa ne ume svako.

Inovacija u slavljenju dečjih rođendana biće kad se neko doseti da deca sasvim lepo umeju i najviše vole da se igraju po sopstvenoj volji. Animatori mogu i da se prekvalifikuju.

Reci i ti ne

Moji sestrići i ja danas u seoskoj prodavnici uzesmo jedno pivo, dva litra mleka i pet sladoleda. Prodavačica otkuca, pa tresnu najlon kesu da se otvori i poče u nju da trpa, pre nego što stigoh da joj kažem: Nećemo kesu!

"Ali kako ćeš?", pogleda me upitno, još ne odustajući.

"U ruke", rekoh. (U džepove, u zube, u dekolte... šta se koga tiče?) "Mleko ćemo ostaviti u kola."

"Ne naplaćujemo", podiže obrve upitno, kontajući valjda da se stiskam za dva dinara i da će me ta činjenica navesti da se predomislim.

Objasnih joj da se iza mog postupka krije nešto mnogo vrednije: ljubav prema životnoj sredini i ekološka svest.

"Nebitno što se ne plaća, mi te kese ne uzimamo već godinama."

"Pa pametno", odmahnu glavom ona. To joj, očito, nije palo na pamet. A i otkad radi, sigurno se nije srela s takvom budalom.

Štitne žlezde

Sestra se izvrnula ko pola konja, a majka joj veli: "Idi sutra da izvadiš krv!" ("Ostavi decu kod mene", izlete joj. Pa se hitro ispravi: "Ostavi decu kod nas.") 

"Što", upitah. Očito sam nešto propustila. 

"Pa da proroveri štitnu..."

Aa, setih se i iskliberih podrugljivo. Zbog toga se udebljala, da. Žene danas ne krive ni kašiku ni viljušku; za sve je do juče bio kriv hleb (koji izbacuju iz ishrane, pa makljaju bez njega), a u novije vreme deo odgovornosti pao je na štitnu žlezdu (i, razume se, neki hormonski poremećaj). Sve ne jedu mnogo, tek po tanjir paprikaša, pa dve-tri šniclice, torte, kolače i sladolede... pa onda žlezdu popreko glede. I pohovano, i prženo, dobro uljem zaliveno... a žlezda ti kriva, ženo?!

"Ti ne veruješ", uvredi se majka. "Od nekih se mršavi, a od nekih goji." (Ova žlezda će i za globalno otopljavanje biti okrivljena, ljudi moji.) "Ja sam tako imala čvor" (valjda na mestu ozloglašene žlezde), uhvati se za grlo, da pokaže gde, kako i koliko), "pa sam se sušila."  
"Aha, a posle je štitna okrenula ćuruk naopako, ko da je Kraljević Marko, pa si počela da se gojiš." Sestra se nasmeja, a štitna žlezda joj načas odahnu, srećna zbog rečitog i književno informisanog advokata.

Malo potom majka skuvala fil za čupavce, pa me posla da šerpu pomeriim na drugu ringlu. "Što lepo miriše", primetih, "ko onaj tetka Radin sutlijaš s margarinom" (i u filu ga ima). "A margarin nije dobar... ko štitna žlezda."
I sestra i majka se nasmejaše, stomaci im ko pihtije zadrhtaše i na tren se zakikotaše žlezde im štitne, kontajući valjda kako su mnogo bitne.

Ignjat, sedeći na naslonu kreveta, iigra igricu. Pošto mu otrgnem jednu ruku, on pobesni: Ubili su me zbog tebe!
Izvini, rekoh. Šta mu kažeš izvini, reče Maša, kloni ga se. A šta da kažem, moje saučešće?

Istinska sreća

Kad je Staša u zoru ušetala u sobu, uspentrala se na krevet i uglavila između Maše i mene, jedva sam još nešto malo dremnula. Od pet oka nisam sklopila, pa konačno oko šest lagano otvorih vrata i izađoh na terasu.
Stolicu primakoh bliže suncu (da za koji metar smanjim među nama rastojanje od onih sto pedeset miliona kilometara) i sedoh,  ne skrivajući se pred njim kao obično. Kako beše još pomalo prohladno, rado sam mu upućivala pozdrav. A sunce se, pretpostavljam, mrštilo gledajući me i gunđalo: Tako čupava i krmeljiva, koji me đavo i pozdravljaš! Svet je pun napućenih i naguženih, obnaženih žena, opruženih po plažama; bolje na njh da spustim pipke.
Malo sam glavu zabacivala na naslon, i kosu preko lica (da me ipak štiti). Malo spuštala pogled na pločice koje je zet nedavno postavio, razmišljajući o (be)smislu života. Preko pločica, u pravcu severozapad-jugoistok milela je neka buba. Setila me na onu Petrovićevu vašku što u Danu šestom tako nekako prelazi na novinskom listu preko Berlina.
Sunce me uspavljivalo, koliko i svinje koje su u voćnjaku glasno krckale opale žute džanarike. Dve mačke su džedžale u ćošku terase i bile na oprezu.
Nakon desetak minuta sestra  virnu na vrata, da slučajno neko dete nije šmugnulo. Skoro se setila, dete je već moglo da bude na putu za Dimitrovgrad, recimo. Šta radiš, zaprepasti se. Sedim, rekoh, ne mogu da spavam. Ti si luda, reče ona. Možda, ali to nije razlog da ne  sedim ovako rano   na terasi sama, sama na čitavom svetu.
Još po sata sedela sam prepuštena suncu i mislima. Volela bih da imam jednostavnost, mir i posvećenost  ovih svinja, što se iza stare tarabe slade okruglim šljivama. Probudiš se u zoru, pa u hladu grickaš to što ti pod noge pada i srećan si. Ne želiš više od onog što imaš, raduješ se svemu što život pred tebe baca. Briga  te što su u susednom voćnjaku šljive krupnije i slađe.
Voliš baš to što imaš, baš to što si. I ne razmišljaš o tome da si svinja, ne želiš da budeš tigar ili antilopa. Sve(ga) ti je potaman. Svet je pun gnjilih voćki, još ako se nađe kakva blatnjava bara, u nju da se bućneš, pa da koji put zadovoljno grokneš... tiho, od miline, a ne da se čuje na Instagramu i Fejsu.
Ko se istinski životu raduje, ne žudi da mu to masa lajkuje. Što više sreće je u tebi, manje je potrebe da se o njoj šire priče: istinski srećan si nasamo, ne kad ti gomila kliče.

Tek što smo krenuli autom, zazvoni mi mobilni. Ne znam ko je, rekoh, uznemirena tom činjeniicom koliko i telefonskom bukom. Ma neću da se javim, brecnuh se nervozno, spremna da mobilni vratim u torbu.

Javi se, reče mi sestra, neće da te j...!

Ne želim (uglavnom nikad) ni sa kim (naročito nepoznatim) da razgovram, čak i da hoće.

Ajde da doruckujes, budila me Staša, posle nema. Pusti, ješće ka' ustane, siktao je Injat na nju, pokušavajući da je odvuče iz sobe.Ali ja ustadoh, ne što sam se plašila da ostanem bez doručka, no što sam mola još tri dana da spavam, pa mi sat-dva ne znači.
Staša je sedela s drue strane uaone, pa kad ja uđoh i sedoh do vrata, ona se prebaci s tanjirom i kriškom i ušuška pod moju mišku. Ovde mi je bolje, reče, da opravda svoje izmeštanje tokom doručka.

Sestrići mi behu u bazenu, a ja se spremah tek da uđem. Poledavši svoje telo u kupaćem, rekoh sestri: Ako me ko vidi, misliće da ti je u bazen upao (pozamašan) kotur sira.

Injat je prvi navukao kupaće aće, pa izašao napolje. Potom proviri kroz vrata i doviknu Staši i meni: Hajdete da se kupamo.
A potom, s vraolastim osmehom, obrati se obema, ali pre svea meni: Skinite se olee
Kad sam se konačno pojavila u kupaćem, Staša se iz bazena zablenu u mene, ne uspevajući da sakrije osmeh. Šta je, šta buljiš, upitah. ledam u kuću, odmah ona preusmeri poled, ne priznajući da se smeška onome što retko viđa: poluoloj tetki.
Moji sestrići opsednuti su mojim vazda pokrivenim telom i poricanjem ženskih atributa. Pa kad štood poricano bane na sunce, ne mou prikriti zadovoljstv,o. Ipak ima rudi, a da nema kaže: ako tetka istinu prikriva, kupaći ne laže.

Na moru je Ignjat često ronio i posle pričao kako pod vodom vidi ribe, ovolike i OVOLIKE.
A slušajući to, Staša je majci poverljivo šaputala: Laže, on gleda kamenje!
Staša se često zanese, pa pripoveda o stvarima koje se nikad nisu dogodile ili se i ne mogu dogoditi.
Zamišlja, došapne nam Ignjat, s nadmoćnim osmehom starijeg.

Kako je prva zaspala, Staša je najpre i ustala. A kad je već ustala, zaigrala se s mačićima po dvorištu.Izgubivši je iz vida, baba poče da je doziva, ne bi li proverila gde je. Baba zove, a Staša se ne odziva. Onda Maša istrči, da je ona vikne, Od Staše ni glasa ni traga. I ništa, sve dok ja nisam izjurila i viknula: Staša, odmah se javi! Znam da tek na taj upozoravajući ton reaguje. I pojavi se iz podruma, okružena gomilom mačića. Bila sam sa Mimom, kaže.

Da te vodim kod lekara, izgleda da imaš problema sa sluhom, upitah. Ne čuješ, a? Čujem, odgovori ona, camo kad cam u podrumu ne cujem.

A ja se sećam da me nije čula ni na verandi, ni poviše kuće, ni pod stepenicama.... sve dok ko bajagi ne pripretim.

Ja: Hoćeš da idemo sutra u Beograd?
Staša: Daa!
Stašina mama: Hoću i ja!
Staša: A ne možeš ti! Ti si žena, vidiš da imaš s...!
Stašina mama: Pa šta, ima i ona!
Staša (pogledavši me zbunjeno, brzo nađe izlaz iz ćorsokaka): Samo ko bajagi!
(Ja: Hm, daleko je od toga, ali, ako ćemo da utvrđujemo istinu, ja biram, jednočlanu, komisiju.)

Maša (kao ne zna): Kako se prave deca?
Ja: Staviš dve kašike brašna... Ma šta pitaš mene, ja ih nisam pravila; pitaj oca i majku.

A sad ćuti

Drugarica mi nedavreno prvi put krenula autom od Obrenovca do Mladenovca. Pa nikakav problem to nije kad imaš navigaciju. I ona je tako mislila. U stvari, šta ima da misli kad je tu navigacija. Ako ti kaže pravo, ideš pravo; ako ti kaže skreni, skreneš...

Mama na suvozačevom mestu beše impresionirana: "I ona sad tebi govori kud da ideš? Kad da skreneš levo, kad desno?" Da, tačno tako, drugarica je slepo sledila navigaciju. Pa prošla ko bos po trnju. Cimala se tamo i ovamo, po šumama i gorama, kroz pustinju i prašumu, preko nekih sela kojima ni imena ne zna (jer nigde nije obeleženo)... dok najposle nije završila na kozjoj stazi, odnosno u ćorsokaku. Pa ti posle veruj navigaciji! Auto izgrebala, živce pogubila dok ne izađe na pravi put.

Elem, neki put je dopola asfaltiran (a otpola nikako), a Gugl ga zabeležio kao prohodan. U tu Guglovu mrežu u poslednje vreme često se hvataju lakoverni vozači. Bar tako kaže stanarka obližnje kuće, koja posle mora zalutale da preusmerava. Ko sluša navigaciju, imaće sekiraciju; ko meštane pita, taj mnogo ne skita. Navigaciju slušaj, u nju se ne uzdaj, jer i živ čovek greši, a da ne neće računari.

Kad je ćerka napokon okrenula auto i iskobeljala se iz tih vrzina, mama, očito ozlojeđena zbog gubljenja dragocenog vremena, primeti: "A sad ćuti ova kurvica!"

Ćuti kad zna da je kriva. A dotad ko navijena, sve ona zna najbolje. Dok se ne dokaže suprotno.

Otišao čovek u lokalni dom zdravlja kod zubara. Za to što je hteo nije bilo potrebnog materijala. Ali kad je već tu i ima zakazan termin, valjalo bi tu priliku iskoristiti.

-- A možete da mi uradite ovo?

-- Ne možemo, nemamo to i to.

-- A možete da mi uradite ovo?

-- Ne, nemamo to i to.

-- A možete ovo?

-- Vi sve hoćete danas!

(Opštaa oskudica! Izgleda da bi univerzalan odgovor glasio: -- Nemamo volje.)

Da crkneš od smeha. Ali kad smeh utihne..

Jedan od najlepših osećaja: dodir čiste (po mogućstvu zelene) posteljine. :)

Ne da je zreo nego samo što nije ugnjilio, kad mu i drugi sprat daleko.

Kiša se naglo spustila, pa sam ostala u prolazu kraj zelene pijace dok ne stane. Kraj nogu mi se motao neki crni pas. U levoj ruci sam držala kesu punu granula za mačke, ali se ne dosetih... sve dok granule ne počeše da kaplju na beton. Spustih pogled u čudu i videh da je kesa, s gornje strane, počela da puca. Kako je moćan pogled gladnoga!

Majka: Mislila sam da umesiŠ pogaču.
(Ja: I ja sam mislila, šta mi teško, da ti umesiš krofne.)

Uzimajući gumene čizme iz sobe gde tata spava, prenuh ga:
Hajde ustaj, počela jesen!
(A malopre letos legao da spava.)

Na vašaru štipaljke, muvolovke, čarape... tri za sto, ništa za stolice.

Na vašaru

S kim si bila na vašaru, pitala me majka. S kim? Sa samom sobom. (Ovaj ne za da l' će, ovaj ne zna kad će, onaj ne zna s kim će i kako će... A ja autobusom.) Nemate pojma kako mi je ugodno u mom društvu.
Ali kanda je društveno neprihvatljivo ići sam. Još tako crvenokos u tako roze kombinezonu... Svi oni prodavci (jer kupaca beše malo) buljili su u mene delom i zbog toga. Drugim delom zato što bejah obmotana zelenim šalom i s velikim zelenim šeširom.
I tako, bulje u mene, a ja se ne obazirem, savršeno mi je udobno u sopstvenoj koži. Oni pogleduju u mene, a ja krišom u ključeve za šrafove. Na jednoj tezgi, kraj koje se dosađuje nekolicina polunagih momaka (i njihovih pozamašnih stomaka), piše: Sexy alat! Iako su moji kriterijumi visoki, došlo mi da kažem: Dajte jednu seksi jedanaesticu! Da, samo toliko, ja sam skromna. A i baš taj ključić odvrće one zarđale šrafove na mojim starim stolicama.

Gaća na sve strane, ali ne kao lane. (Jedna viče: Nove gaće, nove čarape! Aman, zar bi neko nosio polovne? Doduše, toliko je ove godine bilo polovne odeće, možda je želela da naglasi razliku. Uz navedeno, grnčarija, varjače, oklagije, štipaljke (tri pakovanja za sto dinara), muvolovke (tri za sto; nijedna za stolicu), pljeskavice, lizalice, jedan bik, jadnik, oglodan do kosti, drugi se okreće na ražnju, folk pevač zaludan kunja u dnu prazne šatre, nigde nijedne igračice u tangama...
Ništa za moju dušu ne beše dok ne naiđoh na neke konopce. Pažnju mi odmah privuče zeleni. Mogao bi da posluži kao ručke za torbu, kao vijača, a i... ako mi život dozlogrdi... Daj mi ovaj jedan, rekoh prodavcu, da se obesim u svom stilu. (U životu i u smrti treba ostati dosledan.) 

Ti nisi normalna, rekla mi (po ko zna koji put u životu) majka. (Budaletino, napisala mi posle sestra.) I šta ti rekao prodavac, pita. Šta da kaže, dobacuje otac, njemu je bitno samo da proda. 

U stvari, blago se nasmejao. Možda je pomislio kako bi to bila dobra reklama. Recimo da u novinama piše: Obesila se zelenom vrengijom, kupljenom za Svetog Iliju na Tresijama... Dakle, to čvrsto, izdržljivo i još estetski primamljivo. Skočila bi prodaja istog trena.
Elem, da ne bude da nisam ništa kupila i da se ne vraćam praznih ruku... vratih se sa zelenim užetom (pa će mu se već naći namena).
Na stanici sam skoro sat čekala bus za povratak. Neki se momak, takođe sam, vrpoljio i pogledao u me, malo se raspitivao za bus (dok ja bejah učtiva, ali uzdržana). Odmarala sam noge i gledala u njegove patike, razmišljajući kako bi muškarac po mom ukusu i mojoj meri morao nositi drukče, recimo convers, neke zelene adidas, tirkiz... I nikako ne bi imao takve tamne farmerke, s belim i žutim koncem. A ima(o bi), recimo, maskirne, uske oko članaka, s puno džepova kojekuda.) Najposle, čim mu se ukaza prilika, sede pored mene, te upita: Ti si odavde? Jesam, rekoh šturo i hladno, da mu ne padne na pamet da se raspričava i narušava moj mir.
Istina, moram priznati da mi imponuje pažnja. Petnaestak leta od mene manje ima... Još ja nisam za bacanje. Međutim, nisam (zainteresovana) ni za flertovanje (kad već ne zadovoljava moje kriterijume; u suprotnom bih malo porazmislila). Sva sreća da se neki pozamašan gospodin ugura među nas, pa ja i ustadoh (da izbegnem, što fizičke, što verbalne, prisne kontakte). 

A potom mi naiđoše sestra i zet (imam ja toga za izvoz), pa utekoh pred kišu iz te gomile u auto.

Idem sad na vašar, sama. Nokti mi nisu lakirani, kosa mi nije očešljana. Nijedan momak neće poželeti da me provoza na ringišpilu.

Kakve su ti misli, takav ti je život.

Znači, ja sam za sve (ovo) kriva?!

Zar ovaj alarm može biti toliko podao?!

Ne spavam čvrstim snom i taman kad se okrenem na drugu stranu, te namestim udobnije da slatko zaspim, on zazvrči u ISTOM momentu.

Ne znam kako nervni slom ne dobijem! Možda ona psovka koja mi izleti to predupredi.

Tetka danas pod lipom blene u mobilni i kaže: "Sedi da slušamo muziku!"
"Nemam ti kad", odbih, "moram (uvek) nešto da radim". (Bejah napolju izvrnula stolicu, da šmirglam i farbam, ali mi falio ključ da odvrnem šraf.)
Vratim se kroz pet minuta, a tetka iznosi tiganj iz kuće, kaže: "Izgorelo meso!"
Isključiću ja internet, doviknu joj unuk, srdit što je ostao bez ručka.
Ove današnje babe ni prići nisu onim negdašnjim. One  vazda mesile, pekle, pržile, kuvale, varjače nisu ispuštale iz ruku... A ove nemaju energije ni volje ni za šta sem da vise na Fejsbuku.

Lepota što za se ne mari

Obukla sam sestrinu ljubičastu haljinu s kružićima. To je pamučna haljna, poprilično dekoltirana (ne što to volim, no što je nisam ja kreirala; mada, ne sporim da i dubok dekolte katkad volim), na bretele, a sa širokom suknjom, koja mi doseže malo ispod kolena. Obukla sam je jer mi je u njoj udobno i nije vruće. Uz nju sam stavila ljubičaste minđuše s kružićima, ogrnula se zelenim šalom i stavila platneni zeleni šešir širokog oboda.
Dok sam u lokalu prijateljice skidala šešir, druga žena me promatrala, pa najposle izjavi: Mnogo si mi lepa žena! Još se ne oporavih od tog neočekivanog komplimenta na šte srca, a usledi ALI što devojci sreću kvari : "Samo malo frizuru da središ..." (I šta posle: muškarci da me saleću ko besni, muža da nađem očas posla? Da mi je to cilj, odavno bih se potrudila.) "Nekako si mi uvek čupava. Možda od šešira..." 
Možda što se nisam ni češljala, rekoh (poluzbunjenog-polunemarnog osmeha). I, bogami, tako se ponašam čitavo leto. Uveče smotam kosu u neku vrstu punđe, prikačim šnalom i tako spavam. Da mi sutradan kosa bude uvijena i da ne bude tako čupava, raštrkana.
Ne spadam u žene koje dvaput nedeljno idu frizeru, a sama i ne znam i ne volim oko kose da se bakćem. I nemam ti ja vremena za neko temeljno ulepšavanje. (Duša mi se hrani stvaranjem, a ne komplimentima i brojem udvarača.) Koliko sam se lepa rodila -- rodila sam se, pa kom pravo, kom krivo. Ako ti ne godi -- poljubi (samo figurativno, drukče nije dozvoljeno) pa ostavi; ako ti paše, gledaj iz prikrajka (nemoj da te guja ujede da pristupiš bliže) i divi se.
I kad se u jarke boje oblačim, kad sam (nekad) zanosna, vedra i nasmejana... nikad to nije zato što ištem pažnju muškarca. Nisam od onih usedelica kojima svaka reč, svaki pogled, svaka izjava i slika na društvenim mrežama vrište: Hoću mužaa!
Nasmeja me pomen jedne žene (od mnogih sličnih) što Fejsbuk koristi za promociju vlastite telesnosti, pa kači provokativne slike: "Stalno se slika s guza, traži muža... a nikad ga neće naći." (Na sreću tog čoveka.)
Elem, ovakva sam od prirode data: jednostavna, iskrena i čupava. To što vidiš -- to ti je. Nema šminke, nema glađenja i prikrivanja. Ako ti lepo -- lepo je, ako nije -- šta me se tiče.

Stomačne tegobe

Jedna sestra je kupila jednodelni kupaći, predivne zelene boje (ko da zelena može drukča biti). I njenim dvema sestrama (od kojih sam jedna ja) kupaći se takođe svideo. 

Navukoh ga, preko narandžastog bikinija koji sam već imala (za jedan broj ona je od mene veća posvuda, u grudima bar za dva). Pred ogledalom pustih i kosu, da vidim pravo (zanosno) stanje. I tako izađoh pred njih u hodnik, da čujem i objektivno mišljenje.
A dok smo tako stajale u trokutu, jedna prema drugoj okrenute, Mia nam priđe, pa kroz smešak, primeti: A svee ste buckastee!"  Učinila je to tonom kojim se tetke dive slatkim debeljuškastim bebama.  I štipnu nas redom za stomake, da potkrepi svoju izjavu.

Posle došle sestre od strica, pa smo se raspričale, razvrzle neku odeću, povela se priča i o moru, pa najposle i, logično, o liniji. I svaka, negodujući, a i da potvrdi kako su nam muke zajedničke, istura svoj stomak. Jedna doduše, nešto malo (s dva prsta se jedva stisne, ne može se zvati salo). Ja svoj neću da vam pokažem, rekoh, samo napola u šali, i povukoh se, prekrivši trbuh rukama. A one se nasmejaše (mojoj muci, pokilčetu sala i u levoj i u desnoj ruci).

Da stomaci manji nam postanu, nema druge no ići u teretanu.

Jedan na Tviteru kaže: "Ako vam je kosa rascvetana, to je od nedostatka seksa.Pokazala su najnovija istraživanja nekog prestižnog univerziteta."
To nije kosa, to je cvećara! ;)

Ima žena koje po društvenim mrežama vazda kao svoju prednost ističu što nemaju bore. A nemaju ni muža ili momka... kojima to vremešno glatko lice, pretpostavljam, treba da se dopadne, pa kakva im vajda? (I koja vajda što nemaš bore, kad si tetka od čerdeset, ili pedeset?)

Ja isto to nemam, ali imam bore. I ne bih se menjala. To što nemaš bore ne čini te obavezno privlačnijom od onih koje imaju. To što ih imaš ne čini te obavezno manje privlačnom od onih koje nemaju.