Šetah noćas s rođakom po susednom selu. I kako koju kuću prođemo, ona jadikuje:
"Vidiš kolika kuća! Gore, na sprat, ko zna kad je neko ušao! Imaju dva sina, nijedan se nije oženio. A napravili kuću s dva ulaza..."
Džaba dva ulaza, kad ih sudbina zatvori.

Odmaknemo koji metar, a s druge strane ista situacija: "I ovde žena umrla, ostao muž bolestan i dva sina, nisu se ženila..."
Nakon pet-šest minuta hoda opet porodično prokletstvo: "Samo sin ostao, a i on bolestan, nije  se ženio..."
"A, bre", rekoh, "oplakasmo sve neženje u selu!"