Noćas mi je neko o tom pripovedao....
Komšinici, otmenoj građanki što život privodi kraju u seoskoj sredini, zasmetao smrad iz komšijinog voćnjaka.
U selu naziv voćnjaka često nose gole ledine, utabana zemlja, bez trave, između nekoliko slaborodnih ili polusuvih stabala šljiva. I po njemu svinje šetaju i opušteno, bez imalo ustezanja i snebivanja, prazne creva gde osete potrebu za tim. I ne samo to...
Žalila se ona najpre vlasniku (kasnije je prijavila inspekciji), ali uzalud. Komšija pet para ne daje (a svinje pogotovo), ograde ne izmešta, svinje ne seli. Dok su se jednom raspravljali na međi (ona verovatno s rukavicama i zatisnutog nosa), desi se da vepar (što u zanosu za bonton ne mari) naskoči na krmaču pred njihovim očima. Baba se prenerazila, takav prizor verovatno nikad pre nije videla. Ima jako srce kad je takav šok podnela. I još je i noge služe, ispostavilo se: smesta otrčala po aparat, da uslika i sve dokumentuje. Ne znam koliko je to iziskivalo vremena, ali, računam, vepru ne beše problem da pričeka, ne menjajući položaj i aktivnost (nije lud da propusti priliku za publicitet).
I poslala gospođa sliku, kaže, Ministarstvu (valjda poljoprivrede) da pokaže kako taj "svinjar" životinje zlostavlja, kako, valjda, žive u nehumanim uslovima, što bi rekli -- ko svinje. Prijavljeni, ionako teška ladovina, na njenu reakciju prosto se zacenio od smeha. (Ne znam gde je baka rasla, je li joj kakva svinja u blizini pasla, ali vepar na krmaču, očito naskakao nije.) A i ja u smeh prsnuh, moram priznati.
I, pitam, je li se krmača izjasnila? Mislim, kako ona na to gleda; kao na zlostavljanje ili užitak? (Mislim, između toga je linija tanka, zavisno od toga je li veprov skok bio odobren ili bez njenog pristanka.) Niko od nje nije tražio mišljenje, pa nije ni u zapisnik uneto i ko će znati. Krmačino potencijalno erotsko zatovoljstvo za nas će nepoznanica ostati.
Komšinici, otmenoj građanki što život privodi kraju u seoskoj sredini, zasmetao smrad iz komšijinog voćnjaka.
U selu naziv voćnjaka često nose gole ledine, utabana zemlja, bez trave, između nekoliko slaborodnih ili polusuvih stabala šljiva. I po njemu svinje šetaju i opušteno, bez imalo ustezanja i snebivanja, prazne creva gde osete potrebu za tim. I ne samo to...
Žalila se ona najpre vlasniku (kasnije je prijavila inspekciji), ali uzalud. Komšija pet para ne daje (a svinje pogotovo), ograde ne izmešta, svinje ne seli. Dok su se jednom raspravljali na međi (ona verovatno s rukavicama i zatisnutog nosa), desi se da vepar (što u zanosu za bonton ne mari) naskoči na krmaču pred njihovim očima. Baba se prenerazila, takav prizor verovatno nikad pre nije videla. Ima jako srce kad je takav šok podnela. I još je i noge služe, ispostavilo se: smesta otrčala po aparat, da uslika i sve dokumentuje. Ne znam koliko je to iziskivalo vremena, ali, računam, vepru ne beše problem da pričeka, ne menjajući položaj i aktivnost (nije lud da propusti priliku za publicitet).
I poslala gospođa sliku, kaže, Ministarstvu (valjda poljoprivrede) da pokaže kako taj "svinjar" životinje zlostavlja, kako, valjda, žive u nehumanim uslovima, što bi rekli -- ko svinje. Prijavljeni, ionako teška ladovina, na njenu reakciju prosto se zacenio od smeha. (Ne znam gde je baka rasla, je li joj kakva svinja u blizini pasla, ali vepar na krmaču, očito naskakao nije.) A i ja u smeh prsnuh, moram priznati.
I, pitam, je li se krmača izjasnila? Mislim, kako ona na to gleda; kao na zlostavljanje ili užitak? (Mislim, između toga je linija tanka, zavisno od toga je li veprov skok bio odobren ili bez njenog pristanka.) Niko od nje nije tražio mišljenje, pa nije ni u zapisnik uneto i ko će znati. Krmačino potencijalno erotsko zatovoljstvo za nas će nepoznanica ostati.
Нема коментара:
Постави коментар