Lubenica me skoro svaki put razočara: nije dovoljno (ili uopšte) slatka. Onda je radije i ne jedem.

Tako je i s muškarcima.

Pročitavši ovo, sestra mi javlja da i sama lubenice ne jede skoro četiri decenije. A za muškarce, kaže, dodaj malo šećera, eurokrema, meda, džema...r (Mogu misliti koliko bi zaslađeni uživao, ako se med valjano rasporedi i jezikom konzumira. A rekao bi čovek, u prvi mah, da je sestrina primedva bezazlena.)
Nisam se dala nagovoriti (iako ona to godinama pokušava): Ma jok, bre, treba paziti na liniju. (Kasno je da se menja asketski imidž.)
Sestra se naposletku složi (kad ne može da me pobedi): Ahhhh, samo ćeš umreti zgodnija.
Ja: Ali ću svakako umreti (što telesni izgled čini nebitnim i baca svojevrsnu senku tuge na pokojnicu i životni joj izbor).