Igraonica mojih sestrića

Iignjat je navalio da odemo u kućnu igraonicu na spratu. A tamo je situacija takva da umalo nisam u nesvest pala još na vratima. Gomila igračaka rasuta je svud po podu. Ne zna se čega sve nema: automobili, kamaoni, bageri, kocke, lutke, kuhinjski elementi... ponešto celo, a mahom u delovima. Gomlica sitnih delića za koje se ne može sa sigurnošću reći čemu služe ni od čega potiču.

Inače, čim se pojavim  u toj prostoriji, dok sestrići od mene očekuju da budem aktivan suigrač, ja samo imam želju da se prostrem po podu. a uglavnom sebi tu želju i ispunim. I nekad, kao danas, podignem i prisutno dete na svoje tabane, ali nije neophodno, ako se opire.
Hajde da se igramo zoološkog vrta, reče Ignjat.
Hajde da napravimo neki red, da razvrstamo sve, predložih ja.
U, to ne može, ima mnogo igračaka, Ignjat nije bio optimista. A polako, kamen po kamen...

I počnem ja, dok Ignjat ubrzo šmugne u prizemlje: u jednu vozila, u drugu kocke, u treću životinje... Pakovala, trpala, bacala, pa se umorila i odustala. Pa tu treba još šesnaest kutija, da se sve lepo sortira.
Sem toga, zatečeno stanje bilo je za mene potresno i iz drugih razloga. Jednom autu fali točak, drugom sva četiri, šoljica predivna zarđala od vode, ovo slomljeno, ono pokidano... (Sva sreća što nisam majka. Nesrećno bi to dete bilo. Sve bih mu iz ruku otimala i vazda kukumakala: ne kidaj, ne lomi, ne kvari... Moguće da bih najdraže igračke držala na visokim policama ili pod ključem.)  
Pa ja to ne mogu gledati! Srce da mi se pokida, džaba ti bilo.