Ptica alavica

Večeras u podrumu pronašli neki komplet s bojama (i voštane, i vodene, i flomasteri). I odmah im se prohtelo da crtaju. Posedali oko kuhinjskog stola, ja im podelila papire i oni pustili mašti na volju.
Ignjat nacrtao neku kuću, merdevine, lavabo i ve-ce šolju, pa od kuće put, bicikl (bez vozača) i na drugom kraju "nekog coveka" (bez bicikla).
Staša prvo crtala zelene cvetiće. I objasnila mi: Dznam da voliš zelenu boju!
Znaš kome cu ovo da poklonim?, upita posle u sobi, osmehujući se. Tebii!
Divnoo, hvala! Hajde nacrtaj još nešto, rekoh.
I nacrtala je, dok sam se ja motala oko sudopere. Pogodi cta je too, doviknu. Mmm... puž?, upitah, prišavši bliže da jasnije sagledam. Nijee, smeškala se izazovno. Životinja ili predmet? Pticaa, ne izdrža da nas duže drži u neizvesnosti. Camo je boli ctomak, icla je kod lekara da udzme lek... i vratila se kući da odmala.
Stvarnoo, interesovah se. Baš ti je slatka! Staša se zadovoljno smeškala. (Ptica se, bar mi se učini, malo zgrči od bola.)

Matija je, kao stariji, ćutao i smeškao se, pogledajući u mene. Ignjat se najpre smejao toj pozamašnoj gužvici od krugova (nije ni čudo što ju je boleo stomak kad je toliki, ko zna čega se sve nagutala, ptica alavica), pa uze i, uprkos Stašinom protivljenju, ptici docrta kljun i oči. A ko zna je li pogodio lokaciju (ko će znati gde je ptici dupe, a gde glava), možda je to smestio na bol(es)ni stomak.
Svet je pun malih (budućih velikih) umetnika. I u njemu tek poneka tetka koja prepoznaje slona u zmijskom caru. I sestriće po ramenu tapše, diveći se njihovim umetničkim delima (i debeljuškastim pticama).