Koleginica s hora nabrala šipak da kuva džem.

Svaka ti čast, kažem. (Ko se u to nikad nije upustio, ne zna kakvu je muku propustio.)

Imam ja asistenta -- nasmeja se ona, dodajući kako je i muža uposlila.

Eee, neću se ja džema od šipka najesti. (Nemam asistenta, nemam.) :)

Iscrtala sestra neku tabelu, pa počela da popunjava i usput shvati da nema dovoljno mesta za sve redove. Nema veze, odluči, pisaće sa strane. (A jeste, besmisleno je nervirati se zbog stvari koje ne možeš promeniti ili možeš, ali ne sad.) 

- To se tako ne radi - prekorih je. - Premeriš prvo, pa preračunaš koliko ti treba i koliko red može biti širok. 

- Ja crtala otprilike - kaže ona,i dalje se ne potresajući. 

- Sreća što nisi građevinski inženjer!

-Fejsbuk je zastareo - obavesti me sestra pre neki dan. - Znam sigurno dvadeset ljudi koji imaju profil na Fejsu, a uopšte ga ne koriste. Svi objavljuju fotografije na Instagramu. 

- Svi objavljuju na Instagramu?

- Da.
- E onda mi je još draže što tamo retko zalazim (da izbegnem to s(ma)ranje)!

Ne dao vam Bog zlo i naopako: da pada kiša, a da ceo dan nema struje. 

Da mi ne beše Staše (da kraj mene igra igrice na telefonu) i da nisam krojila maske, tačno bih čitala knjigu.

Upravo sam večerala pirinač s lučenom paprikom i sve što imam da izjavim jeste: grok-grok.

Radosnu vest Ignjat mi je jutros javio telefonom: Emili je "rodila" jaje!

On ga je i pronašao dok je pačji par puštao u dvorište. Verujte, tolika sreća dečja (a i tetkina) ne može da se kupi!

26. septembar 2020.

 

Staša me danas pitala: - A kako ti možeš da spavaš bez mene?

- Kako? Šta misliš?

- Mislim da moraš da zagrliš zid - nasmeja se, zadovoljna, ali i saosećajući, što mi nedostaje.

Staša: Ignjate, imaš tri opcije: da te sada prebijem, da te kasnije prebijem ili da te prebijem ko kupus salatu, ko volinu kupus (vola u kupusu)!

Tri opcije ima, a izbora nema.

 Kad mi neko ponudi slatko, a ja više ne mogu da zinem (jer sam već previše slatkiša pojela), uzmem iz pristojnosti (i jedem s mukom ili ostavim za kasnije) jer mi niko ne bi verovao da NE MOGU.

 Draga Saveta,
Ne ložim se na slike veridbi i venčanja, malih beba, sitne i krupne dece... Da li je sa mnom sve u redu?!

 

Ja je ostavila u sobi da s Jutjuba sluša Asku i vuka (iako bi radije blenula u Instagram i Tiktok).

A kad se vratih ubrzo, pogleda me šokirano i podrugljivo: Ovca je išla u školu?! (U prevodu: Šta je ovaj pisao, je li pri čistoj svesti? Nemoj da me zajebavaš!)

Mašta, deco, mašta (i koncentracija), a ne zvona i praporci, tikokovi i instagrami!

 

Maša (prekorno): Sva rodbina je ljuta na tebe što nisi rađala decu!

Familijo, života ti, praštaj, ako ikako možeš, meni (bez)grešnoj!

 Majka je jutros najpre razbila tanjir. Posle je razbila čašu.
Ignjata je to lumpovanje zabrinulo: - Mi ništa nećemo ni da jedemo ni da pijemo!

 

- Znaš kako je lep kafić "Istorija"!

- Volela bih da tamo (s kompletnim društvom) ode jedan čika što ne silazi s TV-a.

 Prekjuče majci pozlilo, odvezli je kod lekara. Oni joj dali da pogricka neku tabletu i ostavili je da sedi u sobi za reanimaciju. Ja sedim prekoputa nje, među nama krevet. I kažem: Ajd da igramo karte! (Ali ne imadosmo špila.) 

Progledala, povratila  se (a zamolo vodu sa Stiksa da srkne). I kažem joj: Smiri se, misli na nešto lepo, na travu, na lišće... Ups, ugrizoh se za jezik. Nemoj, nemoj na lišće! Ona bi sigurno mislila na žuto, suvo i opalo pod našom jabukom, pa bi joj i pritisak ripio što mora da ga skuplja (jer ga ne podnosi) i možda bi ipak zaplivala s one strane reke.

 Danas kao da većina ljudi obraze nabavlja u fabrici obuće. I na đonu se uopšte ne štedi: obrazi debeliii (crvenilo to ni puškom ne može da probije, stidom da oblije)!

 Pre nego što sam se ja kući vratila, Staša je otišla. I u mojoj sobi ostavila mačku i parče čokoladice. (Kako ta deca oturaju blago!) Ostatke snikersa zatekla sam razmazane po podu. I još sam strašno ljuta. Što je mačka bila brža. ;)

Upravo sam pojela vanilicu iz kutije na kojoj piše: VANILICE VIŠNJA. A unutra ni V, ni koštica, a kamoli džem, od višnje!

Ne znam, možda joj je to ime. Kao bagat ruža, bagat slavica, bagat višnja....

P. S. Kutija i dalje deluje neotpakovano, ali ne verujte svemu što vidite.

 Ne treba Ignjatu logoped. Evo nas na veselju. Ajmo, Igi: Rrrrano moja , rrrrano ljuta, rrrani mene još sto puta...

Otkako šijem moj odnos prema crkvenim praznicima je ambivalentan: jede me što se (sem ako ću ja da jedim ukućane) "ne radi" i dobrodošli su kao predah, koji inače sebi ne bih dopustila. :)

Sestra: Joj, kako me noćas oko boleo zub! Oko 2 me zaboleo.

Ja: Što, kad ideš stalno kod zubara?

Sestra: Pa rekla mi da je zovem ako me zaboli.

Ja: Što nisi zvala?

Obe (i zubarka što ne daje svoj broj): He-he.

 Ovih 31% na mobilnom je tanka nit koja me danas sa svetom veže. % Pardon, 30! Ups, 29...

 Ako niste doživeli dodir bosih stopala s betonom, travom i peskom (u leto dakako) - ne znate kakvo ste blaženstvo propustili.

 U selu nema struje. (Nema struje - nema interneta.) Od jutros sam celo dvorište pregrabuljala. Do podne imam leteći auto da konstruišem.

 Najgore što detetu koje je u pubertetu možeš reći s namerom da kažeš kako razumeš njegovo (plahovito) ponašanje jeste: Ti si u pubertetu! (Pomenuto ponašanje se onda intenzivira.)

Vek gore-dole

Ja: Kad počinje srednji vek?
Maša: Uuu... šestom veku.
Ja: U petom.
Maša: Doobroo (ne budi dosadna!), jedan vek (gore-dole, da ne cepidlačimo)!

 Nakon pola godine pauze, Ignjat je danas ponovo krenuo u vrtić, u predškolsko po drugi put. (Kad ga pitaju hoće li u školu, on kaže - odložio sam - kao da je izvrdao vojsku.)
Vodu je poneo u novoj, još nepoznatoj i neproučenoj, flašici. (Vi se sad krstite: šta flaša ima da se proučava, pa nije svemirski brod! Međutim, iznenadićete se...) I kad je hteo da pije, voda se nije pomaljala. On nakrene, a vode ni od korova.

Čim ga je majka poslepodne preuzela, on je prekori: Kakva vam je ona flašica, ne ide voda! Nisam mogao da pijem ceo dan!
A šta je radio? Ceo dan sam, kaže, nakretao, pravio sam se da pijem. Stidljivko nije hteo da pada u oči, da privlači pažnju vaspitačice i drugara. Nego kad drugi flaše nakrenu, nakrene i on svoju.
Stidljiv na tetku, muke su to grdne. Ali kakva pametna glavica: nakreneš koji put i niko te ništa ne pita.
Pa kako nisi mogao - ne razume majka. A Ignjatu neprijatno da o tome priča, pa se breca: Nisam crkO!
Elem, kaže sestra, flašica mu bila na off, nije na on. Pa ti posle ne uči engleski i ostaćeš žedan!
Bokte, pa umesto da se život pojednostavljuje, sve više ga komplikuju. Mi imali one čaše na rasklapanje, šaku i slavinu, pa niko nije dehidrirao. Ako i ve-ce šolje počnu da  podešavaju na off i on, ima da bude belaja.

 Onaj Ivan Gavrilović celo život "vozi" 200 na sat, a s mesta ne mrda. Nije odmakao dalje od rijalitija.

Maša nakon razgovora s jednim, pa sa drugim roditeljem (crče od smeha):

- Koja je ona ludača! Zove čoveka koji radi u crkvi, namešta spomenike...

- Da se pomoli Bogu da se preobraziš - dobacih.

- Da me zove ovde na fiksni - nastavlja ona da se čudi (i uvo je jednako boli) da me pita što sam ja takva i što nisam uradila ono u čitanci. A tata ne zna o čemu se radi, samo mu je rekla: Zovi je!

I tata rekao: Razgovaraćemo večeras!

(Nas dve crkosmo od smeha. A nije smešno. Ni moji živci nisu čelični, a ona ih kida kao paučinu.)

Zet nas je ostavio u tržnom centru i vratio se po nas, pošto je obavio neke poslove, nakon pet sati.
- Jeste li sve završile? - upita ženu.
- Nismo - odgovori ona.
- PET sati i niste sve završile?! - nije mogao da veruje.
- U mogli smo mi još...
- Još smo mogli?! - zapanji se Ignjat. - Tata, spasao si mi život! - dodade, srećan što se napokon izbavio (a čitav dan je kukumakao kako mu je dosadno i mrzi kupovanje).

U autu je, iako sedeći, staša Ignjatu stala na žulj.
- U boli me.e.. - brecnu se ovaj.
- Znam, guzica - požuri Staša da ga dopuni. - Onda idi kod lekara - posavetova ga toplo.
- Uuu, rešila te! - iskliberi se Maša.
- Neću!
- Onda idi kod zubara. On će ti to bolje srediti.
-Staša, to nije zub - osmehnu se Ignjat, uprkos bolu u donjim leđima.

Nakon što je Ignjat svojim traktorčetom provozao sestru u prikolici selom, urlali su po kući i jurcali s mačkama. Onda sam morala da im (bez odlaganja) napravim i krila od kartona.

I odoše kući ko anđeli. A satima pre toga mi jeli džigericu. Dobro, preterujem, možda ne baš celu. Dobro, možda ne baš ni jeli - glockali. ;)

 Leto je prestalo onog trena kad više nisam mogla šiti golih stopala. 

Večeras sam obula čarape.

Astru i Srećka vazda trčkaju na put, pa su ih nedavno i udarila kola. (Srećom, dobro su prošli.)

- I opet idu na put! - ne može da veruje moj sestrić.

(Valjda misli da se mogu naučiti pameti. A i čovek, razumno biće, pa greške ponavlja.)

- I mene su udarila kola, pa opet idem po putu - nasmeja se strina.

Kako biste postupili da zateknete lopova u svojoj kući? 

Blago bih se osmehnula i saosećajno ga tapnula po ramenu: - E, prijatelju, našao si crkvu u kojoj ćeš da se moliš! ;)

Kome nije jasno kako to konj u epskim pesmama po tri koplja u visinu skače trebalo je jutros da vidi mene kad sam zavukla ruku u džak s koncentratom i shvatila da sam napipala miša.

Kad je pandemija počela, moj bratić je prvi bio zabrinut. I sad kad kašljucnem (jer mi neka suva mrva zastane u grlu, zbog neke travke, šta znam...), trgne se, pogleda me podozrivo i odskoči dva metra ustranu. 

Ali hoće da ide na predavanja, ne želi onlajn nastavu. Iščekuje konačnu odluku. I kaže: Svi da idemo; pa ko umre-umre! :)

Povratak na front

Majka: Mašo, da li da poneseš neki duks, možda će biti hladno?
Majka: Mašo, jesi li stavila maramice?
Majka: Mašo, šta ćeš za užinu?
Maša: Mama, šta ti je?! Idem u školu, ne idem u vojsku!
Ignjat: Maso, zabojavila si pušku!

Trideset prvog decembra u ponoć novoj godini neću poželeti dobrodošlicu jer ko zna šta krije iza leđa i vatrometa.

A ovoj ću samo jedno da poručim: Teraj se u piiip-piiip materinu!

Mnogo bi mi značilo da su neki uređaji bešumni. I ljudi.

Pada mrak, mogla bih da doručkujem.
I mi šnajderke imamo dušu.

Jedna sestra me hvali drugoj: Njoj da daš da sredi ceo stan, pa bolje da je neko ubije!
Ja: Ma sama bih se ubila, što da čekam nekog!

Na vratima prodavnice piše: Zabranjen ulaz bez majke!
Dođavola, sumnjam da će ova moja dopustiti da je izvučem iz kuće!