Nakon pola godine pauze, Ignjat je danas ponovo krenuo u vrtić, u predškolsko po drugi put. (Kad ga pitaju hoće li u školu, on kaže - odložio sam - kao da je izvrdao vojsku.)
Vodu je poneo u novoj, još nepoznatoj i neproučenoj, flašici. (Vi se sad krstite: šta flaša ima da se proučava, pa nije svemirski brod! Međutim, iznenadićete se...) I kad je hteo da pije, voda se nije pomaljala. On nakrene, a vode ni od korova.

Čim ga je majka poslepodne preuzela, on je prekori: Kakva vam je ona flašica, ne ide voda! Nisam mogao da pijem ceo dan!
A šta je radio? Ceo dan sam, kaže, nakretao, pravio sam se da pijem. Stidljivko nije hteo da pada u oči, da privlači pažnju vaspitačice i drugara. Nego kad drugi flaše nakrenu, nakrene i on svoju.
Stidljiv na tetku, muke su to grdne. Ali kakva pametna glavica: nakreneš koji put i niko te ništa ne pita.
Pa kako nisi mogao - ne razume majka. A Ignjatu neprijatno da o tome priča, pa se breca: Nisam crkO!
Elem, kaže sestra, flašica mu bila na off, nije na on. Pa ti posle ne uči engleski i ostaćeš žedan!
Bokte, pa umesto da se život pojednostavljuje, sve više ga komplikuju. Mi imali one čaše na rasklapanje, šaku i slavinu, pa niko nije dehidrirao. Ako i ve-ce šolje počnu da  podešavaju na off i on, ima da bude belaja.