Prekjuče majci pozlilo, odvezli je kod lekara. Oni joj dali da pogricka neku tabletu i ostavili je da sedi u sobi za reanimaciju. Ja sedim prekoputa nje, među nama krevet. I kažem: Ajd da igramo karte! (Ali ne imadosmo špila.) 

Progledala, povratila  se (a zamolo vodu sa Stiksa da srkne). I kažem joj: Smiri se, misli na nešto lepo, na travu, na lišće... Ups, ugrizoh se za jezik. Nemoj, nemoj na lišće! Ona bi sigurno mislila na žuto, suvo i opalo pod našom jabukom, pa bi joj i pritisak ripio što mora da ga skuplja (jer ga ne podnosi) i možda bi ipak zaplivala s one strane reke.