Maša nakon razgovora s jednim, pa sa drugim roditeljem (crče od smeha):

- Koja je ona ludača! Zove čoveka koji radi u crkvi, namešta spomenike...

- Da se pomoli Bogu da se preobraziš - dobacih.

- Da me zove ovde na fiksni - nastavlja ona da se čudi (i uvo je jednako boli) da me pita što sam ja takva i što nisam uradila ono u čitanci. A tata ne zna o čemu se radi, samo mu je rekla: Zovi je!

I tata rekao: Razgovaraćemo večeras!

(Nas dve crkosmo od smeha. A nije smešno. Ni moji živci nisu čelični, a ona ih kida kao paučinu.)