Moja soba se od Pepeljuge pretvara u onu koja će dominirati na balu. 
четвртак, 31. децембар 2020.
Majka ispekla kolač, pa tražila da joj isečem na kockice. Ja vučem nož, odoka deleći, a ona budno motri i tek primeti: - Mislim da je ovde šire!
- E, ne smaraj - brecnuh se - neće niko da ga meri lenjirom pre no što strpa u usta. Ima toliko važnijih stvari u životu! (Uostalom, nijedan čovek nije kao drugi, što bi kolači bili istovetni.)
-Sad ću da ispržim jaja, hoćeš ti? - lepo pitam.
- Ja ću jesti kad ja budem hteo - uobičajeno nabusito odgovara džangrizavi starac u kojeg mi se otac pretvorio.
Propržim malo praziluka i malo crvenog luka (koliko se našlo u špajzu), olupam o šerpu dva domaća jajeta, pa ispržena prespem u tanjir, ali ne sve. Računam, prvo da vidim koliko ću pojesti, ne znam koliko sam gladna. Ostatak ostavim u špajzu.
Vratim se potom, a ne nađem čak ni šerpu. Gospodin se pridigao s kreveta i sve mi pomakljao.
Ne treba meni dijeta kad imam oca.
уторак, 29. децембар 2020.
Svako od dece na letovanje je išao u pratnji jednog od roditelja. Desi se da je među njima bila jedna majka koja na plaži nije prestajala da priča o svom mužu. Te moj Đoka ovo, te moj Đoka ono...
Jednom prilikom plažom prođe izuzetno zgodna i lepa devojka, a ženi izlete: - Kako bi moj Đoka sad skočio!
- Moj je već skočio! - iz prikrajka se oglasi jedan od očeva, kojima beše dojadio nepoznati gospodin genitalnog imena.
Tako je jedna žena prinuđena da ubuduće na svog muža misli u sebi.
понедељак, 28. децембар 2020.
U lokalnoj kineskoj radnji rukom ispisano kratko i jasno upozorenje:
KRASTI
50 E KAZNITI
KAMERA UNUTRA.
Jao, crni, ovaj žuti, ti, pa gde ću još i krasti?! Nemam gde buva da se udene, uvukla sam stomak da prođem između polica.
Ne smem da udahnem, da grudima štogod ne srušim. Ako potraje, turiće me na respirator, brate slatki!
U lokalnoj kineskoj radnji rukom ispisano kratko i jasno upozorenje:
KRASTI
50 e
KAMERA UNUTRA.
Jao, crni, ovaj žuti, ti, pa gde ću još i krasti?! Nemam gde buva da se udene, uvukla sam stomak da prođem između polica.
Ne smem da udahnem, da grudima štogod ne srušim. Ako potraje, turiće me na respirator, brate slatki!
Svako od dece na letovanje je išao u pratnji jednog od roditelja. Desi se da je među njima bila jedna majka koja na plaži nije prestajala da priča o svom mužu. Te moj Đoka ovo, te moj Đoka ono...
Jednom prilikom plažom prođe izuzetno zgodna i lepa devojka, a ženi izlete: - Kako bi moj Đoka sad skočio!
- Moj je već skočio! - iz prikrajka se oglasi jedan od očeva, kojima beše dojadio nepoznati gospodin genitalnog imena.
Tako je jedna žena prinuđena da ubuduće na svog muža misli u sebi.
недеља, 27. децембар 2020.
Ne znam gde sad ovi vozači autobusa nalaze koprive da na njih mokre. Ili imaju problem s erekcijom, pa se na putnike istresaju.
Ja stavila pored sebe tanku torbicu s 5-6 limenih kutija. A on će: - Torbu dole, gospođo!
A torba šljampava, ionako jedva uspevam da mi sve ne poispada. I ne držim je nikad na podu.
Ako je njemu dole, ne mora svima sve da bude.
петак, 25. децембар 2020.
уторак, 22. децембар 2020.
понедељак, 21. децембар 2020.
- Jesi se udala?
- Nisam. (A i neću.)
- Pa doobro, udaćeš se... (Ko će da me natera?) Ima vremena. (I tako 20 godina.)
Vi to mene tešite? Tešite neucveljenu babadevojku? Jesam li se ikad jadala da sam rada, ali me niko neće?
Otkud vam uopste ideja da čeznem da se udam? Jer tako vi, tako svi, tako treba? Za to me posebno zabole!
Ne pokušavajte da popravite ono što je već dobro. Dobra sam. I dobro sam. Što i vama želim. Stoga - držite odstojanje (i nakon pandemije)! 
Sad mi pogled pade na neprihvaćene zahteve za prijateljstvo i nije me mrzelo da iščitam. Pa svi do jednog muškarci!
Ja uvek dobro promislim da li da prihvatim nepoznate (pogledam imaju li ženu, devojku - to im je olakšica, računam da me neće smarati) i skoro svaki put se zeznem. T
aman kliknem na "prihvatam", a eto ti ga u inboks: ćao kako si (bez velikog slova i interpunkcije). Smesta mi se sloši.
E bolje da sam prst slomila no što sam prihvatila. Treba posle na fin način da se nosim s neinteresantnim udvaračima letnji dan do podne. A, za nevolju, takvima ne vredi crtati.a
петак, 18. децембар 2020.
- Jel radiš u školi?
- Ne radim. (Ne radim hiljadu godina, a valjda će me ljudi jednako toliko isto pitati.) Ali radim svašta drugo. (I uživam, uživam!)
- Pa doobro, takvo je vreme... (Šta, hladno? Maglovito? Zimsko?) Delujem li kao da želim posao koji nemam?
Nije takvo vreme. JA sam takva! Ja radim sve što volim. I ne radim ono što ne želim, ma koliko da se smatra društveno poželjnijim.
Završila si fakultet da bi šila, prekorila me jednom Maša. Ali ona je dete. Ne razumem zašto se šivenje smatra manje vrednim poslom? Zašto taj posao oduzima ugled (do kojeg meni nije stalo)?
Ja ne šijem i ništa ne radim zato što moram. Sve što radim radim zato što VOLIM.
Mene ne zanimaju titule, uvažena zvanja, venci i lovorike! Briga me za vaše hijerarhije! Ja samo hoću da budem srećna. Ako dopuštate.
Dok bejasmo u izolaciji, svi su hteli u istom trenu da piju vode, da im napravim mleko s plazmom, dodam čokoladu... Zato sam više puta zavapila: - Sačekajte, nemam ja sto ruku!
Kad je majka pre neki dan zahtevala nešto od Ignjata, on se brecnuo: - Čekaj malo! Nemam ja sto ruku!
- Tako i Ceca kaže - primetila je Staša.
Danas kad sam ja od majke nešto zatražila dok je savijala sarmu, i ona se pravdala: - Nemam sto ruku!
- Šta me imitiraš? - upitah. - Što prepisuješ od mene? Imaš ti svoje...
Svak u našoj porodici ima rečenicu po kojoj je prepoznatljiv. Njena je: Joj, majko, što me ne vodiš (u donji svet)! (Baba mi je mrtva, a ne luda, da sebi navuče takvu muku na vrat i pokvari zasluženi pokoj.) Sestrina: Poludeću od vas! A moja ova pomenuta, u kojoj vapim za nedostajućih 98 ruku.
A stvarno, da mi je tih sto ruku, gde bi mi bio kraj! Pa dve ruke šiju, dve prave venčiće, dve seju žito, dve zalivaju, dve prave ikebane, dve keksiće, dve kuvaju čorbu, dve sklapaju nakit, dve kuckaju po tastaturi, dve... Ihahaj, dve bi mi i preostale da ih stavim pod glavu.
среда, 16. децембар 2020.
понедељак, 14. децембар 2020.
недеља, 13. децембар 2020.
Noćas sam opet tu pa smo se Staša i ja zagrlile. Ali joj san neće na oči...
- Kad ti nisi tu, ja zagrlim lava - poveri mi, stiskajući tog prijatelja koji je od rođenja uz nju - da mi snovi budu lepi a ne ružni...
Sinoć mi je san bio pola lep, a pola ružan; znaš što? Pao mi lav na pod.
Ko hoće bez noćne more da spava mora čvrsto da zagrli lava.
- Vi ne nosite maske?
- Ma jok, to je izmišljeno!
(Sestra i zet mi izmišljaju da teško dišu i lako se zamaraju; prave se da kašlju; neki ljudi izmislili da umru! Ne znam ko ih i koliko za to plaća. Srećom, ima ljudi koji nisu tako naivni, nećeš ih prevariti sve i da mrtvi oko njih padaju ko snoplje.)
Pa čak i da je neko to izmislio, da neki svetski moćnici proređuju stanovništvo na planeti ili imaju neki svoj račun - namakni tu masku, ako će da te preskoče!
субота, 12. децембар 2020.
Oni su (čak i kad nije pandemija) vazda u kuhinji, a ja u sobi. Večeras dok sam šila na TV-u krete pesma i ja počeh da pevušim, a kad dođe red na refren, ja žurno otvorih vrata i preko hodnika zaurlah na njih: - Kako si, maajkoo? Kako si, očee? Kakvo je tamo vreemee?
A oni bili dobro do tog trenutka. :)
четвртак, 10. децембар 2020.
уторак, 8. децембар 2020.
A kako vama nisu?
Naleteo Ignjat na hrpu para što sam vratila iz jučerašnje kupovine, digao obrve na "ovu crvenu" i prisvojio sve.
Pet puta ga opomenuh: - Ostavi, Igi, pare, prljave su! (Mislim, korona je, vrag odneo šalu....)
Ali i Igi ima protivatgumenat: - A kako vama nisu prljave?! 
Proteklih dana majka nam se povremeno žalila da je nešto steže u grudima, tj. žalila se onoliko koliko ju je stezalo - povremeno. Večeras je pozvala Dom zdravlja, pa i njima poverila svoju muku.
Medicinska sestra na telefonu, bez dileme, imala je samo jedno uputstvo: Idite u kovid!
Moja sestra se odmah uspaničila. Planirala sutra ona da uzme broj u kovid ambulanti, pa da čekaju red. Mada nam nije realno da je zarežena jer mi smo se odmah izolovali, ona i tata se distancirali od komšiluka i prskali sve alkoholom ko besni. A od tada je prošlo preko dve sedmice.
- Čekaj - kažem - ne znači da je kovid. Šta ako nema kovid, pa ga dobije u tom redu, čekajući među onima koji imaju? Je li to uopšte simptom za koronu?
- Čekaj - kažem - ne znači da je kovid. Šta ako nema kovid, pa ga dobije u tom redu, čekajući među onima koji imaju? Je li to uopšte simptom za koronu?
- Mislim da jeste.
- Ček' da vidim (kad mi je laptop već pri ruci)...
... Pre svega temperatura, suvi kašalj i umor, a onda i (gle čuda, nisam znala) upala rožnjače, osip, promenjena boja prstiju... (Sestre koje umišljaju da su lekari imaju, bogami, podosta argumenata za prebacivanje pacijenata u kovid. -Boli me oko! - Idite u kovid! - Imam neko crvenilo po rukama. - Idite u kovid!)
I kao teški simptomi: teškoće pri disanju ili nedostatak daha, bol ili pritisak u grudima... Evo ga! Ali pretpostavljam da se ne javlja odvojeno od drugih simptoma, nekako mi je logično da se javljaju kad bolest uzme maha. A majku sam čula, deluje raspoloženo i orno, ništa je drugo ne boli.
Elem, druga sestra i zet odeveli su je u hitnu. Tamo je utvrđeno da joj je visok pritisak. Dobila vensku terapiju i čeka da pritisak spadne. Nije svako stezanje u grudima i gubljenje daha simptom za kovid! Imaju ljudi i drugih tegoba. Od njih takođe može da se umre, ako se ne tretiraju kako treba.
Pre neki dan su ženi odbili da snime stomak iako je proteklo dvadeset dana od kako joj je test na kovid bio pozitivan. Pa čak i da je sad pozitivna, je li to etički? Pretpostavljam da svi imaju zaštitnu opremu. A jok, misle samo na svoje guzice (dok im kolege u kovidu padaju s nogu i, lečeći druge, sami od istog obolevaju).
Elem, druga sestra i zet odeveli su je u hitnu. Tamo je utvrđeno da joj je visok pritisak. Dobila vensku terapiju i čeka da pritisak spadne. Nije svako stezanje u grudima i gubljenje daha simptom za kovid! Imaju ljudi i drugih tegoba. Od njih takođe može da se umre, ako se ne tretiraju kako treba.
Pre neki dan su ženi odbili da snime stomak iako je proteklo dvadeset dana od kako joj je test na kovid bio pozitivan. Pa čak i da je sad pozitivna, je li to etički? Pretpostavljam da svi imaju zaštitnu opremu. A jok, misle samo na svoje guzice (dok im kolege u kovidu padaju s nogu i, lečeći druge, sami od istog obolevaju).
I ako se lekari toliko plaše i paniče, ako se klone obolelih od kovida ko đavo od krsta, šta da očekujemo od običnih smrtnika? Jesam li ja trebala da bežim od sestre i zeta, da njih i decu prepustim same sebi? Nedavno, kad je čovek pao kod Hrama, trebalo je da okrenem glavu, da ne nudim pomoć jer ko zna kakvu boljku nosi? (Ima dva šrafa u nozi, rekao mi, povremeno ga izda.) Treba li, zarad sopstvene bezbednosti, da okrećemo glave i bežimo jedni od drugih ko u Dekameronu za vreme kuge? Antropološki pesimizam i danas je vrlo očigledan.
Juče sam svraćala kući. Za manje od pet minuta majka je već poželela da nisam. (Otac nikakvog znaka nije davao, ali on je u svemu sa njom saglasan.)
Ni ovde uskoro neću biti potrebna.
Ostaje mi samo da negde objavim oglas: Samica (jedna, jedinica, bez kučeta i mačeta, sama) traži samicu (prostoriju u kojoj se samuje, u kojoj se sanja i očajava, gde se spolja buka ne čuje, a iznutra uši zaglušuje)...
Zet se nervira: svi koji su došli posle njega, otišli kući! A njemu nikako da vade krv...
Ja: Možda je nekoj sestri zapeo za oko, pa gleda da ga zadrži.
Sestra (tobože se smeje): O tome nisam razmišljala.
Ja: A možda i nekom bratu...
O tome tek nije razmišljala. Ali sam mu ja postavila ultimatum: ili da se vraća ( dosta je bilo banjanja) ili da joj tražimo cimera. (Ne može ona više sama da leži i ni sa kim za jorgan da se ne nadvlači.)
Pa da vidimo kom obojci, kome sestre medicinske, a kome dobrodržeća žena, od korone skoro izlečena.
недеља, 6. децембар 2020.
4. decembar 2020.
Svi se zavukli u krevet, ali oni od kojih se očekuje da zaspe stalno ćućore, kikoću se i koškaju. Staša se najednom doseti: - Ko pisne g.... stisne i zaljubio se!
Ja se ugrizoh za jezik, ali Ignjat ubrzo nešto promrmja. Maša mu se naruga, ali on objasni što je poklekao: Šta ću kad sam se zaljubio! Još pre sam vam rekao.
четвртак, 3. децембар 2020.
-Ko je malopre kašljao? - pola sestra, a pola detektiv pita.
- Ja. Ne smem da se nakašljem? Ako moram da objašnjavam svaki put... pojela sam parče čokolade s lešnikom, koji mi je iritirao grlo.
U ovoj kući čovek za kašljanje mora imati valjane argumente.
Sestra da se zagrcne od smeha. A bolje od smeha nego o kašljanja (koje joj još muke stvara).
Ugasim TV, ne bih li ih uspavala. Oni oboje hoće do mene, što je neizvodljivo. Onda predlože: - Lezi ti u sredinu!
I ja legnem.
- Daj juku - kaže jedno. - Daj ruku - kaže drugo. I ja dam, njemu juku, njoj ruku. Ležimo tako, a san beži.
-Koliko si ti ovčica izbrojala? - pita ozbiljno Staša.- Ja sam sedam!
- Psst, nastavi da brojiš.
Verovatno je brojala dok nije zaspala. Kad su oboje utonuli u san, izvukla sam tiho levu juku i desnu ruku. (Trebalo je preostalo posuđe tutnuti u mašinu.)
- Psst, nastavi da brojiš.
Verovatno je brojala dok nije zaspala. Kad su oboje utonuli u san, izvukla sam tiho levu juku i desnu ruku. (Trebalo je preostalo posuđe tutnuti u mašinu.)
Večeras Ignjat crtao junaka iz neke igrice. Od toga je sto u dnevnoj sobi pretrpeo izvesne posledice.
- Pa što si ovo ižvrljao? - upitah, izlazeći u hodnik, ne skrivajući nezadovoljstvo (i bez toga sam imala gomilu posla).
Kad se vratih, on me sačeka s pitanjem: - I gde sam isprljao, gde? Ajde vidi!
Ja pogledam, a sto čist ko suza..
-Kad si obrisao? - nasmejah se zbog njegove brzine i dovitljivosti. - Kako, čime?
Osmehnuvši se zadovoljno,reče: - Malo je čudno, ali nemoj da se ljutiš... Pljuvačkom.
(Da to nije lepo, pogotovo nije pametno sad, tokom korone - objasnih mu. Ali mu se mora skinuti kapa zbog snalažljivosti. Maša je odmah sto isprskala alkoholom.)
среда, 2. децембар 2020.
Tek nakon što je majka dreknula, Ignjat i Staša su se umirlili i zavukli pod jorgan.
Ignjat je najpre ljutito izjavio: Reci mami da se ja uplašim kad se dere! I vrlo brzo se zaspao. A Staša se sigurno sat vrtela i vrtela. Kad je pogledam, i ona pogleda mene, pa se osmehne. Napokon mi se šapatom pojada: A ne znam kako da se uozbiljim!
- Da se uozbiljiš i zaspiš?
-Da. Kad razmišlam u mozgu, ja se setim da treba da pijem vodu pre spavanja i onda mi se opet ne spava.
Zaspala je tek pošto sam ugasila TV.
Ignjat je najpre ljutito izjavio: Reci mami da se ja uplašim kad se dere! I vrlo brzo se zaspao. A Staša se sigurno sat vrtela i vrtela. Kad je pogledam, i ona pogleda mene, pa se osmehne. Napokon mi se šapatom pojada: A ne znam kako da se uozbiljim!
- Da se uozbiljiš i zaspiš?
-Da. Kad razmišlam u mozgu, ja se setim da treba da pijem vodu pre spavanja i onda mi se opet ne spava.
Zaspala je tek pošto sam ugasila TV.
Do groba
Taman kad smo spremili palentu za večeru, naišao nam glavni pomagač, naš prvi komšija i desna ruka (koji nas snabdeva i umesto pacijenata čeka u redu pred kovid ambulatom), pa nam se pridružio.
- Kakva je palenta? - pitam (nisam neki stručnjak).- Dobra je - kaže Neca. - Što se kaže, možeš da se udaješ. (Eheh, po mnogim kriterijumima odavno sam za to stasala. Ne znam više koliko su mi puta dali zeleno svetlo, a ja ništa, ko da zidu govore.)
Dok smo ga pratili, pojadah se: - E, nije lako biti domaćica!
- Jel vidiš! - složi se on. - Uživaj, dok si devojka!
- Dakle do groba! - iskliberih se, odmah konvertovavši njegovu vremensku odrednicu.
Zet u Nišu, a pita danas sestru telefonom treba li nam šta. Kako se baš tad nađoh na vratima njene sobe, rekoh značajno: Ne treba! (Ko da bi on dotrčao da nas snabde.) Reci mu da ništa ne brine -- cela kuća je na meni! (A, verujte, stabilan je to oslonac.)
Već deset dana ja sam i otac i majka, i kuvarica, i servirka, i vaspitačica, i učiteljica... Ja oblačim, ja hranim, ja šetam, ja podučavam, ja rastavljam (kad do megdana dođe), ja se igram, knjige čitam, uspavljujem, pokrivam... Kuvam, perem, čistim, brišem (i guze i podove), prostirem, zastirem, ložim kotao...
Nije moj zet mutav, dobro je taj gledao kad se ženio... da svastika ima jaka pleća (ako njemu do nevolje dođe).
Kad konačno deca zaspe, dođe do potpunog raskola.
Domaćica u meni insistira: Dok deca spavaju, sređuješ po kući!
Pisac u meni ubeđen je u svoje prvenstvo: Dok deca spavaju, ti pišeš, šta ima preče?!
Ali ne uspeva dase izbori s piscem.
Staša je sa sprata donela strašnu vest: Gore je pauk!
- Pa šta? - iskliberismo se Ignjat i ja, ko da ne znamo za njenu fobiju.
- Ubij ga!
- Ja ne ubijam!
- Alj ja se plašim.
- I ja se plašim ljudi, al' ih ne ubijam. Je li tsko, Igi? Neki du zli, pokvareni...
Ponela sam četku, ali ne videh uljeza. Staša ga na tren spazi među igračkama.
To nije pauk, to je šaka jada! Ali u straha su velike oči, pa i pauci ko rode.
уторак, 1. децембар 2020.
Oću da umrem od smeha kad mi se nepoznat mladić obrati u inboksu i pita: - Što ne spavaš, bila u gradu? (Valjda mi prepolovi godine, pa misli da skačem po nekim klubovima. A i da hoću, kako bih, kad je pandemija, ograničeno je radno vreme i preporučuje se distanca.)
Pa jedva dočekam da odgovorim: -Jok, u selu sam. :)
I pre no što je deo kuće postao porodična kovid bolnica, svi su bili opterećeni kovidom mesecima. Čim kašljucneš, podozrivo te pogledaju i prekore. Meni su recimo skoro zamerili što sam poslednjih mesec-dva u Beograd išla češće no kad je pandemija bila slabija.
- Da smanjiš malo to idenje - ne tako davno rekao mi je otac. A ja hoću da idem gde hoću i kad mi se ide. Kao kad idem u livadu, a ne mislim na krpelje i zmije. Nosim masku, perem ruke alkoholom, držim distancu i mislim pozitivno.)
Ja hoću da idem, ali mi porodične okolnosti ne daju.
Elem, otkako su se ona i zet razboleli, sestra se prenerazi čim deca kinu ili kašljucnu. Ako se Staša unervozi i počne da besni ili samo kenjka, sestra dovikuje: - Pipni joj obrazom čelo, da nema temperaturu?
Ako se neko u dnevnoj zakašlje (recimo zato što je vazduh suv), ona iz spavaće viče: -Ko to kašlje?
Tako i danas: deca gledaju neku seriju, ja kucam na laptopu, a ona se dere, ne čujem šta. Odem do vrata, a ona: Ko to kašlje?
- VOJIN ĆETKOVIĆ (a nije bio on već neki drugi, nisam videla)! - naglasih s posebnim zadovoljstvom, a ona se zasmeja. I dodadoh: - Šta da mu prepišem? (Koje vitamine i antibiotike da preporučim?)
Kažem juče sestri telefonom: Imamo sarme, ali ja sam samo jednu pojela, nešto mi se ne sviđa.
Sestra odmah (polupanično-poluprekorno) izreče dijagnozu: - I ti imaš koronu!
- Ma bre, ne sviđa mi se jer je mrsna, i kao da miriše na neku maščugu. (Nisam izgubila miris i ukus.)
Danas pričam s majkom, a ona će: - Šta ti je s grlom? Da li ti je dobro?
- Šta mi je? (Grlo ko grlo. Možda ofrlje izgovaram reči, ne ulažem dovoljno energije.)
- Uzmi pa razmuti so u čaši vode i onda grgolji, tako sam ja...
- Ništa mi nije! - brecnuh se. (Nisu normalne, samo na bolest misle!)
Večeras me u dnevnoj sobi spopalo kijanje, pa kinuh tri-četiri puta u pravilnim razmacima. Već kod prvog puta začuh kako me sestra u sobi iz petnih žila doziva.
Iskijam se pa odem do vrata, a ona: - Što kijaš?
- Nemam koronu! - gotovo se prodrah. - Naslutićete mi neko zlo!
(A znaju kakav sam namćor: nešto da mi bude, ja na lekare i ne pomišljam; mogu samo kod pogrebnika da me odvuku.)
Pronađi čarapu
Svih ovih dana gledam korpu punu čarapa, svakojakih veličina i boja. Ponekad probrčem da uparim po jedne za Ignjata i Stašu. Ne usudih se da ih sve sparujem jer ih ima milion, a gomila belih, gotovo istovetnih (lako bih da nije ovog gotovo).
I danas sam se dosetila kako da to delimično rešim.
- Hajde da igramo jednu igru! - rekla sam sestrićima. - Ko spoji više čarapa - on je pobednik.
I podelismo se u dve ekipe: Staša i ja protiv Ignjata i Maše. Beše veselo i zabavno, dok ne osadoše samo one bele, koje je teško razlikovati (a ne mogu život na to da traćim). Te smo ostavili u korpi.
Bitno je da za narednih desetak dana imam čarapica za male nožice.
Пријавите се на:
Постови (Atom)