I pre no što je deo kuće postao porodična kovid bolnica, svi su bili opterećeni kovidom mesecima. Čim kašljucneš, podozrivo te pogledaju i prekore. Meni su recimo skoro zamerili što sam poslednjih mesec-dva u Beograd išla češće no kad je pandemija bila slabija. 

- Da smanjiš malo to idenje - ne tako davno rekao mi je otac. A ja hoću da idem gde hoću i kad mi se ide. Kao kad idem u livadu, a ne mislim na krpelje i zmije. Nosim masku, perem ruke alkoholom, držim distancu i mislim pozitivno.)
Ja hoću da idem, ali mi porodične okolnosti ne daju.

Elem, otkako su se ona i zet razboleli, sestra se prenerazi čim deca kinu ili kašljucnu. Ako se Staša unervozi i počne da besni ili samo kenjka, sestra dovikuje: - Pipni joj obrazom čelo, da nema temperaturu?
Ako se neko u dnevnoj zakašlje (recimo zato što je vazduh suv), ona iz spavaće viče: -Ko to kašlje?
Tako i danas: deca gledaju neku seriju, ja kucam na laptopu, a ona se dere, ne čujem šta. Odem do vrata, a ona:  Ko to kašlje?
- VOJIN ĆETKOVIĆ (a nije bio on već neki drugi, nisam videla)! - naglasih s posebnim zadovoljstvom, a ona se zasmeja. I dodadoh: - Šta da mu prepišem? (Koje vitamine i antibiotike da preporučim?)