Jutros je opet počela onlajn nastava. Ignjat me malopre terao da na parčetu papira ispišem pitanje za Mašu: - Kad ćeš da završiš?

Ali Maša ih je isterala iz sobe.

Ignjat je zbunjen: A, Ćećo, a ne može (sme) ništa da se čuje, ni korak?!

Izgleda da ne sme, dok ne zvoni za kraj poslednjeg časa.

Od situacije "zna li neko nekog ko ima koronu" približavamo se vrtoglavo situaciji "zna li neko nekog ko nema koronu".

Upomoć, pretvaram se u domaćicu!

Kad uveče napunim i uključim mašinu za sudove, osećam vrhunsko zadovoljstvo. ;)

Kako se ovoga nisam ranije setila?

Istuširala ih, oborila u krevet, ugasila TV, zagrlila ih, ispričala im "Ivicu i Maricu" i gotovo - zaspali do 23.00. A ne da mi do 2 gledaju filmove.

Moji sestrići imaju bebisiTeTku.

Ja protiv mašine za sudove - jedan : 0!

Izvini, sestro, ako moram da ti protrljam mrlje, pomeri se, sve ću sama! ;)

Pitam sestru: - Kako da pravim sos?

-Piše ti na kesici!

Piše na kesici! Baš ti hvala! E, znaš šta? Neću ni da ga pravim! Dok ne počnu da prilažu uputstva kucana bar dvanasticom.

Hvala bogu i što ne konzumiram lekove, pa me ne zanimaju kontraindikacije. Juče kad sam deci morala da odmerim neke vitamine, došlo mi da se ubijem. Pa šta na beloj merici beleže bela slovca i crtice? Jedva provalila koju dozu da im dajem.

A na onom kotlu isto: bele oznake, pa kad stavim na 80, sestra se posle hvata za glavu i kaže da smo mogli odleteti u vazduh.

Ama, imajte u vidu da će nekad vatru ložiti i ćoravi. A nije im do letenja!

 Večeras sam ja birala film. Koko i duhovi. Ispostavilo se da je hrvatski, pa malima niko nije morao da prepričava. Ali je utoliko bio i strašniji. S jedne strane mi se priljubio Ignjat, s druge Staša, a od po filma, bogami, i Maša se tiskala pod moju ruku.

Tako smo nas četvoro ostalii zagrljeni gotovo do pola dva. I sutra ću birati strašan fiilm. :)

Nismo mi neodgovorni prema sebi koliko je teško uvažavati moć neprijatelja kojeg ne vidimo, pa za njega i ne marimo dok baš među svojim rebrima ne osetimo ubojitu oštricu.

I kad bismo mogli znati da će baš za nas zafaliti bolnički krevet, odustali bismo od kupovine garderobe koja nam ne treba po neverovatnom popustu od deset posto (a skupe bi bile te krpe i upola cene). Maske ne bismo skidali, ni slavili ni jačali ego super vernika ljubakanjem staklenog kovčega.

Nismo mi sami oni za čije zdravlje ne marimo. Drugi je onaj što nas ne zanima (ni ako se pred kovid ambulantama satima čekajući u mukama previja).

- Ja ne umem (i ne volim) da lažem.

- Pa moraš lagati da bi imala svoj mir.

Očito nas smiruju različite stvari. Mene samo istina uspokojava.

Prvog dana sam (prvi put) napravila supu s knedlama. Drugog (i svakog narednog) dana sama (uz eventualne sitne dečje sugestije) uključila mašinu za sudove. Danas i stavila veš u mašinu za sušenje.

Dok sam, nakon tog svečanog čina, silazila sa sprata, sestra iz kovid-sobe doviknu: - Sad ćeš sve naučiti da radiš! Napraviću ženu od tebe!
Ko da je baš toliko moćna. A i šta će mi to u životu? Ja, ako već moram, samo ako moram (kad niko drugi neće), kućne poslove radije obavljam na tradicionalan način. Ovo moderno, sve i da hoću, ne znam kako. Na časovima domaćinstva o tome nismo učili.

Dobila sam SMS u kom me podsećaju na Crni petak.

Ma sjašite nam s grbače, nama cela godina crna!

(Zar će iko sutra ko sumanut jurcati po radnjama i trošiti pare na nebitno?!)

 

Istina je da smo u indirektnoj izolaciji. Istina je i da je jesen sve oštrija. Ali baš nam je lepo, što reče Maša. Kao da smo na raspustu. Jedemo šta nam se jede, gledamo šta nam se gleda, vozimo bicikle i trotinete (dobro, oni voze, ja hodam pored ili iza njih), šetamo... A uveče se popakujemo kao sardine na ugaonoj i tako spavamo.

Danas je Staša u šetnju ponela poluraspadnuto blokče s logom čuvenih žvaka i hemijsku, pa zadenula na trotinet.

- Šta će ti to? - pitala sam.

- Da zapisujem šta vidim - odgovara, verovatno i sama u to ubeđena.

- Super! Pročitaćeš mi posle (jer ja ne umem da čitam ono što ona ne ume da piše... a baš me zanima).

U povratku, kako se pomalo i smrzla i umorila, zamoli me da, po običaju, ja vučem trotinet, a ona samo stoji na njemu. Tu slobodu iskoristi da se pozabavi beleškama.

- Šta to pišeš?

- Ma srce bojim.

- Kakvo srce, za koga?

- Pa za nas i za sve žive...

-Šta to znači?

- Da budemo zdravi i živi, i da niko nema koronu, niko koga ja znam. :) <3 

Drugi zet malope doneo svakovrsnu klopu. I, vadeći kese iz gepeka, primeti začuđeno: - A šta je s tobom, ti nemaš koronu?!

- Nemam, šta će mi? Kao da si razočaran?

- Ni korona te neće!

- Eto - šta mi teško da mu povlađujem - neće me niko, pa ni ona (na svu sreću).

Svi već mesecima pišemo koješta o kovidu.

Žao mi je što su moje informacije iz prve ruke.

 

U Valjevu sam poslednji put bila pre nešto manje od deset godina, na dan njihove svadbe. Divni ljudi i domaćini, opušteni, kao da nemaju pametnijeg posla, zadržali su me i narednog dana. Pa su mi pokazali nekoliko turistima najzanimljivijh mesta: Tešnjarsku ulicu, Lovački dom... I svugde su, kao i uvek, bili izuzetni vodiči, puni korisnih i zanimljivih informacija.

Nekako ne beše više prilike da ih opet posetim (pogotovo što tamo nisu ni živeli i radili). Kako sam danas bila sprečena da se oprostim, pretpostavljam da ću prisustvovati nekom od predstojećih pomena.

Ali Valjevo više nikad neće biti isto. Ništa neće biti isto u svetu u kojem je jedno biće prerano i tako tragično ostalo bez drugog, s kojim se neizmerno volelo.

I sad će nastava opet biti onlajn?

Sad kad je Nebojša, nastavnik tehničkog, preminuo na respiratoru i danas sahranjen u Valjevu? Sad kad je moja drugarica, ne proslavivši desetogodišnjicu braka, ostala udovica?

Ja ovo tvrdoglavo držanje klasične nastave, uprkos divljanju pandemije, računam za zločin s predumišljajem. I neću vam zaboraviti. I neću vam oprostiti.

Mnogi potezi vlasti kao i lekarskih službi potpuno su nelogični i nesmisleni.

Recimo, kovid pacijenti moraju pregled čekati u redu, na hladnoći, dok se (mnogi bukvalno) ne sruše na pod. Polumrtvi ljudi satima čekaju svoj red, kaže sestra. Pa zdrav bi se razboleo!

Drugo, kad pacijent ispije prvobitno datu terapiju, on ponovo mora satima čekati pred kovid ambulantom. da dobije novu dozu. Zašto? Zar to nije moglo da se zavede u kompjuter, kao redovna terapija, pa da ti apotekarke, kako je praksa, doture kroz prozor? Zašto i registrovani kovid pacijenti moraju stajati među desetinama ljudi koji čekaju testianje i smrzavati se?

Zašto bilo ko mora da trpi te neljudske uslove: da nema gde da sedne, puca mu kičma, ledi se od hladnoće? Zar ne mogu svakome uzeti boj telefona i poslati ga da u kolima čeka poziv?

Ne zahteva to ne znam kakvu organizaciju i preterani trud.

Iz lokalne kovid ambulante uputili ga na Infektivnu, na pregled (verujem da boravak tamo odavno i nije moguć) i eventualno dobijanje bolničkog rasporeda. Odatle ga uputili u Zemunsku bolnicu, gde su se čudili što im šalju ljude, kad mesta nema. Ali nisu ništa definitivno rekli, pa ga žena ostavila da čeka prijem. Nakon sat-dva javio je da nemaju gde da ga prime, pa smo mi većali što nam je činiti. Ne znam da li je na svoju ruku išao do Arene, pred kojom su policajci saopštili da mesta nema

Nakon potucanja od nemila do nedraga, zet se vratio do Infektivne, gde mu je ponuđen smeštaj u Niškoj banji. S petoricom drugih sardina u sanitetskom vozilu svraćao u Kragujevac po još dvojicu.

Jasno mi je da je već neko vreme sve puno, pa ljude šalju stotinama kilometara od kuće. Ali mi nije jasno kako među medicinskim usanovama ne postoji saradnja, da se lepo zna gde i koliko tačno slobodnih mesta ima.

Od penzije još daleko, al' mi zet o trošku države upravo putuje ka Niškoj banji. Da i on odmori svoje kamenorezačke kosti i vidi da li stvarno "Niškuu banjuu sijalice krasee, danju goree, a noću se gase".

Čekam da mi javi s koliko zvezdica je smeštaj i da li češće služe hemomicin ili paracetamol.

U Infektivnoj, kaže sestra, satima čekaju polumrtvi ljudi.

U Beogradu je danas otvorena još jedna kovid bolnica. Ili pohitajte da se zarazite dok je mesta ili držite distancu, aman!

Ja: Da vam pržim pečurke?

Ignjat: Ja ne volim pečurke?

Ja: Pa šta da vam spremim za ručak?

Ignjat: Moze gulas?!

Ja: Ne znam. (Al' si ga ubO, sestriću!)

 Zet se prvi razboleo. Sestra neki dan za njim. Odmah utvrdili da je pozitivna. Njemu sinoć (dok je ko zna koji dan goreo od temperature) javili da je negativan. Ne znam zašto sumnjate u pouzdanost testova.

 Nema mesta u bolnicama. U mrtvačnicama se nađe (kad čeljad nije besna...).
Nosite maske i držite distancu!

 

On rešio da bar nešto što je rekao bude istina: bolnice su pune, još oko groblja malo da se potrudi.

Pričekali smo koji mesec, ali ne možete mu osporiti vizionarsku moć (i svesrdan trud).

 Uštinite me, možda ipak sanjam. Ili da se svi međusobno štipamo, nužno nam je buđenje iz ove noćne more.

 Zet i ja sretosmo se u hodniku s fajtalicama. (Oboje pošli u kupatilo.) Ako vas interesuje kako je u kući s obolelima od kovida.

Povazdan kojekuda raspršujemo alkohol ko sveštenik svetu vodicu bosiljkom, ko da nam je (a nije da nije) kuća puna zlih duhova.

- Pa gde to zakačiše?

- Evo nemam pojma, nema ni godinu dana od početka pandemije.

O ljubavi

Danas sam otišla da prošetam sa sestrićima i vratila se već kroz pola sata. A svet je već postao bitno drugačiji.

Pre mene u kuću je ušla tužna vest. Život se tako iznebuha tumbe okrene. Drugarica je nedavno pala u mrežu pandemije pa završila na bolničkom lečenju. Kad su joj muža prebacili u drugu bolnicu i na respirator, verovatno nije pomislila da se više neće videti. A baš takav joj je telegram danas stigao: da joj se čovek kojeg je volela nikad neće vratiti.

Pokušavaće da se priseti poslednjih reči koje je u njihovom malom stanu izrekao, da zamisli njegov smeh, osluškivaće njegove korake u toplim zimskim papučama... A ničeg neće biti, ni utehe.

Sećaće se kako su lane prvi put slavili Svetog Nikolu i želeće da ove godine preskoči taj dan. Osluškivaće noću njegov dah, možda će joj se činiti i da ga čuje, jer ne tako davno disali su istim ritmom.

Oni koji veruju zasipaće je religioznim frazama, oni koji ne veruju nemeće pred bolom s njom. A utehe biti neće.

Dva divna bića koja su se neizmerno volela i poštovala, zuvek su rastavljena. Dva divna, staložena, blaga stvorenja, puna razumevanja ne samo jedno za drugo, već za sve oko sebe. Mrava nisu zgazili, a kažnjeni kao da su se na boga kamenjem gađali.

Ove godine zbog zlokobne pandemije (čije žrtve za neke, eto, neće ostati samo statistički podatak) nije održan Sofest. Tu smo se redovno sretali. I njih dvoje su me uvek izveštavali o filmovima koji su najbolji i zaslužuju da ih pogledam. Sofest više neće biti isti, ne samo stoga što više nećemo zajedno slaviti rođendan. Na njemu više neće biti Jovke i Nebojše, da slave ljubav.

Život je potpuno nepredvidljiv, sudbina podlo prevrtljiva. Volite se, dok imate priliku. Ne časite časa, ne traćite ga na razmirice. Volite, ako imate koga. I budite voljeni, ako ima ko da vas voli. Ne zna se kad će vam ta mogućnost biti uskraćena. Volite iz sve snage bližnje svoje, drage. Sve drugo batalite, nebitno je, samo volite.

Drugarica koja me o nemilom događaju izvestila rekla je i da je nerviram, pa će me, drugom prilikom, sigurno propisno izgrditi (zbog mog samotničkog života).

A opet, koraci o kojima ja sanjam možda se i oglase u mojoj sobi, reči koje priželjkujem možda začujem kraj uha, u toploj tami, možda ću se jednom naglas i smejati s onim kojeg čitavog veka čekam (napola ubeđena da ga nema, ali, bez obzira na to, čvrsto rešena da čekam)...

Za mene još postoji nada u susret, koja je drugima oduzeta. I neće imati ko da pati kad mu se jednom zauvek ne vratim.

Ovi što tvrde da kovid ne postoji nek to objasne mojoj drugarici. Tata joj je u Areni, a mama ostala u Seltersu, odakle je ona danas puštena. Kod kuće ju je sačekao telegram s obaveštenjem da joj je muž iz KBC "Zvezdara " premešten u mrtvačnicu.

Tata: I šta su im rekli, da budu u kućnoj izolaciji?

Ja: Nisam pitala. Šta ima da im kažu, to se valjda podrazumeva.

Tata: Mislim, ne moraju u bolnicu?

Ja: A gde bi ih spakovali? 

 

Neku babu odavde oterali su u Niš.

Ali šta vas boli. Maske vas guše, medicinsko osoblje je od čelika, nečiji bližnji kad umru - samo su statistika.

Čujem kako otac i majka u kuhinji komentarišu gledajući pun neki klub, u kome se ljudi u gomili vesele ko da im je pred glavu.

- Za to je gazda kriv, što ih je pustio! - primećuje majka.

Ima li nekog gazde (sem onog Svevišnjeg) i u tom Hramu,pitam se ja, da lupi šakom o mermerni patos s podnim grejanjem?

Ljudi, urazumite se! Ako crkveni (i ini) velikodostojnici nastave da umiru, a dani žalosti da se nižu, mnogi će se, kao moj otac, nagledati filmova i "skinuti" s rijalitija. Zar nam i ta muka treba?!

A da li su u onu pričest tutnuli i virus kovida?

Kad je umro on, da pomremo svi od žalosti za njim!

Možda se ovaj narod svesno žrtvuje? Zar bez njega život ima ikakvog smisla?

Kako ćemo znati da si veliki vernik?

Tako što ćeš na Fejsbuk i Instagram okačiti sliku upokojenog crkvenog poglavara, a u komentare ispod raznobojna srca i suzama obliveni emotikon.

Tako što ćeš se, uprkos celogodišnjoj pandemiji, tiskati u gomili drugih velikih vernika, čekajući priliku da i ti, nakon stotina drugih, ožvalaviš stakleni sanduk, u koji je spakovan starac koji ti nije ni rod ni pomozi bog, preminuo upravo od kovida-19.

I tako što ćeš drvljem i kamenjem zasipati one koji se drznu da ne budu tužni u danima koje je neko žalosnim proglasio.

Pandemija je teško pala neoriginalnim korisnicima društvenih mreža - odavno ne beše ni "Nole, kralju" ni "Srbija"!

Ali je kreirala nove statuse: R. I. P. Irineju!

Kad večeras nisam šlogirala, nikad neću. Maša mi u autobusu pokazala stori na Instagramu. Ja ne znam kako je tačno izgledao taj čovek (patrijarh Irinej), za kojim ceo dan kuljaju suze po društvenim mtežama. Ona sigurno nije znala do danas.

- Pa što si to stavila? - ne mogu da iskažem razočarenje.

- Pa umro je!

- Umro je (pre neki dan) i nastavnik Mile, što njega nisi stavila?

- Nisam stigla.

- Šta će ti to?

- Pa šta? Svi stavljaju!

O, oduprite se masi, sestričine moje: ne pućite se kao svi i ne kačite kao svi fotke upokojenih staraca!

 Ne dO bog da te Danilo i Vukan pozdrave!

 Kad slučajno čujem vesti s televizije i kad pregledam Fejsbuk, imam isti glasan komentar: daj ne seri!
Nekad imam i drugi: ajd ne seri!

 Dakle, dva visoka crkvena velikodostojnika upokojila su se od virusa koji ne postoji.
Slobodno nagrnite da i ovom ljubite ruke.

Ja: Osećam već danima da mi se imunitet bori (s nekom alom)!

Sestra: Aaa, pa tebe drma korona; zato se ti dereš na nas!

(Ja: Ako je to simptom, ja pola života bolujem od korone.)

 Što mrzim kad stavim nešto na šporet da zagrejem i, dok trepnem, ono mi provri.
A ja gladna, mnogo gladna! (A ono vrelo, mnogo vrelo.)

 Prođem kraj ulične tezge s knjigama i pogled mi padne na "Kako da izlečite svoj život".
E, moj prijatelju, kasno je i za reanimaciju.

 Nebitno je šta govorim.
Boj se onoga što ćutim.

Kažem majci da drži distancu i odem u sobu s čančićem gulaša.

A ona meni da je to ona kuvala.

Ne znam, Krizni štab ne govori ništa o distanciranju od šerpe.

 Čekam u redu da platim struju.
Maske nose a za leđa mi se lepe. Ni korona ne pomaže.

 Bolje da imaš dve, ili tri, ili četiri igračke nego samo jednu.
Staša (Alan) Ford

Kad trčim za autobusom (iako ljudi kažu da to ne treba činiti), prvo što uradim kad napokon uđem jeste da navučem pantalone (što su mi spale na po dupeta, sreća da nosim jaknu do kolena). Tu narodnu preporuku treba dopuniti: ne trči za autobusom, pogotovo ako ne nosiš kaiš za pantalone (a nosiš kratku jsknu).

Ja (pevam, sabajle... a nije da tražim recept i majstora): Kako se prave beebee...

Ignjat (vragolasto dobacuje pevajući): Pajeenjeem!

Ja (praveći se toša): Parenjem? Kako to?

Ignjat: Muškajac se popne na ženu.

Ja (klibereći se): Kako znaš, ko ti rekao?

Ignjat: Pa jesi videla patke!

Pandemija, lebac ti poljubim

Kad je onomad pop svetio vodicu, rekao da će sveštanje žita i kolača biti organizoano na pola sata, počev od šest. 

Kaže: - Dođeš, očitamo i možeš kući, šta ćemo kad je takva situacija. A posle će u osam služba (i najuporniji, koji se opiru zdravstvenim preporukama, teoretičari zavere).

I odemo moj bratić i ja u šest. Varošica još obvijena sumrakom, tek se budi i proteže, gore ulične svetiljke... Nikad mi odlazak u crkvu nije bio draži.
U crkvi: tata i dva svata, tj. sveštenik i nas petoro-šestoro ranoranilaca. Kad uze onaj kolač da vrtimo, ja pomislih: valjda će ono ljubljenje preskočiti! Međutim, kako dođe do onog "Hristos posredi nas", on kroz (crnu) masku cmoknu ćoše kolača i meni pruži drugo. I tako tri puta. On ljubi ko devojku na prvom sastanku, a ja usne prislonih samo kobajagi, ne verujući svojim očima.
Dolazimo u zoru, raspoređeni na pola sata, nosimo maske, držimo distancu, a ljubimo hleb. Ljubimo. Hleb. Usred pandemije. (To ljubljenje je i inače nehigijenski.) 

Matija: Ako ne pobedi Tramp nego drugi predsednik, oni će nas bombardovati!Ja: Ko?

Matija: Pa Rusija.
Ja: Ali to je Amerika! Pričaš, a ne znaš ni šta.

Ignjat nastavlja da širi dezinformacije po kući: Ako pobedi drugi predsednik, oni će nas bombardovati.
Ja: Ma neeće, ne boj se, niko nas neće bombardovati! Lupa Matija!
Ignjat: Ja se ne bojim. (Šta zna dete šta je bomba.)
Ja: Trebalo bi da se bojiš.

Pred spavanje sam uputila jedan molećiv pogled gore (ne ka nebu, tek do plafona). Neću valjda umreti od tako prozaične smrti - da mi se poluizvaljena karniša skrši na glavu?! I sutra da narod mora listati rečnike, kako bi ustanovio koji mi je to đavo došao glave.

(Većina ljudi zavese kači na garnišle, garniše, garnišne... ali ja odbijam da umrem ako to nije u skladu pravopisom.)

 Kad u crkvi biraju sveću za zdravlje, valjalo bi da neki ne škrtare: odrešite kesu za sveću što veću, mnogo ste... da ozdravite! ;)

 Ljudi mnogo vole da naju, a ja mnogo volim da ne znaju.

Sestra me prekori: Išla si u crkvu tako razdrljena, vidiš da ti falu dugme! (Ne vidim, a fali mi mnogo više.)

Pa nisam se saginjala, pop se još ne beše razbudio, a napolju tek svanulo

Sve je ostalo između mene i Svevidećeg.(Šteta što je i Svećuteći pa vam neće preneti utiske.).

 

 Nekad ženama bilo lako: nova haljina, nove cipele, nova frizura, neki prsten...i sve OK.
Danas nove s.se, usne, jagodice, nov nos, dupe... i nikad zadovoljne.

 Sestra (u šali): Ja imam koronu!
Ja: Ma nemoj, ti bi tri puta godišnje, a neko nijednom - neće moći!

Neko oglašava da mu treba java dev.

Hvala bogu što ne tražim posao. Ne bih znala da li sam kvalifikovana za iks modernih zanimanja.

Nećete se zaposliti bez listanja rečnika.

Maša glasno pustila neku iritirajuću muziku.

-Utišaj to, Staša! - nervozno zavapim.

- Ne umem - mirno ona odgovori, uzimajući daljinski - ali znam da ugasim!

 

Maša: Šta ti vredi što ne uzimaš kese kad mi svi uzimamo?

Ja: To je isto kao da mi kažeš: šta ti vredi da se ne drogiraš kad se mi svi drogiramo.

Meni nije problem da budem sama naspram svih ako znam da radim nešto dobro i ne radim zlo.

Maša (gleda film): Jao, seče ga... s nožem!

Ja (zabavljena krojenjem): S nožem?

Maša (misli da nisam čula): S nožem.

Ja: S NOŽEM?!

Maša: Dobro, S britvom, šta je ono.

Ja: S britvom?... S nožem?

Maša: Britvom.

 

 Dva puta sam se jutros vraćala i nosila ga od krivine. Dva puta sam ga u podrum zatvarala
A na podrumu tata, ubacivši drva, ostavio prozor otvoren (drva nisu odbačena, ne može se zatvoriti). Morala sam da napravim barikadu. S dvorišta dograbila tepih-stazu, prislonila na pfozor, a uz stazu Ignjatov bicikl. I još koji ćutučić tanki bacila za njim, da siđe s one gomile drva, uz koju se primicao slobodi.
Tek tad sam mogla da odem. Sreća pa krećem na bus mnogo ranije. Odanost je pseća od ljubavi veća!

 Sestra (ne bez gorčine): Svi uradili lektiru.
            Sem Maše.
Ja (ne bez ironije): E? Svi? Misliš prepisali s interneta?
Sestra: Šta god. Dobili ocenu ili plus.
Ja: Za obmanu.
(Rešena sam da Maša ne svikne na laž i da je privolim da čita.)

Skrenite desno

Onomad mi išli nekom prečicom do grada, da bazamo po tržnom centru (i trošimo novac koji je zet s mukom stekao). I uključili navigaciju.

- Skrenite desno! - u jednom trenutku reče gospođa Navigacija.
Ali zet se nešto nije s njom slagao, pa stao i pitao ljude. (Kartu čitaj, a seljaka pitaj!) I, ignorišući navigaciju, nastavio pravo. 

Shvativši da se oglušio o njeno naređenje, gospođa Navigacija, kanda oštrije, ponovi: - Skrenite desno! Pa uvidevši da vozač ne mari za njena uputstva, prosto povisi ton (da ne kažem, histerično viknu): - Skrenite desno!
Svi se, uključujući i decu, nasmejasmo. Ova će još i da bije! (Skrenite desno da vam sad ne bih... točkove počupala!) 

Ne znam što na tako odgovornim mestima zapošljavaju nervozne žene.

Lepa mu je boja

Kad moja strina kuva džem, obavezno pozove majku na degustaciju ili na tacnici donese da probamo. Onda s osmehom čeka procenu. I obrnuto, uobičajeno je da i strina proba i procenjuje naše džemove.
Pa dobar je, sladak je, nije sladak dovoljno, presladak je... to su sve mogući komentari. I, recimo: moglo bi maaalo slađe, možda je moglo još malo da se ukuva.... Ali ključni (od kojeg domaćica procveta) komentar je: Lepa mu je boja! I, u skladu s istim, najviše strepe od mogućnosti da boje nisu lepe. (Ne daj bože da kažeš: nešto mi se boja ne sviđa! Kao da celu šerpu prospeš.)
Pre neki dan majka skuvala neki džem od dunja. Probam ja sa one tacne na kojoj se hladio. 

- Lep ti je džem - kažem.
A ona nezadovoljna, pokunjila se: - Pa nije mi nešto ispao kako treba!
- Kako nije, šta mu fali? (Sladak koliko treba, ukusan, ukuvan...)
Nije joj ispao kao strini, od koje je dobila recept! Nije mu nešto lepa boja!
O, ženo, džem treba da bude sladak, ne mora na druge džemove da liči.
Ipak, ako se nađete u prilici da probate neki džem, dok domaćica nestrpljivo iščekuje vaše mišljenje, recite samo: - Lepa mu je boja!
Onda može da krene vatromet.

 Domaćice, što toliko pritežete tegle kad pasterizujete zimnicu?! Zar ja treba da bildujem da bih se osladila?

Otpade mi ruka, tek iz trećeg pokušaja otvorih snajkino slatko od višanja. Mmm, vredelo se pomučiti. :)

Srećkov kiosk

S vremena na vreme moj rođak iz neke pekare dotera gomilu peciva kojem je istekao rok.

Ja ne znam kad to dopremi, ali Srećku nikad ne promakne. Čim roba stigne, mali se ušunja i maklja što mu je volja. A izgleda da ponajviše voli rol-viršle. (Džaba ja trpam one granule, on glave na njih ne okreće.)

Juče su ga videli kako iz obližnje isušene bare nosi parče hleba. Očito tamo pravi štek.

- Nemojte da se čudite - rekoh - ako Srećko uskoro otvori (crveni) kiosk s viršlama.