Љубав и мноштво (под теткиним будним оком)

Тек што сам се вратила с тродневног пута, а Маша ме, онако исцрпљену, сатера у своју собу, да се играмо. Устезала сам се испрва, два-три пута шмугнула у кухињу, покушавала да се извучем, али она просикта: е паа, онда си жена, ниси девојчица (ааа, отровног ли језика)! И ја, шта ћу, похитах за њом да чиним што се од мене захтева и што ће ми обезбедити вечну младост и право на незрелост.
Испрва она беше продавачица, а ја мрзовољни купац, што је прибио задњицу уз топли радијатор. После сам у купатилу морала да посматрам како она купа бебу (пластичну), а притом да држим Игњата на колену, док он млати и ногама и рукама покушавајући да и сам учествује у том брчкању.
Кад се Игњата, накратко тек, отарасисмо, неким чудом намамих Машу на кревет (да одморим леђа). Али то је створило неку интимну атмосферу, па Маша са смешком упита: а у кога си се тии заљубила? (Јадно моје срце никад нема мира; сестричине га све чешће салећу и по њему чапркају.)
Ниисам се заљубила, тобоже се згранух ја (откуд ти тоо паде на памет?)... тетке се не заљубљују (слагах и не трепнух; учим се од других). /Никако да стиснем петљу и признам лепо деци... да ми срце није стена. Додуше, пре но што бих име изговорила до краја, цео округ би знао (Маша не зна да држи језик за зубима)./
А у кога си се тии заљубила (напад је најбоља одбрана), узвратих ја истом мером.
Ја сам прво у Страхињу, рече Маша, нимало се не снебивајући, а онда поче да ређа: па Коста, па онај што ме љубио... /Љубио те, запрепастих се. Где те љубио? Кад те љубио? Само реци који је, уши ћу му ичшупати!/ Ма нее, брее, зграну се Маша, у неверици - ЈУРИО! /Аааа, то ме мало, и само на трен, умири. (Мораћу да посетим ушног лекара.) Јурио те?! (Ни то ми не беше по вољи и изазва низ нових питања: ко је тај, иде ли и он у предшколско, је ли старији од тебе, где те јурио (на некој рођенданској журци), што те јурио, како је смео да те јури, шта он има тебе да јури...?!)/ И у Павлета. /Хм, мораћемо, Машо, озбиљно да поразговарамо, и о Павлету (док су Маша и Миа годинама добијале исте хаљинице, пиџамице, прекриваче, кревете... сестре су гласно и у шали исказивале бојазан: само да немају исте момке - мисли се на једног којег би делиле, а не на два клонирана; с "Павлетом" се то обистинило) и о акузативу./ Ја имам више од Мие, додаде напослетку, поносно (као да су момци главице купуса).
О, ове нове, незајажљиве, генерације! Је ли то ствар престижа? Да ли квантитет гарантује квалитет? И како можеш у све њих да будеш заљубљена, побогу?! (На кога ли си повукла, људи моји... кад на тетку моногамна и идеалиста ниси?!)

Иста тетка

Тек бејах пристигла, након четири сата путовања, па са сестром свратих до вртића по Машу (која је потом плакала што ју је мајка прекинула у игри и инсистирала да се наредног дана по њу дође што касније).
Маша ме спази на улазним вратима, па ми потрча у загрљај и пољуби ме.
Није ни чудо што је толико воли, добаци из хола куварица (сведок тог породичног исказивања привржености) - иста је она (тј. ја)!
Ја толику сличност, истина, не успевам да увидим, што ме не спречава да, од поменутих речи, растем као квасац.

Вратила сам се кући и сад не могу да спавам - променила сам место.

Опет су ме питали како сам се провела. А мени је УВЕК лепо, јер свугде лепоту видим: и у жутом листу, и у мокром друму, и у магловитом и прохладном дану...
Живот је леп! Само треба открити угао из ког се то најбоље уочава.

Да ли се и вама у јесен и зиму дешава да, док се пресвлачите иза врата, стрепите да ће неко банути у собу и затећи вас само у мајици на бретеле... а читаво лето управо у таквим мајицама посвуда шетате?!

ИГЊАТЕ! Шта ти је данас, ШТА ТИ ЈЕ?!
Кад сестра имитира мајку, Игњату пуцају бубне опне.

Игњате, дете божије, смири се! Маши је дозлогрдило да јој се брат меша у креативне активности

Како ми добро дође овај један сат... да и њега не проспавам.

У зору рану...

Опет сам морала да пораним, а кад већ раним, ја желим дуже да уживам у јутарњем мраку и самоћи. Кад се капија затвори за мном и ступих у тмину, срце ми поскочи и развуче се у осмех.
Похитах ка аутобуској станици много пре но што сам морала, тако имадох времена на претек. На првој ћуприји џеџи неки сиви мачак и ја (му) се осмехнух. Сео на бетон (надам се не ладан, да се не прехлади), сам самцит у селу (док се не појавих ја), и (попут мене) опија се лепотом и миром раног јутра.
Добро јутро, мацо, рекох (да ме не бије малер; што да дам на ћуприји, ако не дам на мосту; додуше, да беше црна, па и да страхујем да је ту банула директно из хтонског света). Она можда климну главом (не желим да мислим да је неучтива, пре загледана у саму себе и занесена).
Још не замакох за кривину, а однекуд, помало жалостиво, учини ми се, запева зрикавац (у његову се песму можда беше мачак онако удубио) - испољавајући тугу за минулим летом (тај ретки оптимиста међу зрикавцима, љубитељ сунца као што сам и ја, измами ми још један мој осмех).
На првом дрвету крај пута продера се опет кикиревац и запара посветљене остатке ноћи. Колико ћу још пута морати да се осмехнем, зар на сваком кораку?!

Свуд мркли мрак и нигде никог, постадох још једном свесна свог ужитка (животиње не ометају мој јутарњи занос због дивоте природе и живота; напротив, с њима волим да се сретнем). Једино светлост од мобилног телефона, постадох свесна (куцкајући шта тог дана треба да урадим; паметан пише, луд памти - пронашла сам тест који ће подржати моју самообману) смета, нарушава ту идилу и мир који се душом разлива, да би је коначно преплавио.
Стигавши до општине, одлучих да седнем на клупу (кад се већ ту нашла, не имадох снаге да је заобиђем) и мало уживам у дану, готово пролећном, који се тек будио.
Не беше човека (мада тог, паметнији су од мене рекли, не можеш наћи ни свећом), што ми је понајвише пријало. И жуто лишће које шушти под ногама, нарочито кад га намерно надижем.

Црна мачка прелази пут (куд си тако сабајле пошла, несрећнице, ког празноверног створа срећу да помутиш?), можда се и прелива у сиво, не разазнајем у тами.
Однекуд одзвањају штиклице, звук јасно допире до мене, али не знам с које ће се стране жена појавити. Коначно је спазих баш тамо куд сам ја управо прошла. Штикле се далеко чују... кад је варош пуста.
Брзо се испостави да је уранила моја снајка, на посао иде. Лакну јој кад виде да сам на клупи ја. И зачуди се вероватно, помисли да нисам "чиста", али ништа не каза. Кад се ја насмејах (опет, ко рано рани - од осмеха се не одбрани) и изговорих оно што она мисли, она рече да тако, у зору, седи само неки човек који разговара са собом (са собом, па него с ким ће; он себе најбоље разуме). Е па имам и ја обичај да говорим са собом, али не пред свима и нисам расположена за разговор овако рано. Хоћу само да ћутим (кад ћутим, ја штошта и од себе чујем) и осећам (спокој и задивљеност).

Аутобус пристаје на перон, на којем се путници већ стискају једни уз друге, с намером да што пре уђу и домогну се седишта. Девојчица, која је управо изгледа појела своју ужину, обрати се мајци, пруживши руку с папиром и најлон кесом: где ћу сад ово?

Дај то овамо, оте јој мајка ђубре (не верујући колико јој је дете несналажљиво), па одмах потом исто, тобоже нехотице, испусти. И још рече: ето, само пред себе... (па на бетон, на перон...има ко је плаћен да чисти).

Колико би било тешко (кад већ нема корпе надомак или прилике да јој се приђе) пренети тај папир у властитој торби до властите куће или прве канте за отпатке?!

Они што су допустили да жена говори с Бус-плус апарата нису свесни какву су беду тиме натоварили путницима на врат. Па она не заклапа!
"Поштовани путници, очитајте своју карту" кад трамвај стане и "очитајте своју карту" кад трамвај крене, без обзира да ли је неко ушао и изашао. 

Навалила ко мутав на телефон да "поштованим путницима" иде на нерве.

Прашина и политика

Управо бејах изашла из градског аутобуса код Карађорђевог парка, па седох на прву клупу, да одморим и промислим шта ћу и куда ћу. Поглед ми нехотице паде на човека који се пропињао са задње стране аутобуса, не би ли, пре него што аутобус крене, у дебелој прашини успео да испише што је наумио.
Боже, матор човек (излапео) помислих, шта ли то шврља, кад му је толико стало да заврши. Таман кад возач нагази квачило, у прашини искрсну СРС. /За добрим коњем прашина се диже; лош, изгледа, у прашини мора да се потпише./ Веома сам се изненадила. Зар је то још увек неки битан фактор? (Скроз сам неинформисана, или пак незаинтересована.) Бус оде, а оде и човек у озбиљним годинама, с наочарима, једва видно осмехнут, због свог политичког успеха. Ја остадох чудом да се чудим.

Врло оригиналан начин рекламирања. Дај боже да су они задужени за прање аутобуса симпатизери ма које друге странке (мале су шансе да су ванстраначке личности, од тога нема леба, или леба има, али не и уз леба), па да стакла бесно избришу (ето повода да прозорима, а и путницима, сване), ни трунка подлоге за поли
тичке обмане да не остане.Какве прљаве послове мора човек да обавља у име странке, која га срећом брзо научи и да од свега "пере руке".

Доста је било

Молим надлежне да забране љубљење у Улици Краљевића Марка (један пар спазих пре но што кретох низ степенице, други у дну улице) и у близини Ластине станице (и ту су се неки љубили, увек се негде нађе неко).
Кад боље размислим, нека забране љубљење бар у ужем центру града (куд путеви моји воде). Ја то не могу да гледам (а да не завидим и да не сањам...). ;)

Новак и Јелена открили име свог сина (сад напокон могу да одахнем)! И јест' им име (ретко, тек се сваки други на исто одазива)!

 "Србија данас слави Стефана Ђоковића!" Ево немам друга посла... Или нисам у Србији. (А где саам, откууд знаам, откуд знааааам, откууд знаам...) ;)

Е тако волим, да знам на чему сам: леди се крв у жилама, киша пада ли пада, а срце зебе од неке самотничке језе...
Обућу сутра чизме и зимску јакну навући, а срце... нек трпи.

Напољу, што би деца рекла, пингвини падају у несвест, све мокро... а Арчи и Џеки навалили да се са мном играју. Сад сте нашли, по овом кијамету (да ми шапе на беж јакну спуштате)? Побегла сам главом без обзира (све петама, из забаве, ударајући у... баш ту) на другу капију, иза које њих двојица остадоше разочарани.

У петак, кад се сестра вратила с посла, спазила је да је Матија из вртића донео пиџаму и патофне. Добро, ако си понео пиџаму, рече мама, да ти оперем; а што си понео патофне? Зато што више нећу да идем, одговори одлучно Матија. 
Има у вртићу неки Павле, који Матији није по вољи, мали изгредних и наслиник што ће, ценим, очас посла у озбиљног силеџију стасати (па можда урлати на митинзима, па ускочити на фудбалски терен, па млатити и разбијати...). Првог дана Матијиног боравка у вртићу, тај мали га је гурнуо са столице, а овај бризнуо у плач (баш као прекјуче кад сам му рекла да не пушта глупе цртаће - што нам је то дете осетљиво дозлабога!). И отад се, мученик, вазда колеба: и ишао би, а не би да се суочава с тим напасником. Нађи тог малог, рекла сам сестри, и ишчупај му уши. Ако он удари тебе, удари и ти њега, рекли су му сестра и зет. Доб'о, климнуо је Матија главом (али џаба, не бије се тај, још увек, ван своје куће - искључиво са сестром).
Рекле су васпитачице да с тим Павлом и иначе имају проблема (то није оправдање). И лаику је јасно да се Павле тако понаша јер и сам има проблема (мама и тата негде греше), али то није наш проблем (мислим, не можемо ми то да решимо, а не можемо ни допустити да због тога страда наш потомак).

Што бих ја волела да ми је досадно, и да не знам шта ћу с временом... Онда бих се можда коначно ратосиљала стреса, а опскрбила оним што ми је нужно за спокој. :)

Како су поучне ове популарне емисије (а стављају ме на грдне муке). Сад и моја Маша хоће да зна шта је то ДНК (а дезоксирибонуклеинска киселина, тако јој рекох, није мачји кашаљ). Јадна ја! ;)

Најбоље су тетке које нису мајке. Никад два добра заједно.

"Сповање" се (не) исплати

Маша се јуче неколико пута ужаснула због мајчиног спонтаног неподесног изражавања. Евидентирала је сваку псовку у току дана (што то дете има памћење и запажање, чудо једно!), па смо, док их је предочавала судском већу (које сам чинила ја), обе у неверици одмахивале главом.

Машо, намах ми паде на памет, чим неко опсује, затражи да ти исплати педесет динара. И Маша сместа прихвати тај врло уносан начин кажњавања, али не јер је алава на новац, није никако. Просто јој је забавно да глуми полицајца (а вала и нехотице силно ће благо стећи, ако псовачи пристану на глобу).
Најпре је  новац изнудила од мене (ко другоме јаму копа, и сам ће претрпети незнатне финансијске губитке), иако нисам ни лук јела ни... псовала. /Маша је тврдила да сам тобоже рекла нешто ружно, па хајде, нека од мене почне санкционисање и нек се паре гомилају; додуше, истина је да ја, кад ме "муке" (каткад и у виду несташних сестрића) сколовите, нехотице и несвесно знам да "ланем", онако ситно./
Онда га је узела и од маме, која тог дана (а богме и иначе) баш не знаде за доста. Једва сам јој објаснила да не може новац да узима ретроактивно (наводила је целодневну листу и захтевала да се плати, и псовка од прошле недеље, од Светог Игњатија и од лане - све су уредно меморисане у њеној главици; ако хоћете, може она и да понови, од речи до речи), већ од момента кад смо тај закон нас две "изгласале".
После је рекла: идем сад у радњу (очеву) да чујем како псују (и ударим по џеповима). Какав пословни дух (у њој се пробудио) - директно у ризницу!
Потом сам ја смислила да такву казну треба одредити и онима који, као Маша понекад, вичу, тј. деру се (Маша је зато хтела мени да врати новчаницу, поштено... и наивно). А богами и онима који су склони насиљу. Сама је Маша ударила свог оца кад је пред њом опсовао. Тако она: удари и затражи да се плати "сповање" (с органима реда и мира нема шале).
Деда и баба промакли су, бар синоћ, без динара - Маша им је опростила (а, бре, дете, тако нећеш скоро попунити буџет; одабрала си сигуран и редован извор прихода, па сад самој себи постављаш ногу). Али данас је баба платила (дуг није врљика, говорила је моја баба... ал' је зао дуг, надовезивао се мој отац). Дакле, ако се деси (а деси се) да когод нема новца при себи, никакав проблем, наплата може да буде и одложена.
Маша се шуња по кући (или чуљи уши и док игра игрице на лаптопу) и како чује "оно што не треба", не пише признанице - само пружи руку ка изгреднику, заколута важно очима и саопшти (интонацијом која говори: сам си крив): дај педесет динара! Евентуално, ако је псовач необавештен, дода: рекла си ружну реч. (Уста су ти пуна ружних речи? Е сваки пут кад им допустиш да с језика слете, то ће да те кошта! Па да видимо коме ће се досадити и чија ће се сламарица испразнити.)
Јуче је несмотрену и недопуштену изјаву наплатила и комшији (дете је принципијелно и нема код ње ни по бабу ни по стричевима).
Што сте псовали - псовали сте; не мењајте навике, ако вам је банкрот драг!

Негде у дааљиинее поглед ми се гуубии

Матија, Миа и ја јуче смо дан провели сами (без надзора одраслих). Мало цртали,  кројили и лепили (баш супер што си ти дошла да нас чуваш, рече Миа, ти увек знаш да нас забавиш; морам, морам, хтела - не хтела: сила која се не зауздава и не усмерава може постати гадно разорна), мало гледали цртаће (пет минута један, па пређемо на други, јер увек неком од њих двоје избор не одговара; ја излудех што никад ниједан филм до краја не догледам... и заврти ми се у глави од вртоглаве смене ликова: Штрумпфови, па Маша и медвед, па Трактор Том, па Кикорики или тако неки, па Том и Џери, па Ледено доба...)...
Чим су мама и тата отишли на свадбу, ми смо подесили угаону у дневној, да можемо комотно да се излежавамо (на чему сам ја највише инсистирала и на све начине се трудила да их за кревет вежем, како бих их лакше држала на оку и под контролом) и довукли јорган да се покријемо (џаба је топло око срца, ако стомак зебе).
У једном моменту, кад ми се поглед, мимо телевизора, изгубио негде у дааљиинее (кроз зид и спаваћу собу, преко воћњака и њива, затим преко неког граничног прелаза... па ко зна куд), Миа ми се насмеја и постави дијагнозу: ЕЈ (штрецну ме)... ти си се заљубила (ју, зар ми пише на челу?)!
Откуд знаш, дроснух о земљу сместа. Па знам, тако и Теодора (сестра тинејџерка, која се такође заљубила - најпре је то признала, а после покушавала да заташка) гледа.
Како то гледам, баш ме занимало. Па гледаш као луда, појасни Миа. /Оно јест: лудост је заљубљен бити. Негде у дааљиинеее поглед ми се гуубии, неког у даљииниии моје срце љуубии... Проолаазии мии млаадооост и у чежњи веенее... а ја чувам сестриће и баш је бригаа меенее.../

Кад се увече увучем под јорган, (мој рођени) кревет ме не препозна (заборавио кад сам се последњи пут у њега стровалила).

Путуј, сестро, у родно место

На самом крају парка, таман пред пешачким прелазом, жена с огромним ранцем на леђима већ ме била мимоишла, па се наједном предомисли и обрати ми се (проклето моје доброћудно и наизглед наивно лице, које ме сврстава у интересну групу разних манијака и превараната). А у данашње време кад те когод на улици ослови, сигурно те неће питати за јуначко здравље: само бежи (или бар убрзај корак) и не осврћи се!
Извините, бла-бла-бла (више сам кроз саобраћајну буку нагађала но што сам јасно чула), да ли ми можете дати нешто новца, скупљам за карту... Ух, како ме то дирнуло! (Па где ћеш, бре, где; пружи се колико си дуга!) /Стари трик, али обогаћена верзија (адекватна опрема уз већ уобичајен израз лица који изазива сажаљење... можда других, не и мене). Не мрзи је да носи онолику ранчину, под којим се повија, да би наступ био уверљив. Али нису мене веслима подајали!/
Не, немам ништа (па не берем ни ја на дрвету, мајку му... нити могу да путујем где и кад год оћу).
Што се мене тиче можеш сместа, и потпуно бесплатно, да отпутујеш у п.... материну (вала ми је доста свих тих што би леба без мотике; ма и нека једу, али не из моје витрине) !

Где наџогерише онај храм тик уз Народну библиотеку! /Не мож' човек да живи од звоњаве, а камоли да чита! И бар да су она фина, старинска, идилична, звона од којих те подилази нека свечана језа и која те сећају на детињство и драге покојнике; јок, гомила неких досадних звона која иду на нерве и од којих се диже коса на глави)!
Проклети Турци, куд не нађосте другде ватру да подложите? ;)
/ЦРНИ ХУМОР; религиозни фанатици и патриЈоте, спустите оружје, аман!;)/

Имам деколте, па шта?

За дан који је управо минуо беше најављено готово читавих тридесет степени. И ја јутрос реших да се понашам у складу с тим, а не с календаром.
Дакле, обула сам зелене еспадриле (не знам како другачије да назовем то) на босе ноге, обукла танке зелене шалваре, па, пошто ми је дошло да са тим комбинујем нешто пинк, из регала извукох и врррло деколтирану мајицу (није што сам хтела, није бога ми, немам другу).
Тај деколте, додуше, делимично сам камуфлирала (пола нехотице, а пола намерно)  дивном зеленом огрлицом: кроз њене коштане кружиће само су најнепристојније очи продирале до коже. /Да, елементи огрлице су од некаквих костију, тако су ми рекли у индијској радњи; ако је животиња, како се надам, већ била угинула, зар је могла пожелети ишта боље него да по смрти почива на (лепим и складним, кхм) грудима?/
Елем, испоставило се да ми је потез био непромишљен, јер сви око мене бејаху поприлично одевени и загасити, јесењи... а ја, заносно и пркосно лето - исувише сам штрчала, дакле привлачила (нарочито нежељену) пажњу.  Већ како крочих на аутобуску станицу сусретох алави поглед једног службеника (исти ме и по повратку дочекао, али тај украдени трен је све чиме се овајдио), који ме и иначе вазда проматра (а ја се правим да не видим и не разумем, јер ме то ич не интересује). Разуме се да сам скренула поглед сместа, као да се ништа није догодило, и, сва насмејана и раздрагана (увек сам таква од сунца), посветила разговору с другарицом (осећајући све време како ме незнанци радознало погледима салећу... а ја баш никог да гледам нећу).

И по главном граду морала сам да избегавам погледе које нисам желела. Морам то да напоменем: кад се и обучем изазовно, ја то не чиним да би непознатим мушкарци балавили (фууј) за мном као бебе (оне што не верују у делотворност огрлица од ћилибара) којима ничу зуби; дотерујем се због себе (добро, можда и због Јед(и)нога, али ви то не можете знати), облачим се како волим и како мени прија.

Сва срећа да имадох ооогромну торбу, којом сам могла да заклоним изрез на В, онда кад су очи љигаваца биле упорно насртљиве. Један је (док сам с другарицом чекала аутобус којим ће она путовати неколико сати до своје куће)  обилазио око мене, отворено зурећи, ко мачка око сланине. 
Још једном сам торбу благо придигла и руком стисла уза се. Е, жалим случај, мноме нико неће омастити брке (а вала не дам ни да очи пари)!

Путујем... па ако преживим-преживим

Свакога дана у приградском аутобусу ја стрепим поред кога ћу сести или ко ће сести поред мене, од чега зависи да ли ћу наредних сат времена провести опуштено или као на иглама. Претрнем кад приметим да ми се приближава некакав неугледан мушкарац, маторац, дебељко, ма какав створ с којим би ми принудна блискост била одвише неугодна.
Јутрос сам села покрај неке бакице, сасвим пристојне. Али сместа постах свесна колико је у аутобусу загушљиво. Хоће ли вам сметати ако (маало, малчицее?) отворим прозор док не крене аутобус (боље ишта него ништа), учтиво и љубазно упитах (знам за свеопшту фобију нашег народа од свежег ваздуха који допире кроз прозоре аутобуса, шпајзева, чекаоница... и удара директно у вратове, који се од тог намах покоче, зато сам посебно пажљива и бирам речи и временске одредбе). Баба климну главом. Смета вам? Могу да отворим? (Није ми одмах било јасно је ли ме баба осудила на гушење или је допустила да се спасим, је ли њено да значило: да, сметаће ми или да, слободно отвори... али никако не заборави да затвориш кад аутобус крене).
Како то мислите, упита она мене (изгледа да ни она није одмах разумела шта желим, али је свеједно била одговорила, хмм). Не, не, одмахну главом, а и кажипрстом, много хладно (куку, жено, два'ес степени!). И ја климнух као знак да сам разумела (какве ме муке чекају током путовања) и одвратих поглед од ње (нема ту више приче: она је старија, седи до прозора и зима јој је; ја се ништа не питам... сем како да преживим до Београда). Зато што дува јак ветар, додаде она, ваљда осећајући потребу да се додатно правда. Ја поново два-трипут климнух главом (ма мани ме, баба, само зној што не почне да кипти с нас) и наставих да се врпољим, док баба, закопчана до грла, рашири дневне новине и удуби се у читање.
Крајичком ока сам видела, а боковима, иако то нисам желела, осећала бабин кратки капут од твида (немам појма шта је ни да л' је, али звучи озбиљно дебело). Сва сам се ушинула покушавајући да избегнем то нежељено отопљавање. Од самог погледа на мажетне налик неком крзну припала ми мука. Само сам чекала да се међу седишта стровалим ко незаглављена свећа. А претпостављам да једнако бејах и убледела. Ја разумем да њен субјективни осећај није марио за временску прогнозу и бројку до које је догурала жива у термометру и да се не може свима угодити (њојзи хладно, мени вруће), али толика толерантност (у аутобусу с чврсто заптивеним прозорима) једном би могла живота да ме кошта (а шта ме коштало да скочим, шчепам бабу за гушу и дограбим ручицу за довод свежег ваздуха? шаалим се, бре, па нисам ја агресивна нити иоле насилна, а посебно сам обазрива према старијим људима).
Кад сам се враћала кући, прошла сам још горе. Ја сам ушла у аутобус на једној станици, а на другој мој сапутник. Уух, умало се не угуших од његових алкохолних успомена (ако ми је већ смрт од гушења суђена, бирам прву варијанту, мање је болна). Припити (па и пијани, разуме се) људи обавезно дишу као на лекарском прегледу или на обуци за труднице (тако да је врло лако одредити колико је тура у кафани наручено и шта господин од пића преферира: некад је доста да једном дуне - читав се аутобус опије).
Читав пут сам провела с главом припијеном уз стакло и са шаком на устима и носу. Срећа да сам брзо и заспала, па је пут брже протекао.

Одличан имиџ несуђене дизајнерке

Како стигох пред (мишљах службени, а испоставило се погрешни) улаз у Народно позориште, спустих претешки ранац на жардињеру, како бих ствари у њему истумбала и направила међу њима неки ред, док причекам кога чекам.
Готово истог трена за леђима зачух, готово астматичну, вику (неко се трудио да надјача градску вреву). Нисам одмах разабрала ни ко ни шта ни коме говори. 

Кад се окретох, обазриво, спазих деду који се ослањао на штап и у заносу се обраћа ником другом до мени: девојко, одличан ти је имиџ, ОДЛИЧАН, супер, свака част, живела... Све ми то издиктира пролазећи крај мене, док сам се ја захваљивала с осмехом, али и узмицала устрану, јер нисам одмах могла бити сигурна с ким имам посла и какви су му мотиви (од манијака врви на све стране, гадно сам неповерљива).

Ове јесени кад год сам се појавила у главном граду, неко је мноме био очаран (штета што не шетам другим градовима, неке бих радо собом обојила) и то није могао (а ваљда ни хтео) да прикрије. Данашња плаво-зелена комбинација (зелене патике, плаве панталоне са зеленим круговима, плава мајица, зелена туника и капа, једна плава, друга зелена огрлица - а истоветне, од пљоснатих дрвених кругова, и плаве и зелене наруквице; ј.бте, па и ја могу да будем модна блогерка, такође немам појма ко су многи креатори који то нису) одушевила је старог човека (није први пут да се чудим истанчаном и ексцентричном укусу старијих - изгеда да баш умеју да цене оригиналност и самосвојсност; па не облачиш се ко сви, рече вечерас моја сестричина). /Истина, вероватно није спазио зелене закрпе на плавим панталонама с предње стране. Закрпе у облику кругова, асиметрично и готово насумице постављене, јуче сам пришила сама. Сестрине старе звонцаре биле су за мој укус одвише бледуњавоплаве - морала сам да их зачиним. Мајка ме после (пошто је најпре увила устима и одмахнула главом, рекавши "свашта") упитала ко ми је то зашио. Па ваљда сам ја ишла на часове домаћинства./
Једна фина девојка касније ми је рекла да никад није видела неког ко толико пажње посвећује одевању, до најмањег детаља, да је то заиста ретко (благо, ваљда је тога свестан ко треба да буде). А ја сваког јутра у огледалу видим особу која жали што на време није схватила да је требало да буде дизајнер.

Моја баба је знала да каже: иди у село, ил' ћеш нешто да добијеш ил' ће куче да те уједе.
Опет сам имала среће: куче је било везано (мада вероватно није ни насилно)... а колач с лешнициммма! ;)

Породични аранжман

Још беше лето, а беше и јутро, кад сам се упутила у престоницу. Успут стигнем сестре, сестричине и тетку - пошле у варош, свака својим послом. И тако реч по реч, како се ја бејах скоро вратила с мора, а и једна од сестара, поведе се разговор о летовању. Неко од присутних изјави како се ван сезоне, и у Грчкој, може летовати врло повољно. А ја реших да будем духовита (кад ми је већ упала кашика у мед... оног трена кад је сестра потписала да добровољно ступа у брак): ја и усред сезоне одем на море за мале паре (од породичног аранжмана не верујем да има јефтиније).

Хвала протези

Братић ме летос одвезао мотором до оближње цркве (где се одржавала нека културна манифестација), беше баш узбудљиво.
Како се подоста забависмо тамо, ми и огладнесмо. Дадох му сендвич (с тиквицама, то се нашло при руци), а кад кроз неки минут поново дигох поглед, сендвича више не беше. Запањих се како је брзо појео. Он се најпре и сам насмеја, па се пожали да га боле десни због протезе коју однедавно носи. А ја приметих: сва срећа, сва срећа да те боли, појео би и мој.

Невоље с петлом

Већ неко време моји сестрићи и ја планирамо да спремимо представу по једној народној причи, коју је нама баба причала кад бејасмо мали (а ја је потом нашла на интернету, у скенираној читанци из бабиног детињства).
И ових дана смо почели помало да се играмо Петла и мачка. Улоге су подељене и нико се, зачудо, није побунио... неко време. После је Матија негодовао што је петао, хтео је да буде нешто друго (таква је људска природа, увек би хлеба преко погаче... и преко кукуруза).
Како се фантазија и стварност преплиташе, Матија се начисто збуни. У једном трену, кад на кревету (на којем смо сви лежали једно уз друго) паде између Маше и Мие, мачка и лисице, он бризну у плач (и побеже мени у загрљај): неећу поред лисице!
Кад је наредни пут лија умилно запевала: петлиићу, црвени фесиићу, зелени репиићу... донела ти тета пшенице белице, изађи поједи... Матија, сасвим непредвиђено (тога не беше у сценарију) одговори: е па неећу (није ни он с крушке пао; зна да, ма колико да је фина, од лисице страда живина).
И шта онда бива с представом? Стане (због тако промућурних глумаца), баш као што гладна и лукава лисица, празних шака, џеџи под прозором.

Сексуално насртљиве бројке

Летос сам на једној свадби ангажована око кићења капије. Научила сам то да радим још у детињству, пошто је у мом селу био обичај да се том приликом окупе све девојке и девојчице те по двориштима наберу нарамке цвећа и шимшира (читај: ојаде комшијске вртове) и онда плету венце.
Најпре мушкарци направе обруче или у четвороугао прикују мотке, девојке их оките, па опет мушкарци то придигну и прикуцају за капију. Данас више нема ни тог цвећа ни толиких залудних девојака (све се поудавале или нису стасале за тако одговоран посао, а и бела куга узима данак...). Сав посао је спао на леђа уседелица, тј. на моја лична (јакако, све друге су на време избегле сличне обавезе).Шалим се: данас се све, често ружно и китњасто, набавља, за добре паре, у цвећарама.

Елем, зетова сестра ме замолила да обавим тај важан задатак јер јој се допало како сам окитила нашу капију за свадбу своје сестре.
Ја китим, а сестра ми припомаже (јер дан одмиче, а капија дугачка). Како до центра мотке треба да слажем биљке на један начин, а одатле на други, покушах да смислим поуздан начин да премерим мотку (где сад да тражим сантиметар). Ево ти маказе, досети се сестра, види колико маказа (као педаља или фртаља, као корака или метара..) има. Кренем ја да премећем маказе од једног краја и да бројим: један, дваа, трии... седам, довикнух јој. КОЛИКО, значајно се исцери она. Седам понових јој, не прозревши њен наум. Пази, упозори ме (и штитећи ме тобоже од зла... или пак... зависи од седишта). У брзини, желећи да избегнем (не)пријатност, ја се исправих (и слагах, али опет незгодно): осам. /Седам некако и јесте истуреног фалусног симбола, одмах знаш на чему си... ју; осмица делује тотално безазлено, ал' испод мире... може да буде белаја./
Упс, досетих се одмах, морам да пазим шта говорим (толике су сексуално насртљиве бројке). Шест, слагах у другом смеру, пре но што сестра успе да искористи моју брзоплетост. Е то може, од шестице не морају да страхују девице и уседелице.

Свако ааапћихаа има своје наздравље

Недавно сам кинула насред Кнеза (дође ми тако, иако пазим да се добро и облачим и ноћу покривам). Младић који ме мимоилазио, као добра вила што потире клетве злих, добаци ми, што сам тек накнадно схватила (па ни захвалила нисам, црна ја; мислиће човек да сам неваспитана, на памет му неће пасти да сам занесена): bless you.
Пре неки дан у једној кабини док испробавах неке мајичице осетих да ћу кинути скоро, иако не знам у ком тачно тренутку. И знајући да испред стоји неки Рус, у својству стручног консултанта своје девојке (која је испробавала хрпу одеће с распродаје), помислих како ће и овај покушати да ми ублажи невољу. Управо се то тренутак потом и догодило (побогу, па ја сам видовита, могла бих богатство од тога да згрнем). Кинух да се и суседне кабине затресоше, па потом зачух Руса: будьте здорово (или тако некако)! Спасибо, насмејах се (и наставих да испробавам мајице). Свет је пун финих људи, који кијање усмеравају у пожељном правцу.

Троуглићи с вишњама

Јесте да сам доручковала пре поласка од куће, али још не бејах сита. Паде ми на памет да купим троуглић с вишњама, баш ми се пријео. Међутим, у пекари ми рекоше да то немају, само неке штапиће (један и узех, шта је - ту је). Кад упитах како то да је нестало (дан тек почео, зар не може нова тура да се пече?), они рекоше да више немају уопште. Али ја сам куповала скоро!
Кад, пре шест месеци, упита продавац, онај који вазда вреба прилику да ми се обрати (тог јутра му се посрећило). Паа, летос, присетих се ја да сам једном била с Миом и сестром.
Немамо, то нам уопште није ишло (е свашта, народ не зна шта је добро), па смо избацили. Зато што ја нисам јела, нашалих се, а сви се (нарочито он) насмејаше и више но што је пошалица захтевала.

Жене, даље од мене!

Кад год прођем градом, људи аутоматски окрећу главе ка мени, застају да ме осмотре, неретко се, не скривајући симпатије, осмехују... Мени не смета. Многи су ми рекли да им се све те боје јако допадају, али немају са чим да их сложе (односно, немају петље да толико штрче и дрече). Недавно ми шнајдерка рече да ми се није могла сетити имена, па ме у именику свог мобилног телефона тражила као Зелену. А тако ме, чула сам, именују и неки моји суграђани.
Пре неки дан седим код другарице, крај тезге у којој ради (продаје сувенирчиће од керамике). Од Калемегдана наилази група младића и девојака, обучена у црвене мајице и зелене хеланке (жене мислим, младићи су вероватно имали неке панталоне) - рекламирају Идеу. Двоје ме погледаше и готово се грохотом насмејаше, јер сам изгледала као једна од њих (а нико ми није платио): црвена сукња и дуугее минђуше, а зелене патике и мајица.
Нешто касније појави се једна жена, те стаде са стране да осмотри звона. Беше врло непосредна и комуникативна, па нам рече како би звоно поклонила пријатељици у неком хрватском граду на В (заборавих му име). Скупља, каже, звона одавно. Њен муж каже да му, откад је зна, та звона клепећу.
И поче жена спонтано да прича о Загребу, у којем је недавно боравила. Жене су тамоо... застаде, не налазећи речи да опише дивљење и остављајући нама да разумемо какву дивоту крију те три тачкице. У Загребу су жене другачије, много боље изгледају, тамо су жене (поглед јој паде на мене)... овакве (упре руком у ме)... Потом, погледавши ме наново, прекиде неку другу причу, не успевши да сакрије занос: види ове боје! Па не одоли да се нашали: колико кошта (насмеја  се притом, што мало ублажи неочекивану, можда и непристојну, понуду) цео експонат (рукама описа по ваздуху контуре мог тела, све са столицом)? Да је однесем кући и ставим у прозор (ово последње можда додаде да се претходно не протумачи погрешно или да се не досетимо шта је стварно мислила; колики би тај прозор морао бити, леле, да не прсне од силне ведрине). 
Еее, још ниједан мушкарац не пожеле (бар не отворено) да мноме украси свој дом (тај би се у светлост и радост претворио), а ова жена... Може, сложи се моја другарица, у којој проради пословни дух, и поче да поставља услове: може, водите је, само негде где има дрвећа, пуно цвећа, где је лепа природа, по могућству на мору (зна она да волим природу, а рачуна и да би сама летовала за џ)... Да је водим у Опатију, прихвати игру жена. Мене нико ништа не упита, ја се само смејуљих на столици (не успевајући са сигурношћу да утврдим да ли се случајна пролазница шали или је враг однео шалу).
Не вреди, сви њихови планови падоше у воду јер мени више паше једна друга југословенска република, иако сиромашнија и примитивнија, кажу. А нисам ни наклоњена истом полу, сестро (слатка, фигуративно мислим... или топла), чак ни супротном.

Набасам на слике неке жене које се сећам из основне школе. Бејаше ружна ко гроб (говорим еуфемистички)! А на Фејсу: ко лутка (стварно, она пластична).
Гледам, гледам, покушавам да се присетим: много је година прошло (дуго је нисам видела), можда ме памћење вара, ово створење лепо, можда сам нешто побркала...
И онда схватим: много сам наивна! То што је мени свет силикона, ботокса и пластичних операција бескрајно далеко, не значи да другима није добро дошао (да обмањују масе).
Сем тога, није ми јасно зашто неке жене желе да имају хиљаде пријатеља, пратилаца (воајера, манијака...), који им деле комплименте, лајкују слике и над њима онанишу (често су то неки странци који ту другу функцију и немају: не занимају њих интелектуални разговори). Зар то није понижавајуће?! Фуууј!

Мажем малопре на хлеб сестрин џем од шипка (у којем, друга сестра и ја смо утврдиле, постоји превелика количина парадајза - жена која продаје сируп за џем зна "пречицу", а појма нема да знамо и ми - мајка нам годинама од парадајза џем кувала, познала бих га међ хиљаду теглаа) и, да не губим тако улудо време, рекох мајци (што сам и јутрос и малопре прочитала на нету): Млаадић зна ко је убио ону двојицу војника у Топчидеру.
/Пре тога је она мени рекла да Путин ипак долази шеснаестог, а не двадесетог. Ето колико се у мојој кући бавимо политиком, нарочито оном која, између осталог, неминовно изазива саобраћајне колапсе./
Ко (никад ме она не чује и не разуме из прве)? Млаадић, понових (не остављајући свој посао и не окрећући се ка њој). Млаадић, упита поново она. Јок, МЛАДИЋ... мој, обрецнух се (благо изнервирано што шеснаест пута понављам тако једноставне информације; нисам рекла ни оториноларинголог ни Бробдингаг).
Па можда је и твој, тобоже ми доскочи мајка. Е он то не зна... али зна штошта друго. :)

Виљушка у десној руци

Проблем ми је да једем изван куће и пред непознатим људима или уопште људима који нису моји укућани, поготово ако одвише држе до бонтона. Не уклапам се ја међ одвише углађенима и (каткад и лажно, усиљено) отменима. Ако ме још и опомену да се не стидим (иако све време жваћем) - готово, изгубим апетит (или пре смелост) начисто. Што ми више говоре да се не стидим то се ја више стидим, али једем једнако.
За сва времена ме освоје они који и на славама виљушку држе у десној руци. Признајем, прилично је конфузно и трапаво кад виљушком и ножем жонглираш: те узмеш једно, те пустиш једно, а узмеш друго... Али ја не могу против себе: све се у мени опире наметнутим правилима. Мени је згодније да виљушку држим десном руком и не желим да вежбам леву, не желим. Стога ме за сва времена освоје они који опуштено раде исто.
Исто тако на једном венчању, на којем имадох високу функцију, млада, моја другарица, очарала ме опуштеношћу и чињеницом да се, и то руком, служила "декорацијом" са овала. Па јесу ли листови зелене салате и колутићи шаргарепе јестиви? Јесу. Шта онда?

Данас деца славе (размењујући поклоне) месец дана везе, каже мајка двојице тинејџера (од којих старији већ слави те значајне јубилеје - можда већ трећи месец, ихахај).
Зато што су им везе кратке, неће доживети јубилеј од годину дана (те ће пропустити прилику и повод за славље); ускоро ће славити и недељу, додаде отац тинејџера.

"Prvi simptomi depresije najčešće su nesanica, uznemirenost, jutarnji umor, napetost, gubitak perspektive, a obzirom da taj poremećaj upošte nije bezazlen, posetu lekaru ne bi trebalo odlagati."
Trebalo bi da zakažem, možda sad, dok me samo muči nesanica, dok sam uznemirena, napeta i ne vidim perspektivu (jer ujutru ću biti još i umorna).

Служавка и принцезе

Понекад је једини начин да сестричине приволим да једу (игра је као секта - не можеш децу од ње отргнути) - наступ у импровизованом комаду, у којем су оне обично принцезе (шта то има тако привлачно у њима, живо ме интересује и да ли се сви на принцезе ложе... јер онда ћу остати довека уседелица, о боже).
Ја, која се редовно кухињом врзмам у улози служавке, поставих на сто мале плитке тањириће. Међутим, како су готово сви ти тањири за свакодневну употребу распарени, испостави се да једна принцеза има тањир с некаквим коњима и кочијама (на шта у оне посебно слабе), а друга с неким цветићима (или нечим другим, али поента је у томе да тањири НИСУ ИСТИ и да је у туђој руци комад увек већи).
Служавко, обрати ми се оштро Маша, оћу и ја тањир с коњићима. Их, да је у близини какав ранч, па да мазнем које ждебе. Овако, нема коња ни за лек, што значи да се морам сналазити како знам. Проблем сам решила у два корака: најпре узела тај спорни тањир за себе, а онда их подсетила на отменост којој морају тежити. Ама, не приличи да једете из истог тањира као служавка, рекох, и нема их више. Или ћете јести из овог плеханог (што би опет било зло јер два иста нема). /Ма шта знају ове принцезе, не инсистирају оне на златном есцајгу, можеш и земљано посуђе да им подметнеш./
Срећом обе аристократкиње се примирише, пристадоше на различитост и посветише се обедовању, како би што пре наставиле с игром у служавкиној тј. мојој соби.

Хоћу, мајко, хоћу

Хоћу, мајко, хоћу, у градску чистоћу, дерњах се малопре (откуд знам зашто баш то, па нисам ја ди-џеј у својој глави) на сав глас трчећи из дворишта уза степенице. Спавам дању, радим ноћу, за Градску чистоћу...
Хоћу, мајко, хоћу, у Градску чистоћу, остадох у радном заносу и кад крочих у кухињу. Мајка не рече ни А ни Б (мој живот је моја ствар, а она гледа турску серију). Али отац пожеле да ме ућутка: па, иди, ко ти брани; ионако сад лишће опада, посла има кол'ко хоћеш!
Не бих  ту ја била ни од какве вајде. Ја бих само зурила у оне дивне боје: у црвенкасте, жућкасте, наранџасте листиће, ходала и трчала по њима смејући се радосно док слушам то дивно јесење шушкетање. И вазда бих се сукобљавала с колегама, покушавајући то благо да заштитим од немилосрдних грабуља.
Немам предиспозиција за тај посао, уопште нисам повукла на мајку, која опало лишће не може да смисли.

Човек, пас и јутарњи бас (понешто између редова и аутобуских точкова)

Пре неки дан бејах уранила. Кад изађох из куће, беше још сумрак. Ко то није доживео (док похађах средњу школу и кад имадох наставу у првој смени, устајала сам у четири и десет... и мрзела зими све који тад у кревету остају; али кад изађем напоље и погледам нетакнути снег, бајковите гране, кад ослушнем тишину и пригрлим самоћу - бејах срећна), не зна какав ме занос обузео (језа и ужитак некад су тако блиски).
Мрак чаробан, сви се тек протежу: и мачке, и пас, и нови дан...А мени већ срце поскакује од радости: како је живот леп (иако према мени мало шкрт)!
Идући кроз село, однекуд зачух и кикирезана, те се осмехнух (ко зна у којој је крошњи тај законачио; кикиревци воле по дрвећу да се пентрају). Хитала сам кроз таму, стрепећи да ће брзо ишчилети, а ја тако волим кад сам у зору сама на пустим улицама.
Већ у пекари се суочих с чињеницом да гомила људи (неиспавана и зловољна, за разлику од мене - неиспаване и насмејане, изнутра) иде на посао (и такође им крче црева). Једва да је превалило шест, а ја гладна (па кад се пробудих у пет), до станице погрицках ону пројицу. 

Пред аутобусом прикупљају се путници, још поспани, крмељиви, донекле рашчупани... (Многи се вероватно уздржавају од буђења, чекајући да заузму седиште и наставе где су стали.) Однекуд се преда мном, а иза путника прибијених уз врата аутобуса, створи смеђи пас. По погледу у ком се видела чежња за љубављу и спремност да, слепо и до лудила, воли сваку руку која га, бар овлаш, помази (пси су тако незахтевни), готово сам сигурна да није ничији (а волео би да буде нечији, буде нечији, као лирски субјект у песми коју сам рецитовала на дипломском).
Можда је желео и да путује (ако је онај пас волео возове, што овај не би могао да воли аутобусе?), али очито није извадио месечну карту за октобар. Он не, али буве, по свој прилици, све до једне одоше за Београд (скочи бува са кучета у ципелу), јер међу путничким ногама повремено је седао и чешао се као луд: буве су ускакале и преко реда и без одговарајућих исправа (боли њих за контролу и за Бусплус). Кад се изврте на леђа међу ноге радничке класе и диже све четири увис, ја се осмехнух тихо, али чујно (и поскочи ми срце, по други пут тог јутра, од милине),  што привуче поглед (и измами саучеснички осмех) младића, који је пса непосредно пре тога мазио (зато се псић и распилавио, те пожелео хлеба преко погаче). И сама га мало ћушнух врхом патике (незгодно беше да се сагињем и трћим) и гледах са симпатијама, али и тугом (знам да волео би да га неко воли и да буде нечији, буде нечији). И осталима се срце (ма како тврдо) разгали док га гледаху тако жудног додира и нежности (ах, мало ли нас је таквих на овоме свету... и на истом станичном перону).
А мени беше драго (иако чудно) што се не нађе ниједна нога да га крвнички ритне (много сам таквих ногу на станици видела и много је паса луталица болно скарликнуло).

Орах по орах - вајдица

Ове године ораси ем слабо родили, ем чвргави, а јаки - чврсто се држе за гране. Е, ако неће орах Мухамеду, онда ће Мухамед ораху (а слаба вајда - једва за славско жито да се напабирчи).
Попео се мој отац с мотком, ко веверица - самог се врха домогао, па млати ли млати, а ораси ко киша капљу по земљи (неки и по мени). Ја сам добровољно мотрила на орахе, не бих ли их бар приближно и бар неке лоцирала (те у канту стрпала) - јер трава висока, зачас се сакрију. Пре тога сам понудила да се на дрво лично успентрам (и осетим занос, наједном пожелех), чинило ми се да то не би било тешко (гране згодно распоређене), али мој отац одби: ма бежи, ти си килава. Је'н, два, три, све што кажеш - то си ти (све се он гура, па мисли нико то други не би могао)!

И тако, он (спретан и окретан, ако њега неко пита) на дрвету, орахе тера да се стрмоглављују, ја (килава, ако њега неко пита) проналазим бегунце у трави (и молим бога да ми се он на леђа не стровали, да изгинемо ђутуре).
Неће гром у коприве, али ораси трче ко луди. Из страха да се не ожарим, опрезно сам траве размицала. У једном трену орах ме звекну посред чела (ја се чувах земаљских замки, а задобих ударац с небеса). Тачније, мислим да то бејаху два сједињена, одевени у зелене дебеле капуте,  па ме звекнуше да ми светњаци (ко год они били; док бејасмо мали, мајка нам је стално обећавала да ћемо их упознати: кад те ударим, има светњаци да ти полете; срећом обећања није испуњавала) полетеше (где год наумили). Ма мали су, утеши ме мој отац кад се побуних јер ми непажљивим и насумичним млаћењем (при чему ораси прште куд који) живот угрожава. Јесте, мали су, кад није твоја глава. /Неки би рекли (ја - таман посла): лако је туђим... глогиње млатити./

Купус режем како ми је ћеф

Тек што уђох на капију, набасах на колица с главицама купуса, а одмах потом и на тањир врућих чварака (јуче зет стаманио неко свињче). Одабрах једну главицу и понесох у кућу, али тамо нађох већ начињену салату (таман колико ми је потребно), па одустадох од првобитне намере да купус режем (време је новац, имам ја и паметнија посла; ко после огладни, нека реже).
Јеси ти направила салату, упита ме мајка (само трен пре но што збрисах у собу). Нисам, рекох. Ја могу само да направим покољ, помислих, осећајући колико ме иритирају народњаци са ТВ-а. Ипак, латих се ножа и искомадах (тако би мајка рекла) онај купус. Ево, исекла сам, казах, а ти зачини.
Кад је нешто касније завирила у ванглу, чудом се чудила и церила. Шта је, шта фали, хоће ли да вам провали желудац (као, крупна је; јесте, а они су бебе). Малопре сам ипак зачинила, и док сам промешала са сирћетом, уљем и сољу, крупни поврћни резанци напола су се слегли. Ето, нико се неће задавити. /Што мрзим да радим ма шта по некој норми и калупу. Е нећу да сечем ситно и тачка. Нећу... мало што нећу као други, како се очекује и како "треба", а мало јер журим, што утиче на моју прецизност и машење мера.

Против крајпуташа и пластичног цвећа

Ако ме икад звекне брзи воз или шлепер (у, ала сам амбициозна, а можда би то могао бити и неки помахнитали трабант), преклињем (а и упозоравам) родбину да ми не подиже крајпуташе уз путеве и пруге (можда би требало рећи крајПРУГаше). Разумем бол ожалошћених, али не видим разлог да се душа врзма око места на којем је напустила тело; или ће се мувати тамо где тело почива или, вероватније и паметније, на местима где је била срећна. Што рече мој покојни професор филозофије: док су некад такви споменици подизани погинулим ратницима, у Србији је да ти име уклешу на једном довољно да страдаш у саобраћајки. /Онај средњовековни мото, латинска изрека memento mori не мора ми се баш набијати на нос дуж целог ауто-пута и заклањати ми поглед на цветне ливаде и помисао на ону другу, мени дражу, латинску изреку: "carpe diem"./
Такође молим да ми на гробу никако не постављају (ма колико за тим владала општа помама) пластичне вазе (све и да су зелене) и вештачко цвеће. Додуше, то би могао бити добар разлог да васкрснем и све им скршим на гомилу (а вазе и цвеће понајпре).

Једите уста да нисте пуста

Кад сам малопре решила да потегнем на далеки пут, из собе у кухињу, имала сам на уму да видим шта још могу појести (па давно сам научила: све што можеш данас, не остављај за сутра). /Моја уста је џаба нукати: причајте да нисте пуста; она ће радије да ћуте... и мрве слаткише. Једите уста да нисте пуста!/ Знала сам само да то опет мора бити нешто слатко (поврх свега данас већ поједеног).
Како у судопери опазих, пуну воде, омању шерпу (у каквој се, чило ми се, кувао сутијаш), обузе ме лоше предосећање. Завирих и у шпајз, још се надајући да ћу на шпорету угледати то што тражим. Нажалост, не беше га.
Па гдее је сутлијаш, што сте појеелии, почех сместа да кењкам (по обичају... из раног постнаталног периода). Мислила сам да нећеш, мајка се, изненађена, правдала (пиринач беше малко загорео). А хтеела саам (још увек се нисам мирила с неочекиваним губитком)! /Зар сам почела да изгледам пробирљиво (као најбољу међу собом, добре свиње су ме са завишћу гледале)?!/

Установила сам да је мајка баш "малопре" појела сутлијаш "да се не баци", односно да би опрала шерпу. Имам утисак да та жена једе много више но што јој је потребно, само како би сви судови кад пође на спавање остали чисти (волела бих да је мало "неуреднија").
 

Мало дете, а голем иметак

Пре неко вече, док је сестра са мном разговарала телефоном, Матија јој, лежећи на кревету, готово панично, довикну: мама, ПИША!
Шта, боли те, упита мама (пусте мајке, само на најгоре мисле), прекидајући разговор са мном. НЕЕ!
Хоћеш да пишкиш (и даље мами није јасна та елиптична, фалусна, реченица)? Нее! Види! Док је то говорио, скиде гаће и, зачуђено-радосно (а да ни сам не зна због чега, ваљда је то неки мушки инстинкт), објави: порастао је (шта зна дете шта је ерекција, али осмех на лицу буди)!
Синоћ док се спремасмо да спавамо (и Матија и његове сестре хтели су и планирали да спавају са мном, само кад смо се поређали једно уз друго, мени остаде места тек за коленца, ако се згрчим, при чему би се задњица нашла у ваздуху, без ослонца и без јоргана), Маша и Миа га дирнуше: је л' ти порасла пиша? (Нарочито је Маша у последње време опседнута поменутом речју и органом: данас сам петсто шездесет три пута морала да чујем ту реч, понајвише из њених уста). Порасла, рече он, па одмах скочи да се скида: хоћете да видите колики ми је (колико год сад импресиван, кад одрастеш: никад доста)? А нас три се зацерекасмо његовој опчињености (њих две и избуљише очи).

Мој сестрић Худини

Пре неки дан сестра је као и обично возила децу кући. Истина, Маша је седела напред (забавила се разгледањем неких поклона), док обично седи крај брата, позади.
У једном моменту, улазећи у кривину, сестра зачу иза себе неко чудно чапркање. Сачека да изгура кривину, па заустави ауто да провери шта се озади збива. Осврте се овлаш, а дете не виде. Машо, где ти је брат, упита тек онако и изађе напоље да нађе бегунца.
Док је пришла задњим вратима, на страни где беше Игњатова носиљка, Маша изнутра довикну: ево га, мама! Утом је и сестра отворила врата и на поду, стешњеног између предњег и задњег седишта, спазила дете које јој се широко осмехивало, некако поносно (због огромног личног успеха).
Па мали је, бре, Худини: у носиљци је био везан, а успео је зачас да се искобеља. /Додуше, по свој прилици сестра није добро прикачила оне сигурносне (у, баш су ми сигурација) каишеве./ Цимнуо је снажним мишицама који пут, ослободио раменца, па лагано склизнуо на под.
А на поду чега све занимљивог има, ни да тамо клекнете не бисте видели (очима одраслог човека): некакве мрвице, травчице (дете сваку од тих баналних ситница, којој не придајете ни значај ни пажњу, помно и са заносом проучава). Сва срећа да није стигао до "оралног" испитивања.
 

Мајка и сестра одоше у комшилук на кафу. Још не изађоше на капију, а ја похитах да се затворим у кући (волим да обрнем кључ и осигурам самоћу). Немој да се опушташ, брзо ћемо ми, довикну ми, подругљиво, сестра (добар укус жена има - чита ми мисли). А могле би да ми учине... и сркућу кафу два-три сата.

Пауци су као бумеранг

Таман кад се синоћ спремах на спавање (треба ми једно пола сата - сат, да лаптоп искључим и склоним с крила), крајичком левог ока спазих да се нешто по зеленом зиду миче.
Погледах га директно, од чега пауку задрхташе ноге. Тренутак потом, и не промисливши, звизнух га руком тако да одлете богзна где, подно мојих ногу. /То ми баш и није било паметно, мудрије је кад непријатеља држиш на оку, а овај је сад могао бити било где - у мојој соби као игла у пласту сена./ Обично пауке транспорутујем метлом до терасе, па одатле куд им драго, али глуво доба, ко да се петља; а, признаћете, нисам баш могла да му понудим другу страну јастука: има гадну нарав, воли да гризе (додуше, од тога и нисам успела да га одговорим).
Нисам знала ни је ли жив или тешко повређен. А,, искрено, није ме много ни занимало, сем колико бејах у опасности да се разгневи, докобеља се до мог лица и гадно ме изуједа (зато би било добро да сам га лоцирала и утврдила му здравствено стање, али мрзело ме да палим светло).
На основу одређених чињеница, верујем да је прошао можда тек с покојом огреботином (па неће гром у коприве). Јутрос сам се пробудила с два трага од његова уједа (један на леђима, сврбуцка прилично, и други не сећам се тачно где, а мрзи ме сад да устајем и да се огледам). Пауци су као бумеранг: увек се враћају и гадно се свете.

По живцима шетам

Неупућенима би се чинило да готово пред саму поноћ ја петсто пута прелазим из собе у кухињу (и обрнуто, разуме се - из кухиње у собу): да поједем мало павлаке и цвекле, да поједем мало бананице (с које огулим чоколаду, а и чоколаду ћу појести можда сутра, кад ме ухвати криза), да попијем воде, да опет попијем воде, да понесем чашу воде у собу... Па онда у купатило, да коначно оперем зубе.
Дакле, неупућенима би могло изгледати као да пола сата шетам по кући, док сам у ствари (иако врло обазриво) шетала по живцима својих родитеља (сасвим сигурно, иако реч не изустише). Нема ни по сата како легоше у кревет; ноћ одмиче, а ја виленим, те им не дам уснути.

Изгледаш свеже (у тим бојама), рече ми једна љубазна девојка јутрос. /А јуче се контролорка помно загледала у моју месечну карту, па ми потом рече: како сте млађи на слици, извините. (Шта је мислила, да сам карту некоме мазнула, да се возим за мале паре?) Па наравно да сам млађа: слика ми је из прошлог октобра, а ја из прошлог века. Сликала сам се у једном кафићу надомак Рашке, одморна, опуштена, пуна лепих утисака, једног лепог и топлог јесењег дана... А види ме сад: легла после поноћи, једва заспала ко зна кад, устала у рано јутро, јурим ко без главе и треба аутобусом да се клацкам сат времена до главног града... Сем тога, месецима сам уморна и неиспавана, рано је јутро, подочњаци дошли до изражаја. Мислим, бар се надам да ситуација није озбиљнија, тј. да не изгледам ја у природи старије, но на слици млађе./
Можда изгледам (зелена и розе и у мени самој буде радост), али се осећам као Ана Карењина (ко да ме је прегазио брзи воз).

Потом у аутобусу и једну госпођу задивише (не први пут) боје моје одеће: како си се лепо обукла! Контролорка овог пута није имала примедби (можда смо слика и ја преко ноћи постале вршњакиње).