Невоље с петлом

Већ неко време моји сестрићи и ја планирамо да спремимо представу по једној народној причи, коју је нама баба причала кад бејасмо мали (а ја је потом нашла на интернету, у скенираној читанци из бабиног детињства).
И ових дана смо почели помало да се играмо Петла и мачка. Улоге су подељене и нико се, зачудо, није побунио... неко време. После је Матија негодовао што је петао, хтео је да буде нешто друго (таква је људска природа, увек би хлеба преко погаче... и преко кукуруза).
Како се фантазија и стварност преплиташе, Матија се начисто збуни. У једном трену, кад на кревету (на којем смо сви лежали једно уз друго) паде између Маше и Мие, мачка и лисице, он бризну у плач (и побеже мени у загрљај): неећу поред лисице!
Кад је наредни пут лија умилно запевала: петлиићу, црвени фесиићу, зелени репиићу... донела ти тета пшенице белице, изађи поједи... Матија, сасвим непредвиђено (тога не беше у сценарију) одговори: е па неећу (није ни он с крушке пао; зна да, ма колико да је фина, од лисице страда живина).
И шта онда бива с представом? Стане (због тако промућурних глумаца), баш као што гладна и лукава лисица, празних шака, џеџи под прозором.