Пре неки дан бејах уранила. Кад изађох из куће, беше још сумрак. Ко то није доживео (док похађах средњу школу и кад имадох наставу у првој смени, устајала сам у четири и десет... и мрзела зими све који тад у кревету остају; али кад изађем напоље и погледам нетакнути снег, бајковите гране, кад ослушнем тишину и пригрлим самоћу - бејах срећна), не зна какав ме занос обузео (језа и ужитак некад су тако блиски).
Мрак чаробан, сви се тек протежу: и мачке, и пас, и нови дан...А мени већ срце поскакује од радости: како је живот леп (иако према мени мало шкрт)!
Идући кроз село, однекуд зачух и кикирезана, те се осмехнух (ко зна у којој је крошњи тај законачио; кикиревци воле по дрвећу да се пентрају). Хитала сам кроз таму, стрепећи да ће брзо ишчилети, а ја тако волим кад сам у зору сама на пустим улицама.
Већ у пекари се суочих с чињеницом да гомила људи (неиспавана и зловољна, за разлику од мене - неиспаване и насмејане, изнутра) иде на посао (и такође им крче црева). Једва да је превалило шест, а ја гладна (па кад се пробудих у пет), до станице погрицках ону пројицу.
Мрак чаробан, сви се тек протежу: и мачке, и пас, и нови дан...А мени већ срце поскакује од радости: како је живот леп (иако према мени мало шкрт)!
Идући кроз село, однекуд зачух и кикирезана, те се осмехнух (ко зна у којој је крошњи тај законачио; кикиревци воле по дрвећу да се пентрају). Хитала сам кроз таму, стрепећи да ће брзо ишчилети, а ја тако волим кад сам у зору сама на пустим улицама.
Већ у пекари се суочих с чињеницом да гомила људи (неиспавана и зловољна, за разлику од мене - неиспаване и насмејане, изнутра) иде на посао (и такође им крче црева). Једва да је превалило шест, а ја гладна (па кад се пробудих у пет), до станице погрицках ону пројицу.
Пред аутобусом прикупљају се путници, још поспани, крмељиви, донекле рашчупани... (Многи се вероватно уздржавају од буђења, чекајући да заузму седиште и наставе где су стали.) Однекуд се преда мном, а иза путника прибијених уз врата аутобуса, створи смеђи пас. По погледу у ком се видела чежња за љубављу и спремност да, слепо и до лудила, воли сваку руку која га, бар овлаш, помази (пси су тако незахтевни), готово сам сигурна да није ничији (а волео би да буде нечији, буде нечији, као лирски субјект у песми коју сам рецитовала на дипломском).
Можда је желео и да путује (ако је онај пас волео возове, што овај не би могао да воли аутобусе?), али очито није извадио месечну карту за октобар. Он не, али буве, по свој прилици, све до једне одоше за Београд (скочи бува са кучета у ципелу), јер међу путничким ногама повремено је седао и чешао се као луд: буве су ускакале и преко реда и без одговарајућих исправа (боли њих за контролу и за Бусплус). Кад се изврте на леђа међу ноге радничке класе и диже све четири увис, ја се осмехнух тихо, али чујно (и поскочи ми срце, по други пут тог јутра, од милине), што привуче поглед (и измами саучеснички осмех) младића, који је пса непосредно пре тога мазио (зато се псић и распилавио, те пожелео хлеба преко погаче). И сама га мало ћушнух врхом патике (незгодно беше да се сагињем и трћим) и гледах са симпатијама, али и тугом (знам да волео би да га неко воли и да буде нечији, буде нечији). И осталима се срце (ма како тврдо) разгали док га гледаху тако жудног додира и нежности (ах, мало ли нас је таквих на овоме свету... и на истом станичном перону).
А мени беше драго (иако чудно) што се не нађе ниједна нога да га крвнички ритне (много сам таквих ногу на станици видела и много је паса луталица болно скарликнуло).
Можда је желео и да путује (ако је онај пас волео возове, што овај не би могао да воли аутобусе?), али очито није извадио месечну карту за октобар. Он не, али буве, по свој прилици, све до једне одоше за Београд (скочи бува са кучета у ципелу), јер међу путничким ногама повремено је седао и чешао се као луд: буве су ускакале и преко реда и без одговарајућих исправа (боли њих за контролу и за Бусплус). Кад се изврте на леђа међу ноге радничке класе и диже све четири увис, ја се осмехнух тихо, али чујно (и поскочи ми срце, по други пут тог јутра, од милине), што привуче поглед (и измами саучеснички осмех) младића, који је пса непосредно пре тога мазио (зато се псић и распилавио, те пожелео хлеба преко погаче). И сама га мало ћушнух врхом патике (незгодно беше да се сагињем и трћим) и гледах са симпатијама, али и тугом (знам да волео би да га неко воли и да буде нечији, буде нечији). И осталима се срце (ма како тврдо) разгали док га гледаху тако жудног додира и нежности (ах, мало ли нас је таквих на овоме свету... и на истом станичном перону).
А мени беше драго (иако чудно) што се не нађе ниједна нога да га крвнички ритне (много сам таквих ногу на станици видела и много је паса луталица болно скарликнуло).
Нема коментара:
Постави коментар