Набасам на слике неке жене које се сећам из основне школе. Бејаше ружна ко гроб (говорим еуфемистички)! А на Фејсу: ко лутка (стварно, она пластична).
Гледам, гледам, покушавам да се присетим: много је година прошло (дуго је нисам видела), можда ме памћење вара, ово створење лепо, можда сам нешто побркала...
И онда схватим: много сам наивна! То што је мени свет силикона, ботокса и пластичних операција бескрајно далеко, не значи да другима није добро дошао (да обмањују масе).
Сем тога, није ми јасно зашто неке жене желе да имају хиљаде пријатеља, пратилаца (воајера, манијака...), који им деле комплименте, лајкују слике и над њима онанишу (често су то неки странци који ту другу функцију и немају: не занимају њих интелектуални разговори). Зар то није понижавајуће?! Фуууј!