Маша се јуче неколико пута ужаснула због мајчиног спонтаног неподесног изражавања. Евидентирала је сваку псовку у току дана (што то дете има памћење и запажање, чудо једно!), па смо, док их је предочавала судском већу (које сам чинила ја), обе у неверици одмахивале главом.
Машо, намах ми паде на памет, чим неко опсује, затражи да ти исплати педесет динара. И Маша сместа прихвати тај врло уносан начин кажњавања, али не јер је алава на новац, није никако. Просто јој је забавно да глуми полицајца (а вала и нехотице силно ће благо стећи, ако псовачи пристану на глобу).
Најпре је новац изнудила од мене (ко другоме јаму копа, и сам ће претрпети незнатне финансијске губитке), иако нисам ни лук јела ни... псовала. /Маша је тврдила да сам тобоже рекла нешто ружно, па хајде, нека од мене почне санкционисање и нек се паре гомилају; додуше, истина је да ја, кад ме "муке" (каткад и у виду несташних сестрића) сколовите, нехотице и несвесно знам да "ланем", онако ситно./
Онда га је узела и од маме, која тог дана (а богме и иначе) баш не знаде за доста. Једва сам јој објаснила да не може новац да узима ретроактивно (наводила је целодневну листу и захтевала да се плати, и псовка од прошле недеље, од Светог Игњатија и од лане - све су уредно меморисане у њеној главици; ако хоћете, може она и да понови, од речи до речи), већ од момента кад смо тај закон нас две "изгласале".
После је рекла: идем сад у радњу (очеву) да чујем како псују (и ударим по џеповима). Какав пословни дух (у њој се пробудио) - директно у ризницу!
Потом сам ја смислила да такву казну треба одредити и онима који, као Маша понекад, вичу, тј. деру се (Маша је зато хтела мени да врати новчаницу, поштено... и наивно). А богами и онима који су склони насиљу. Сама је Маша ударила свог оца кад је пред њом опсовао. Тако она: удари и затражи да се плати "сповање" (с органима реда и мира нема шале).
Деда и баба промакли су, бар синоћ, без динара - Маша им је опростила (а, бре, дете, тако нећеш скоро попунити буџет; одабрала си сигуран и редован извор прихода, па сад самој себи постављаш ногу). Али данас је баба платила (дуг није врљика, говорила је моја баба... ал' је зао дуг, надовезивао се мој отац). Дакле, ако се деси (а деси се) да когод нема новца при себи, никакав проблем, наплата може да буде и одложена.
Маша се шуња по кући (или чуљи уши и док игра игрице на лаптопу) и како чује "оно што не треба", не пише признанице - само пружи руку ка изгреднику, заколута важно очима и саопшти (интонацијом која говори: сам си крив): дај педесет динара! Евентуално, ако је псовач необавештен, дода: рекла си ружну реч. (Уста су ти пуна ружних речи? Е сваки пут кад им допустиш да с језика слете, то ће да те кошта! Па да видимо коме ће се досадити и чија ће се сламарица испразнити.)
Јуче је несмотрену и недопуштену изјаву наплатила и комшији (дете је принципијелно и нема код ње ни по бабу ни по стричевима).
Што сте псовали - псовали сте; не мењајте навике, ако вам је банкрот драг!
Најпре је новац изнудила од мене (ко другоме јаму копа, и сам ће претрпети незнатне финансијске губитке), иако нисам ни лук јела ни... псовала. /Маша је тврдила да сам тобоже рекла нешто ружно, па хајде, нека од мене почне санкционисање и нек се паре гомилају; додуше, истина је да ја, кад ме "муке" (каткад и у виду несташних сестрића) сколовите, нехотице и несвесно знам да "ланем", онако ситно./
Онда га је узела и од маме, која тог дана (а богме и иначе) баш не знаде за доста. Једва сам јој објаснила да не може новац да узима ретроактивно (наводила је целодневну листу и захтевала да се плати, и псовка од прошле недеље, од Светог Игњатија и од лане - све су уредно меморисане у њеној главици; ако хоћете, може она и да понови, од речи до речи), већ од момента кад смо тај закон нас две "изгласале".
После је рекла: идем сад у радњу (очеву) да чујем како псују (и ударим по џеповима). Какав пословни дух (у њој се пробудио) - директно у ризницу!
Потом сам ја смислила да такву казну треба одредити и онима који, као Маша понекад, вичу, тј. деру се (Маша је зато хтела мени да врати новчаницу, поштено... и наивно). А богами и онима који су склони насиљу. Сама је Маша ударила свог оца кад је пред њом опсовао. Тако она: удари и затражи да се плати "сповање" (с органима реда и мира нема шале).
Деда и баба промакли су, бар синоћ, без динара - Маша им је опростила (а, бре, дете, тако нећеш скоро попунити буџет; одабрала си сигуран и редован извор прихода, па сад самој себи постављаш ногу). Али данас је баба платила (дуг није врљика, говорила је моја баба... ал' је зао дуг, надовезивао се мој отац). Дакле, ако се деси (а деси се) да когод нема новца при себи, никакав проблем, наплата може да буде и одложена.
Маша се шуња по кући (или чуљи уши и док игра игрице на лаптопу) и како чује "оно што не треба", не пише признанице - само пружи руку ка изгреднику, заколута важно очима и саопшти (интонацијом која говори: сам си крив): дај педесет динара! Евентуално, ако је псовач необавештен, дода: рекла си ружну реч. (Уста су ти пуна ружних речи? Е сваки пут кад им допустиш да с језика слете, то ће да те кошта! Па да видимо коме ће се досадити и чија ће се сламарица испразнити.)
Јуче је несмотрену и недопуштену изјаву наплатила и комшији (дете је принципијелно и нема код ње ни по бабу ни по стричевима).
Што сте псовали - псовали сте; не мењајте навике, ако вам је банкрот драг!
Нема коментара:
Постави коментар