недеља, 5. октобар 2014.

Купус режем како ми је ћеф

Тек што уђох на капију, набасах на колица с главицама купуса, а одмах потом и на тањир врућих чварака (јуче зет стаманио неко свињче). Одабрах једну главицу и понесох у кућу, али тамо нађох већ начињену салату (таман колико ми је потребно), па одустадох од првобитне намере да купус режем (време је новац, имам ја и паметнија посла; ко после огладни, нека реже).
Јеси ти направила салату, упита ме мајка (само трен пре но што збрисах у собу). Нисам, рекох. Ја могу само да направим покољ, помислих, осећајући колико ме иритирају народњаци са ТВ-а.
Ипак, латих се ножа и искомадах (тако би мајка рекла) онај купус. Ево, исекла сам, казах, а ти зачини.
Кад је нешто касније завирила у ванглу, чудом се чудила и церила. Шта је, шта фали, хоће ли да вам провали желудац (као, крупна је; јесте, а они су бебе). Малопре сам ипак зачинила, и док сам промешала са сирћетом, уљем и сољу, крупни поврћни резанци напола су се слегли. Ето, нико се неће задавити. /Што мрзим да радим ма шта по некој норми и калупу. Е нећу да сечем ситно и тачка. Нећу... мало што нећу као други, како се очекује и како "треба", а мало јер журим, што утиче на моју прецизност и машење мера.

Нема коментара:

Постави коментар