Мало дете, а голем иметак

Пре неко вече, док је сестра са мном разговарала телефоном, Матија јој, лежећи на кревету, готово панично, довикну: мама, ПИША!
Шта, боли те, упита мама (пусте мајке, само на најгоре мисле), прекидајући разговор са мном. НЕЕ!
Хоћеш да пишкиш (и даље мами није јасна та елиптична, фалусна, реченица)? Нее! Види! Док је то говорио, скиде гаће и, зачуђено-радосно (а да ни сам не зна због чега, ваљда је то неки мушки инстинкт), објави: порастао је (шта зна дете шта је ерекција, али осмех на лицу буди)!
Синоћ док се спремасмо да спавамо (и Матија и његове сестре хтели су и планирали да спавају са мном, само кад смо се поређали једно уз друго, мени остаде места тек за коленца, ако се згрчим, при чему би се задњица нашла у ваздуху, без ослонца и без јоргана), Маша и Миа га дирнуше: је л' ти порасла пиша? (Нарочито је Маша у последње време опседнута поменутом речју и органом: данас сам петсто шездесет три пута морала да чујем ту реч, понајвише из њених уста). Порасла, рече он, па одмах скочи да се скида: хоћете да видите колики ми је (колико год сад импресиван, кад одрастеш: никад доста)? А нас три се зацерекасмо његовој опчињености (њих две и избуљише очи).