Неупућенима би се чинило да готово пред саму поноћ ја петсто пута прелазим из собе у кухињу (и обрнуто, разуме се - из кухиње у собу): да поједем мало павлаке и цвекле, да поједем мало бананице (с које огулим чоколаду, а и чоколаду ћу појести можда сутра, кад ме ухвати криза), да попијем воде, да опет попијем воде, да понесем чашу воде у собу... Па онда у купатило, да коначно оперем зубе.
Дакле, неупућенима би могло изгледати као да пола сата шетам по кући, док сам у ствари (иако врло обазриво) шетала по живцима својих родитеља (сасвим сигурно, иако реч не изустише). Нема ни по сата како легоше у кревет; ноћ одмиче, а ја виленим, те им не дам уснути.
Дакле, неупућенима би могло изгледати као да пола сата шетам по кући, док сам у ствари (иако врло обазриво) шетала по живцима својих родитеља (сасвим сигурно, иако реч не изустише). Нема ни по сата како легоше у кревет; ноћ одмиче, а ја виленим, те им не дам уснути.
Нема коментара:
Постави коментар