Како стигох пред (мишљах службени, а испоставило се погрешни) улаз у Народно позориште, спустих претешки ранац на жардињеру, како бих ствари у њему истумбала и направила међу њима неки ред, док причекам кога чекам.
Готово истог трена за леђима зачух, готово астматичну, вику (неко се трудио да надјача градску вреву). Нисам одмах разабрала ни ко ни шта ни коме говори.
Готово истог трена за леђима зачух, готово астматичну, вику (неко се трудио да надјача градску вреву). Нисам одмах разабрала ни ко ни шта ни коме говори.
Кад се окретох, обазриво, спазих деду који се ослањао на штап и у заносу се обраћа ником другом до мени: девојко, одличан ти је имиџ, ОДЛИЧАН, супер, свака част, живела... Све ми то издиктира пролазећи крај мене, док сам се ја захваљивала с осмехом, али и узмицала устрану, јер нисам одмах могла бити сигурна с ким имам посла и какви су му мотиви (од манијака врви на све стране, гадно сам неповерљива).
Ове јесени кад год сам се појавила у главном граду, неко је мноме био очаран (штета што не шетам другим градовима, неке бих радо собом обојила) и то није могао (а ваљда ни хтео) да прикрије. Данашња плаво-зелена комбинација (зелене патике, плаве панталоне са зеленим круговима, плава мајица, зелена туника и капа, једна плава, друга зелена огрлица - а истоветне, од пљоснатих дрвених кругова, и плаве и зелене наруквице; ј.бте, па и ја могу да будем модна блогерка, такође немам појма ко су многи креатори који то нису) одушевила је старог човека (није први пут да се чудим истанчаном и ексцентричном укусу старијих - изгеда да баш умеју да цене оригиналност и самосвојсност; па не облачиш се ко сви, рече вечерас моја сестричина). /Истина, вероватно није спазио зелене закрпе на плавим панталонама с предње стране. Закрпе у облику кругова, асиметрично и готово насумице постављене, јуче сам пришила сама. Сестрине старе звонцаре биле су за мој укус одвише бледуњавоплаве - морала сам да их зачиним. Мајка ме после (пошто је најпре увила устима и одмахнула главом, рекавши "свашта") упитала ко ми је то зашио. Па ваљда сам ја ишла на часове домаћинства./
Једна фина девојка касније ми је рекла да никад није видела неког ко толико пажње посвећује одевању, до најмањег детаља, да је то заиста ретко (благо, ваљда је тога свестан ко треба да буде). А ја сваког јутра у огледалу видим особу која жали што на време није схватила да је требало да буде дизајнер.
Једна фина девојка касније ми је рекла да никад није видела неког ко толико пажње посвећује одевању, до најмањег детаља, да је то заиста ретко (благо, ваљда је тога свестан ко треба да буде). А ја сваког јутра у огледалу видим особу која жали што на време није схватила да је требало да буде дизајнер.
Нема коментара:
Постави коментар