Свакога дана у приградском аутобусу ја стрепим поред кога ћу сести или ко ће сести поред мене, од чега зависи да ли ћу наредних сат времена провести опуштено или као на иглама. Претрнем кад приметим да ми се приближава некакав неугледан мушкарац, маторац, дебељко, ма какав створ с којим би ми принудна блискост била одвише неугодна.
Јутрос сам села покрај неке бакице, сасвим пристојне. Али сместа постах свесна колико је у аутобусу загушљиво. Хоће ли вам сметати ако (маало, малчицее?) отворим прозор док не крене аутобус (боље ишта него ништа), учтиво и љубазно упитах (знам за свеопшту фобију нашег народа од свежег ваздуха који допире кроз прозоре аутобуса, шпајзева, чекаоница... и удара директно у вратове, који се од тог намах покоче, зато сам посебно пажљива и бирам речи и временске одредбе). Баба климну главом. Смета вам? Могу да отворим? (Није ми одмах било јасно је ли ме баба осудила на гушење или је допустила да се спасим, је ли њено да значило: да, сметаће ми или да, слободно отвори... али никако не заборави да затвориш кад аутобус крене).
Како то мислите, упита она мене (изгледа да ни она није одмах разумела шта желим, али је свеједно била одговорила, хмм). Не, не, одмахну главом, а и кажипрстом, много хладно (куку, жено, два'ес степени!). И ја климнух као знак да сам разумела (какве ме муке чекају током путовања) и одвратих поглед од ње (нема ту више приче: она је старија, седи до прозора и зима јој је; ја се ништа не питам... сем како да преживим до Београда). Зато што дува јак ветар, додаде она, ваљда осећајући потребу да се додатно правда. Ја поново два-трипут климнух главом (ма мани ме, баба, само зној што не почне да кипти с нас) и наставих да се врпољим, док баба, закопчана до грла, рашири дневне новине и удуби се у читање.
Крајичком ока сам видела, а боковима, иако то нисам желела, осећала бабин кратки капут од твида (немам појма шта је ни да л' је, али звучи озбиљно дебело). Сва сам се ушинула покушавајући да избегнем то нежељено отопљавање. Од самог погледа на мажетне налик неком крзну припала ми мука. Само сам чекала да се међу седишта стровалим ко незаглављена свећа. А претпостављам да једнако бејах и убледела. Ја разумем да њен субјективни осећај није марио за временску прогнозу и бројку до које је догурала жива у термометру и да се не може свима угодити (њојзи хладно, мени вруће), али толика толерантност (у аутобусу с чврсто заптивеним прозорима) једном би могла живота да ме кошта (а шта ме коштало да скочим, шчепам бабу за гушу и дограбим ручицу за довод свежег ваздуха? шаалим се, бре, па нисам ја агресивна нити иоле насилна, а посебно сам обазрива према старијим људима).
Кад сам се враћала кући, прошла сам још горе. Ја сам ушла у аутобус на једној станици, а на другој мој сапутник. Уух, умало се не угуших од његових алкохолних успомена (ако ми је већ смрт од гушења суђена, бирам прву варијанту, мање је болна). Припити (па и пијани, разуме се) људи обавезно дишу као на лекарском прегледу или на обуци за труднице (тако да је врло лако одредити колико је тура у кафани наручено и шта господин од пића преферира: некад је доста да једном дуне - читав се аутобус опије).
Читав пут сам провела с главом припијеном уз стакло и са шаком на устима и носу. Срећа да сам брзо и заспала, па је пут брже протекао.
Јутрос сам села покрај неке бакице, сасвим пристојне. Али сместа постах свесна колико је у аутобусу загушљиво. Хоће ли вам сметати ако (маало, малчицее?) отворим прозор док не крене аутобус (боље ишта него ништа), учтиво и љубазно упитах (знам за свеопшту фобију нашег народа од свежег ваздуха који допире кроз прозоре аутобуса, шпајзева, чекаоница... и удара директно у вратове, који се од тог намах покоче, зато сам посебно пажљива и бирам речи и временске одредбе). Баба климну главом. Смета вам? Могу да отворим? (Није ми одмах било јасно је ли ме баба осудила на гушење или је допустила да се спасим, је ли њено да значило: да, сметаће ми или да, слободно отвори... али никако не заборави да затвориш кад аутобус крене).
Како то мислите, упита она мене (изгледа да ни она није одмах разумела шта желим, али је свеједно била одговорила, хмм). Не, не, одмахну главом, а и кажипрстом, много хладно (куку, жено, два'ес степени!). И ја климнух као знак да сам разумела (какве ме муке чекају током путовања) и одвратих поглед од ње (нема ту више приче: она је старија, седи до прозора и зима јој је; ја се ништа не питам... сем како да преживим до Београда). Зато што дува јак ветар, додаде она, ваљда осећајући потребу да се додатно правда. Ја поново два-трипут климнух главом (ма мани ме, баба, само зној што не почне да кипти с нас) и наставих да се врпољим, док баба, закопчана до грла, рашири дневне новине и удуби се у читање.
Крајичком ока сам видела, а боковима, иако то нисам желела, осећала бабин кратки капут од твида (немам појма шта је ни да л' је, али звучи озбиљно дебело). Сва сам се ушинула покушавајући да избегнем то нежељено отопљавање. Од самог погледа на мажетне налик неком крзну припала ми мука. Само сам чекала да се међу седишта стровалим ко незаглављена свећа. А претпостављам да једнако бејах и убледела. Ја разумем да њен субјективни осећај није марио за временску прогнозу и бројку до које је догурала жива у термометру и да се не може свима угодити (њојзи хладно, мени вруће), али толика толерантност (у аутобусу с чврсто заптивеним прозорима) једном би могла живота да ме кошта (а шта ме коштало да скочим, шчепам бабу за гушу и дограбим ручицу за довод свежег ваздуха? шаалим се, бре, па нисам ја агресивна нити иоле насилна, а посебно сам обазрива према старијим људима).
Кад сам се враћала кући, прошла сам још горе. Ја сам ушла у аутобус на једној станици, а на другој мој сапутник. Уух, умало се не угуших од његових алкохолних успомена (ако ми је већ смрт од гушења суђена, бирам прву варијанту, мање је болна). Припити (па и пијани, разуме се) људи обавезно дишу као на лекарском прегледу или на обуци за труднице (тако да је врло лако одредити колико је тура у кафани наручено и шта господин од пића преферира: некад је доста да једном дуне - читав се аутобус опије).
Читав пут сам провела с главом припијеном уз стакло и са шаком на устима и носу. Срећа да сам брзо и заспала, па је пут брже протекао.
Нема коментара:
Постави коментар