Пауци су као бумеранг

Таман кад се синоћ спремах на спавање (треба ми једно пола сата - сат, да лаптоп искључим и склоним с крила), крајичком левог ока спазих да се нешто по зеленом зиду миче.
Погледах га директно, од чега пауку задрхташе ноге. Тренутак потом, и не промисливши, звизнух га руком тако да одлете богзна где, подно мојих ногу. /То ми баш и није било паметно, мудрије је кад непријатеља држиш на оку, а овај је сад могао бити било где - у мојој соби као игла у пласту сена./ Обично пауке транспорутујем метлом до терасе, па одатле куд им драго, али глуво доба, ко да се петља; а, признаћете, нисам баш могла да му понудим другу страну јастука: има гадну нарав, воли да гризе (додуше, од тога и нисам успела да га одговорим).
Нисам знала ни је ли жив или тешко повређен. А,, искрено, није ме много ни занимало, сем колико бејах у опасности да се разгневи, докобеља се до мог лица и гадно ме изуједа (зато би било добро да сам га лоцирала и утврдила му здравствено стање, али мрзело ме да палим светло).
На основу одређених чињеница, верујем да је прошао можда тек с покојом огреботином (па неће гром у коприве). Јутрос сам се пробудила с два трага од његова уједа (један на леђима, сврбуцка прилично, и други не сећам се тачно где, а мрзи ме сад да устајем и да се огледам). Пауци су као бумеранг: увек се враћају и гадно се свете.