У зору рану...

Опет сам морала да пораним, а кад већ раним, ја желим дуже да уживам у јутарњем мраку и самоћи. Кад се капија затвори за мном и ступих у тмину, срце ми поскочи и развуче се у осмех.
Похитах ка аутобуској станици много пре но што сам морала, тако имадох времена на претек. На првој ћуприји џеџи неки сиви мачак и ја (му) се осмехнух. Сео на бетон (надам се не ладан, да се не прехлади), сам самцит у селу (док се не појавих ја), и (попут мене) опија се лепотом и миром раног јутра.
Добро јутро, мацо, рекох (да ме не бије малер; што да дам на ћуприји, ако не дам на мосту; додуше, да беше црна, па и да страхујем да је ту банула директно из хтонског света). Она можда климну главом (не желим да мислим да је неучтива, пре загледана у саму себе и занесена).
Још не замакох за кривину, а однекуд, помало жалостиво, учини ми се, запева зрикавац (у његову се песму можда беше мачак онако удубио) - испољавајући тугу за минулим летом (тај ретки оптимиста међу зрикавцима, љубитељ сунца као што сам и ја, измами ми још један мој осмех).
На првом дрвету крај пута продера се опет кикиревац и запара посветљене остатке ноћи. Колико ћу још пута морати да се осмехнем, зар на сваком кораку?!

Свуд мркли мрак и нигде никог, постадох још једном свесна свог ужитка (животиње не ометају мој јутарњи занос због дивоте природе и живота; напротив, с њима волим да се сретнем). Једино светлост од мобилног телефона, постадох свесна (куцкајући шта тог дана треба да урадим; паметан пише, луд памти - пронашла сам тест који ће подржати моју самообману) смета, нарушава ту идилу и мир који се душом разлива, да би је коначно преплавио.
Стигавши до општине, одлучих да седнем на клупу (кад се већ ту нашла, не имадох снаге да је заобиђем) и мало уживам у дану, готово пролећном, који се тек будио.
Не беше човека (мада тог, паметнији су од мене рекли, не можеш наћи ни свећом), што ми је понајвише пријало. И жуто лишће које шушти под ногама, нарочито кад га намерно надижем.

Црна мачка прелази пут (куд си тако сабајле пошла, несрећнице, ког празноверног створа срећу да помутиш?), можда се и прелива у сиво, не разазнајем у тами.
Однекуд одзвањају штиклице, звук јасно допире до мене, али не знам с које ће се стране жена појавити. Коначно је спазих баш тамо куд сам ја управо прошла. Штикле се далеко чују... кад је варош пуста.
Брзо се испостави да је уранила моја снајка, на посао иде. Лакну јој кад виде да сам на клупи ја. И зачуди се вероватно, помисли да нисам "чиста", али ништа не каза. Кад се ја насмејах (опет, ко рано рани - од осмеха се не одбрани) и изговорих оно што она мисли, она рече да тако, у зору, седи само неки човек који разговара са собом (са собом, па него с ким ће; он себе најбоље разуме). Е па имам и ја обичај да говорим са собом, али не пред свима и нисам расположена за разговор овако рано. Хоћу само да ћутим (кад ћутим, ја штошта и од себе чујем) и осећам (спокој и задивљеност).