Ја не спадам ни у конфликтне ни у агресивне особе. Али постоје два момента, приметила сам, кад ја верујем да бих била способна физички да насрнем на човека (без наводника или са њима): 1. у случају кад идем улицом, чекам пред вратима аутобуса или седим на станици, а запахне ме дувански дим каквог безобзирног путника и 2. кад ми се обрате исклиберени чланови којекаквих (а нарочито неких) странака, што поносно стоје крај својих уличних штандова.

Од првих ће ме, надам се, заштитити неки будући закон; а други нека се заштите тако што ће ме се клонити.

Не разумеју они

Љуби је тетка, ова Маша ми је сва на мене. Све што кажем, она упија као сунђер. 

Чак су нам и политичка опредељења истоветна. Нећете веровати, али њу, иако се тек ближи осмој години, већ и политика занима (разговарамо ми и о томе, на њено инсистирање). У нашој кући ми смо опозиција (и покушавамо да отворимо очи осталима... али мрка капа... на очи им пала).
Ових дана нас две скупа подржавамо (и обожавамо) Љубишу Прелетачевића Белог. /Нажалост, само подржавамо, јер Љубиша не "лети" нити јаше нашом општином. Добро, није то ништа сензационално: широм Србије Љубиша има своје поклонике./
Вечерас ушла у собу, па ме затече како, осмехујући се, буљим у лаптоп. Шта гледаш, каже, Љубишу Прелетачевића Белог. Да, потврдих. После је она пред огледалом глумила Љубишу, давала интервјуе и, повремено стискајући подигнуту песницу, извикивала: само јако! А ја сам се смешкала, поносна због њене паметне и талентоване главице.
Док је у ходнику (срећом не беше белог коња да на њему пројаше кроз кућу) глуматала пред бабом и мајком, њих две су је (иако обе плавооке) бело гледале. Пусти их, Машо, рекох, не разумеју оне то. И вратисмо се у своју одају.
Потом се појавио и Машин отац, којег с Љубишом везује исти надимак. Иди да и њему одглумиш Прелетачевића, предложих јој. Нећу, одврати Маша хладно, лежећи потрбушке на кревету и пред монитором, не разумеју они то.

Чита(м)

Како јoj je носић запушен, Сташа не може да спава на равном. Стога ју је тетка успавала на себи. /Тетка је врло подесан рељеф: брдо, долина, брдо...  Поспано дете се мрда лево-десно, горе-доле, док не нађе место које му пасује./ Пошто је заспала, и Игњат се поред тетке под јорганче завукао. Ушушкао се, прислонио тетки главу уз раме, па заједно гледају Машу и медведа. 
И таман други цртаћ почео, а мајка се врати и нареди да се иде кући. Паа(ва) дее(те), показа Игњат руком на уснулу сестру (не може да се иде кад дете спава). Морамо да идемо, не одустаје мајка. Нееее, побуни се Игњат и показа на лаптоп: читаа(м)! /Ааа, у том грму лежи зец... можда баш онај што Меди краде шаргарепе./ Истина је да титла и нема (и да има, Игњат читати не зна): Игњат гледа, а не чита. Али кад дете иначе слабо говори и то махом прве слогове од речи, не треба ситничарити и тражити длаку у глаголу.

Ноге за тлку

Усред годишњег концерта локалног КУД-а, на којем је Маша наступала, тетка је планирала вечерњу шетњу. Мислим, док је Маша играла, ћутала сам и гледала; планирала сам у паузама између тачака.
Ја не могу (да шетам), побуни се Матија, сав смркнут, готово љутит. Морам да цувам (ноге)... за тлку! Какву трку, упитах. У в'тићу, одговори он. Па кад је трка? За неколико дана се очекивала, испоставило се. Ааа, није шала, треба бити спреман, хитар и окретан. Биће трка једног дана, дечак штеди снагу.
Кад га неко потом упита хоће ли и он тако (као Маша и остали учесници) играти у КУД-у, Матија одговори слично: а не моогу... чувам се за тлку. Аман, дечко, имаш пет година; биће и важнијих трка у животу, опусти се. /И смисли други изговор да избегнеш шетње с тетком и моравац./

Тетка кројачица

За домаћи Маша је имала да за сваку од наведених врста реченица напише по два примера.
За обавештајну мама предложи: моја мама је добра куварица (сестра ми скромна ко историјски владар). Е, баш нећу, обрецну се Маша, што морам о теби. Може: моја тетка је добра кројачица (картона; тиме се Маша поноси).
Е, Машо, насмејах се, каква сам ти ја (вајна) кројачица? Па ја ни своју судбу нисам умела да скројим како треба. А тек што (ни)сам проштепала!

Тетка ће упропастити свет

Ти си ову Машу упропастила, рече ми малочас отац. Неће ништа да једе (а да не пита је ли здраво)...Остале "лоше" утицаје не наведе, остави три тачке (а канда би низао до зоре).
Дабогда сву децу покварила као Машу, одговорих. Дабогда сва деца личила (не физички) на мене, да процвета овај свет (добро, служим се хиперболом, да не буде да сам крајње нескромна)!
Тата као да још није свестан да Маша није једина која ће се огртати зеленим шаловима и носити шешире (а на страну та спољашња обележја), волети здраву храну и животиње, уважавати и поштовати све људе и гледати своја посла... 

Не види још тата како Игњат, баш као и ја, редовно изнутра затвара врата моје собе и под њих, баш као ја, подвлачи бабин плетени прслук (врата кратка, а дим и повике из ријалитија из кухиње треба спречити да у моју собу ступе и трују ме).
Заборавља да ја имам још неколико комада ситних сестрића (велике не рачунам, над њима већ немам никакву власт). И сви у мене гледају ко сврачићи: а што им ја у кљун бацим, са слашћу прогутају.

Кад сам се вратила синоћ (са изборног места -- ни мени није проблем да зарађујем леба без мотике... а и, будући списатељско њушкало, волим да осматрам народ и пуштам да ме обузима надахнуће), беше већ око пола једанаест. Устрчах уз степенице и готово пољубих врата. 

Не знам шта су се закључали, кад некад то не чине до пола ноћи (све ја проверавам, да нам неко не здипи највеће благо, што ноћу у мом кревету почива). Како лупих у стакло, они се огласише. Јел' победио..., зачу се изнутра. //&%&%%&$ вас ..., да вас (/(/&/&%&, зачу се споља.
Најзад ми, упркос свему, отворише. Обоје исклиберени: мајка у ходнику, отац у кухињи, за асталом и пред телевизором.
И, као со на рану, изјавише како су гласали. Ишли сте на гласање, изненадих се (а богами и разочарах; рачунала сам да бар њих двоје, иако знам да одавно гледају кроз ружичасте наочаре, неће (игром случаја, а не својом вољом) учествовати у намицању црне завесе и преко моје будућности). Даа, смеју се они. 

Отац сав шљашти, зализане мокре косе -- јасно ми је да се управо окупао. Мајка додуше нешто ужутела, а и она зрачи неком ведрином. Нисте ваљда стварно ишли? Па како сте ишли кад си болесна, упитах. Боље ми је (што се и видело), и даље се мајка смешка, купила си ми лек. Е, да сам знала, рекох, не бих ти купила лек три дана.
Ма нисте ишли, најзад закључих, зезате ме. И сва срећа (ако среће има) бејах у праву. Несрећа није спречена, али бар смо избегли породични раздор.

Ето, и резултат је "историјски".

Хвалите ме, хвалите ме, моја уста: домаћин сам ваљан, па нек је кућа и сирота, пуста!

Хвалите ме, моја уста, али тако да се скромним чиним... Па ко ће ми на пут стати, сем ако ће да ми кличе и цвећем ме засипати. ;)

Срећа у несрећи: мајка ми се разболела, а отац не хтеде да на гласање оде без ње, што значи да је зло тријумфовало с два гласа мање.

Бам за ам-ам

Бејасмо у тржном центру, таман решили да направимо предах (и променимо пелене, мислим онима који их носе). 
Мој зет је латентни насилник, пун неке неискоришћене снаге (коју често зна да стисне у песницу, па је усмери ка мом рамену; не остајем му дужна). И повремено подговара Игњата да ме удари. /Тај ударац се често (и нека) њему обије о главу; ко другоме јаму копа, сам у њу упада./ Игњат, будући ненасилан и питом као јагње, устеже се. /Није агресиван, а и воли тетку (ваљаће му још за многе шетње и играње). Зато је отац посегнуо за другим средством (макијавелисти тога не мањка)./ 
Удари је, рекао му, да ти купим пицу. /Ионако је било планирано да се штогод презалогаји; није баш да дете једе само кад "заслужи". Али деловало је као добар мотив. Није тешко подмитити омалено, па још изгладнело чељаде./ Игњат, који се налазио у очевом наручју, неспретно замахну ручицом и удари тетку. Игњате, згранула се тетка (како си могаао?). А Игњат, збуњен (и као извињавајући се), како још слабо говори, рече тек: ам-ам!
Е, разуме тетка (црева крче, нужда је): бам за ам-ам!

Гласачке кутије и средњи прсти

Коначно су и на моја врата покуцали (да не буде да су само звали, а дошли нису). Срећом, ја нисам била код куће. 

Једнако бих се обрадовала посети активиста било које странке. У овој кући одувек је свак (и црни Циганин, и потпуни незнанац) могао да буде почашћен кафом (и колачима, ако се затекну), да предахне, добије какву помоћ (ако је иште)... и то је све. Да ли ћу ја и за кога да гласам -- само је МОЈА ствар. Никоме ништа не морам да потписујем, гарантујем, обећавам... А и ако бих тако што учинила, ко може бити сигуран да га, кад спустим листић у гласачку кутију, нећу обманути? Мајка је, ако не лаже, остала уздржана (е, није баш да Машина и моја свакодневна критика нема вајде -- канда је бар једно од мојих родитеља ставило прст на чело).
Моју стрину су, и то ми мајка вечерас рече, звали телефоном, да питају хоће ли (укућани, канда сви у породици морају мислити као један -- туђом главом) гласати за Њега. Хоћете ли? Хоћемо, рекла она. Колико вас има, питали. Седам, одговорила стрина. Уу, машала, вербално протрља руке алава активисткиња. /И лицем јој се, главу дајем, осмех од ува до ува развуче./

Није могла да види како стрина, ђаволски се осмехујући, све време у једној руци држи слушалицу (и саговорнику говори оно што жели да чује), а на другој истурен средњи прст, као истински одговор: ето шта ћете добити (а то сте и заслужили)! 
 Цркла сам од смеха. И питам се како ће у оне омање гласачке кутије стати толики средњи прсти (што недвосмислено и пркосно штрче или се у песници грче).

Да у моди тренутно не тријумфује естетика ружног, никад не бисмо сазнали каквим прашумама од обрва неке девојке располажу. Космати и стасити епски јунаци премрли би пред њима од страве! ;)

Интернет, не само на један начин, неповољно утиче на бешику (барем ову моју). Не, одавно више нисам навучена на причаоницу, па да причам од јутра до сутра, а одлазак у ве-це одлажем или занемарујем.
Међутим, некад, као вечерас (успем да) легнем у кревет у десет, сва срећна што ћу имати више сати да проспавам до сванућа. Али бленем у Фејсбук (јер ја лежем с укљученим лаптопом), слушам Кесића, и време одмиче...  а бешика се пуни! 

Е та ми бешика задаје највише мука: мрзим да устајем из постеље и одлазим у купатило, а не могу ни да, пуне бешике, ишчекујем сан. То је као зачарани круг: ако не заспим одмах, мораћу опет да пишким, а пошто морам да пишким, не могу одмах да заспим.

Истраживачки рад

Пре неки дан Игњат, каже његова мајка, скинуо пелене (осетио човек шта је комоција) и игра се пишом (мајка га затекла на делу). Не могу после да га спакујем (ваљда је дошло до увећања димензија), пожали се кроз смех. Шта ћу; мали је, па истражује!
А после порасте, па истражује, додадох ја смејући се. Па јесте: истраживачки рад не престаје и не јењава с одрастањем (мама канда није обавештена), напротив. 

Ниси ти

Маши су у КУД-у рекли да кошуља мора да буде перфектно испеглана: ниједна линијица да се не види (е, мене никад не би ангажовали ради пеглања). 
И мама се похвалила како је добро обавила посао. Не пеглаш ти, као да је поли хладном (вероватно дестилованом) водом Маша, него наша пегла добро пегла.
Потом је Маша приметила како се ношња баш добро опрала. Видиш, опет покуша мама да нагласи како заслуга за то припада њој. Ниси ти прала, рече Маша, машина је, ти си само ставила прашак.

Мали и смарачи

Једног дана Матију су у вртићу "дирали" неки старији дечаци. Рекли му: где си, мали? Матија је то поверио мами.
Неког другог дана Матија се вратио из вртића и рекао: мама, опет сам видео оне деЦаке...али сам побегао у наранџасту куЦицу, код дЛугара... да ме не смаЛају. На крају се насмејао као довитљив човек који је изврдао неприлику (јер неће да губи живце с насилницима и да исправља криве Дрине).

Слаткиши неповољно утичу на моју продуктивност. Таман нешто почнем да радим, а набасам на заборављени и затурени слаткиш, па седнем да га поједем.

/Надам се да су моји сестрићи у каквом ћошку оставили неокрњену још какву чоколадицу или кексић./ ;)

За највредније што у животу имам нисам ни прстом мрднула: сестре су ми родиле!

Ништа на свету није лепше но кад те дечје руке загрле и кад ти деца с радошћу у наручје хрле! :)

Чарапасте рупе

Шта ти је мода! Једна девојка поцепане фармерке, све девојке поцепане фармерке. Једна девојка упаше мајицу само са предње стране, све девојке ураде исто. Једна девојка хода на рукама, све девојке муку муче да одрже равнотежу. Види жаба да се коњи кују, па и она дигне ногу!
Пре неки дан сам у близини Улице царице Милице срела девојку којој је испод кратке сукње вирила повелика рупа на бордо чарапи. Поцепала је случајно, помислих, али се и упитах није ли и то нека мода. Нешто касније у Кнезу видех "одговор": девојку у белој краткој хаљини и у црним чарапама, тачније скупу огромних рупа омеђених црним нитима. Због хаљине сам најпре помислила да је у костиму медицинске сестре. Осврнух се за њом и кад прође ка Калемегдану: девојка изгледа као да је била жртва силовања или бар прошла кроз неки трњак. Такве чарапе, кажу, носиле су одређене певаљке на концертима. Али свакодневни живот није музичка сцена.
Ја ништа против моде немам (мада не волим једнообразност). Али би ваљало да, пре изласка на уллицу, свако најпре стане пред огледало. Није лепо све што је модерно. И не стоји жабама улар као коњима.

Какав црни соларијум

 Пита ме једна сестра јесам ли некад била у соларијуму (е нашла си кога ћеш да питаш -- сместа ми се дигла коса на глави, какав црни соларијум!). Нит сам била нит ћу икад бити. /Ја сам ти поборник здравог, колико је могуће, живота./

И питам ja њу коме то смета пут светла. Каже, добила награду, а никад није била. /Веруј ми, нека врата је боље не отварати (од тог стакленог ковчега поготово)./ Ако си паметна, и надаље ћеш то зло заобилазити у пироком луку. 

 Ако ти је до тамније коже, изврни се, брате, на терасу, на ливаду... окопај који струк лука у башти (и ту ти кожа, добро ли се потрудиш, може брже остарити, и ту ћеш се једнако квалитетно озрачити)...

 Ја бих ту награду поклонила најгорем душманину.

Има ли заглављених?

Док смо обишли две-три радње, Сташа је огладнела, па се разгаламила (нетолерантна је на куповину кад јој крче црева). 
Похрлисмо сви џумле (скупа, ђутуре) у просторију намењену мајкама које хоће да подмире потребе својих беба. Дрмнусмо који пут браву мислећи да је закључано. Коначно се изнутра појави човек да нам објасни да је заузето (куд сте наврли, и друге су бебе огладнеле).
Убрзо напустише просторију, а ми грунусмо у њу (нас шесторо -- не можеш да се окренеш). Додуше, био је међу нама неко коме не беше тесно: свуд завирио, и опипао (кад није био спречен), свуд чачнуо... 
Испоставило се да је та одаја намењена и инвалидима -- унутра се налазила и адаптирана ве-це шоља. А крај ње, ниско постављен, аларм (злу не требало: ако неком позли, издају га ноге, откуд знам...). У последњем моменту зграбих Игњата, да спречим нежељене последице (нисам сигурна чему оно дугме служи: шта ако би из ве-це шоље покуљала нека вода увис?).
Након неког времена, док смо унутра збијали шале (само се Сташа није шалила -- обедовала је) и смејали се, чусмо како неко помера браву. Једном, па још једном... Након мале паузе, и трећи пут. Ах, неко је нестрпљив као ми малопре. Одшкринух врата и, помисливши да је преда мном отац неке бебе, рекох: заузето је! Тек потом увидех да је "нестрпљиви" члан обезбеђења (сконтах то јер беше у униформи док је у руци држао једну од оних справа за даљинску комуникацију).  Нико се није заглавио, упита он снебивљиво се осмехујући. Нико вала, нисам одмах ни сконтала о чему се ради. Звали су ме, каже, неко је стиснуо аларм. Аааа, сместа ми се све расветли. Можда је ОН (онај мали којег сам баш држала у рукама, јер само кад га држиш, он не прави проблеме), осмехнух се и извиних. 
Не знам је ли човек толико недоказан или прописи налажу да исто питање постави више пута. Нико се није заглавио (јесте ли сигурни), још једном упита. Не, нико се није заглавио (иди, човече, имаш и друга посла).
Мој зет је потом, чувши о чему се ради, рекао да је тај незвани "спасилац" дошао због мене. /Мој зет за сваког, ма како непривлачног, мушког створа који се, из ма ког разлога, обрете у нашој близини тврди да је мноме намамљен (а ја, стварно, ни иначе мреже не развлачим, никог свесно не привлачим). Као да сви они, будући да сам неудата, само о мени мисле и на мене чекају. И као да мене сви они (или ма који од њих) иоле занима само зато што сам неудата. Ништа мој зет (о узвишеној љубави и чежњи за Једним Јединим) не схвата./ 
А као да ми није веровао, чекао је пред вратима с колегом док не одосмо низ ходник. Што је сигурно -- сигурно је: малог неваљалка треба држати на оку. И за сваки случај завирити у све ћошкове (да се ипак когод заглављен није затурио).

И кад у тржном центру седимо -- домаће једимо

Нисмо још ни сат и по у тржном центру страћили, а Матија већ почео да гунђа, посрће и посустаје. /И мене су  издавале ноге, а и воља да зурим по продавницама. Кад боље размислим, ту вољу већ месецима нисам ни имала./ И почео је да се дури већ на улазу у другу радњу. Е неећу (намрштио се ко небо пред кишу), само што ви хоћете! Он је хтео у Мек, да једе, сместа, јер је био гладан. Сад ћемо, Матија, сад ћемо... само прво да видимо ово, да купимо оно...
Гледамо, а не видимо. Матија и Миа који пут тркну између окачене одеће, а црева не престају да крче (и моја су вала упомоћ звала). Хаајдемоо да једемо!
Коначно, мама се врати по неку кошуљу, а нас троје поседасмо на фотеље у холу. Хтео је Матија да једе лењу питу (претходне вечери сам је направила, па понела пуну кутију). И мљац-мљац... Ја сам појео ЦетЛи, похвали се на крају мој сестрић... а Миа тЛи... 
У холу на фотељи поред нас седео и неки дечачић. И чим сам розе кутију извадила из торбе, и он је на њу усмерио пажњу. Колебах се на трен, непријатно ми, не знам како да га понудим. Коначно га позвах, а он стидљиво шмугну натраг на фотељу. Како није престајао да гледа, ја га позвах још једном. Тад се насмеја и приђе, те се послужи. Тек тад отац (који је с мајком био забављен неким разговором) уочи шта се дешава и упита, осмехнут (па зна човек како су деца непосредна), је ли неког питао (ваљда је мислио да се клинац сам примакао нашим јаслима)... Ја сам га позвала, рекох. Домаћа храна, насмејах се. Мали се засити једним парчетом. Понудих и родитеље, али одрасли су тако стегнути, одбише с осмехом.
После ме сестра пита: и мајка га пустила (да узме колач од странаца)? Пустила. Ваљда људи осете кад је то ОК. Не знају они да ја, док спремам колаче, триста пута оперем руке. И ја бих вероватно пре пустила дете да нешто поједе, но да увредим људе. Па неће црева да му провали. 
И кад у тржном центру седимо -- домаће једимо!

Дубоке старке и "ножи из потаје"

Маша је јуче бирала старке за себе. Мама је такође бирала старке за Машу. /Напослетку је Маша победила и купила патике које је она хтела -- дубоке (баш како и тетка воли; а не плитке, како је мама саветовала). И хоће сукњу дугу до земље. /Љуби тетка своју наследницу. Мислим, иде теткиним стопама, а стопе с отиском дубоких старки./
Игњат је за то време, из безбедносних разлога, био (спутан) у мом наручју. /Имали смо само две могућности: да га пустим, без повоца, и он одмах почне да јурца по радњама (већ је једном био пао и на левој обрви носи црвену успомену) или да га држим на куку (и искилавим, али мирна ми глава; зачудо, данас сам установила да сам том приликом зарадила упалу мишића НОГУ).
Игњат ме, пратећи понашање маме и сестре (а има и он већ добраног искуства с куповином, зна како се то ради: скида офингере и трпа их мами у руке), у једном моменту тапну по рамену, да ми скрене пажњу: ЕЈ, ЕЈ... ЈА (ја му је и номинатив и генитив, и датив, и акузатив личне заменице првог лица једнине, као и присвојни придев)! 
Како га погледах, он ми даде до знања да би једне старке и њему добро дошле. Будући да је заточен у мојим рукама није у стању да бира (тј. вршља по полицама), па би то неко могао (и морао) место њега да учини. Но, Игњат је јуче био у другом плану и мајка на њега није обраћала пажњу (добио је неке бермуде и мајицу, ал' патике јок).
Јутрос ми сестра рече како је на новим патикама дошло до извесног оштећења. У ходнику су их затекли с оглоданим пертлама. Хм, мало су се замислили (шта ли се догодило.? да је кривац био миш, сатима би се позабавио том подлошћу). На основу тога што је Игњат у последње време прилично опчињен маказама (и њиховом моћи -- осетила је то на својим леђима једна зебра коју сам од картона начинила, а она, неопрезна, забасала у руке тог двогодишњака), закључено је да их је он, док остали бејаху нечим заокупљени (па га сметнуше с ума) пререзао. /Маче Игњат "ноже" из потаје!/ Тачније, није успео да их у цугу пресече, но је морао да гњави и кида оним маказама (сад пертла виси о концу). Данас тек уочисмо да је интервенисао и на другој пертли (додуше, нанео јој је мања оштећења).
Е, па, дечко је лепо тражио патике. Није их добио, а сестра јесте. Па, ако не може да јој смрси конце, пертле да поткрати може.

Засвирај, па и за појас задени

Тек што се вратих након вишесатног базања по тржном центру, морала сам мајку одвести код лекара. Боли је бубрег, не може да дише... 
Лекар, млађан (по свој прилици (безмало) две деценије млађи од мене), а љубазан и посвећен (чудо невиђено, не само у нашем дому здравља), дочека нас готово с осмехом (појава такође изузетно ретка у медицинским установама). 
Жену боли бубрег, а он је прегледа од главе до пете. Прегледа и плућа и срце, опипа ноге да види јесу ли отечене... Пита од чега болује. Измери притисак. Даде и инјекцију и лекић за притисак (који је мајка заборавила вечерас да узме). Лезите на леђа, да видимо стомак. Ви овде имате килу, да знате, голим оком утврди. Потом је упути у другу просторију да поседи и сачека  да терапија почне да делује, не би ли он видео има ли каквог бољитка. /Боже, ово је тако нереално: лекар кога озбиљно и одистински занима стање пацијента./ 
Сад ћемо да измеримо и температуру, рече, имамо времена. /Чак се и моја сестра, позвавши ме док бејах у ординацији, чудила шта јој мери температуру кад је боли бубрег. Е, не мешај се у посао лекара. И не зови ме више (од та три-четири пута), јавићемо се кад стигнемо кући, готово просиктах кроз зубе. Добро, назваћу те још који пут, исцери се она пре но што прекиде везу. Е сад ћу да искључим звук, рекох мајци, па то и учиних./ Видело се да јој је знатно боље, али лекар канда није планирао још да нас пусти.

Три пута је човек обиђе, или четири. Темељно све испитао, све нам потанко објашњавао. Ево на пример, рече да не зна која је болница ноћас дежурна, јер некад то буде Драгиша Мишовић, некад Бањица, некад Клинички центар, некад... Наређа неких десет имена. Па ко би то још пацијенту ређао (не губе време ни на много битнија објашњења)? Кад се једном врати, рече: ја сам мало прошао кроз ваш картон (ЕЕЈ! каква дангуба), ви од 2014. нисте били на ултразвуку стомака... На крају рече и: ја сам погледао ваш картон, и видео сам да сте скоро имали озбиљну инфекцију мокраће; требало би да одете до свог лекара, да опет дате урин...
/О, човече, зар ти не би угодније било да читаш новине, бленеш у Фејсбук или ћаскаш са женом свог живота? Сваки други би нас већ одавно испратио, без много приче./

Кад нас остави саме, седи моја мајка, седим ја... шапћемо, смејемо се... Боли ли те исто (или се бол смањио, променио) питам. Јер лекар је рекао да хоће да провери је ли бол умањен. А ја бих да идем кући, ноћ одмиче. Моли бога, рекох мајци, да наиђе још неки хитан случај, иначе ми осванусмо (како је овај одговоран и брижан).
Мало-мало, па ето ти њега. И сваки пут прича и прича, све детаљно, све лагано, стрпљиво... Те гледа у мајку, те гледа у мене. И требало би... било би добро да... Морали бисте... Ваљало би... Аман, човече, пуштај нас, ако бога знаш (ти си ноћас дежуран и за то плаћен /мада ми је, још од једне раније прилике, јасно да не спадаш у оне који отаљавају свој посао), а ја треба и да дремнем мало, ујутру да пораним/. Засвирај, па и за појас задени (стетоскоп)!

Мајка после рече оцу да је лекар  кући није пуштао због мене. /Срећа, рекох и ја, што сам већ била одевена у цветну хаљиницу, па само додала плаву капу и минђуше, да се не појавим пред човеком како било./ Што ти је мајка: радо би ћерку (због изесних проблема у железничком саобраћају: пропустила задњи воз) утрапила, па ни за разлику у годинама не мари. Па не видиш да је двадесет година (не баш равно можда, али ту негде) млађи од мене (да не помињемо да није мој тип, мој тип и не постоји), упитах је вечерас (док је сестри препричавала ноћашње догодовштине и, шалећи се наравно, поновила тврдњу да је због мене била заточена сат времена). Ја не видим (не, није то што има катаракту), рече она, насмејавши се. 
Па и не види се (да л' од оне кратке цветне хаљинице, да л' од оне плаве капице, да л' од нечег трећег), додадох самозадовољно и ја, одлазећи својим путем.

Није фора

Имао је Огњен једну девојку, која је и Маши била драга. Тек ових дана је дознала да је више нема (ал' других је на сваком ћошку). 
Зашто сте се растали, хтела је да зна. /Њој се мора све образложити: кад немаш мужа, зашто га немаш; кад немаш девојку, зашто је немаш.../
Па, Машо, мала си, одговори Огњен, не разумеш: није ти фора (ако се не мора) да будеш само с једном девојком! /Вала, стварно, грехота би било разноврсност не искусити. А вероватно не би ни ваљало да мушкарац и пре студирања (п)остане моногаман./
Огњене, не руши ми идеале! А што није, што? Мислиш да није могуће?
Мени је, рецимо, реалније (и прихватљивије) да не будем ни са једним (није ли суђено с Једним) мушкарцем но са гомилом (ђаво да их носи). Ал' ја баш и нисам типично људско биће.

Пролеће од колаж папира и Игњат који "Пролеће" дира

Једва да сам крочила у двориште (чила ко да се вратих из четворогодишњег рата), а Маша ме сагна у собу да радимо домаћи из ликовног. Чеекај, за кад ти то треба? /Довукла сам се кући с душом у носу, цео дан сам по граду базала./ За четвртак следећи. Па дообро, шта си навалила онда, боље да радимо за викенд, на миру. А неее, неее, одмах она поче да кмечи, саад!
О, јадна ли сам (с нестрпљивом сестричином)! Па не знам где се налазим од умора, а морадох да кројим стабло и крошњу, да правим цветиће, сунце, облаке, жбунове, стабљике за цевће... За то време Маша је бушачима сецкала лептире.
Машо, да ли је ово домаћи за децу или за тетку, упитах. За тетку, рече она, јер тетке боље знају. Ма немој, па нисам ни ја овако знала у твојим годинама. Уосталом, треба да се учиш.

Нас две правимо "Пролеће" од колаж папира, а ситна деца нам се врзмају око ногу, дрече, глођу комадиће папира, расуте по поду... И гумицу за брисање, то редовно жваћу. Маши су брат и сестра својеврсни сефови за гумице. Кад год не зна где јој се гумица дела, само завири у њихова уста.
Игњату се посебно допао наш рад и досадило му је да гледа само преко Машиног рамена. Морао је да се послужи лукавством (тако мали, две године тек, а зна како да оствари циљ).
Неколико пута цимну Машу за руку, рекавши јој: мама, мама! По интонацији разумесмо да јој говори како ју је мама звала у кухињу (види ти малог препредењека, чега се досетио). Кад Маша устаде с пода (на којем је клечала, док је радна свеска била на кревету), Игњат је читаво љутито одгурну ка вратима: МАМА! И тек што Маша крете, он се угњезди на њеном месту и примаче радну свеску и листиће, очарано гледајући (шта сад да ради: где прво да сече... ако успе маказа да се докопа).
Aх, како је дивно то пролеће... и дрво с пинк цветићима... Хоће и Игњат да се простре у хлад и поигра с лептирићима.

Лења пита и лење жене

Зашто се то зове лења пита, упита Огњен пре неки дан, пре но што загризе поменути колач. 

Ја мислим, одговори сам на властито питање, да је то колач за лење жене. Односно, толико се лако прави да и лењим женама то полази за руком. /Ја врло често баш ту питу правим. И, истина је, направим је очас посла (иако се тесто меси)./ 

 Битанга једна тинејџерска! Има да гледа (сем ако преко плота не нањуши, па незван дође) кад ћу опет лењом питом да га послужим.

Велика пролећна шетња

Маша је остала да учимо Свет око нас. А планирале смо за данас и пикник, шетњу, базање по ливадама... 
Како је дан одвише кратак, морале смо спојити лепо и корисно (јер корисно нисмо смеле забаталити, а лепо себи нисмо желеле ускратити). Таман кад наумисмо да лењу питу ставимо у ранац, на вратима се појави и Огњен -- решио да нам с придружи (иако је прво рекао да има посла). Е, добро, биће свакоме по три колача. Убацисмо и флашу воде, две танке простирке (зелене) и уџбеник.  
И тако кренусмо "по шумама и горама наше земље поносне". Тек што зађосмо међ пашњаке и оранице, пренуше нас фазани (један који прхну и други што међ травкама настави да шета). А онда у врх брда спазисмо и јелена, како диван, поносно дигнуте главе, ослушкује неко време и гледа у нас, а онда јурну међ дрвеће. Ах, како је љубитељу природе лако да у пролеће буде усхићен. 
Сликали се, снимали, чаврљали, певали, па и учили /али тек кад стигосмо на одредиште: пред камп-кућицу, адаптирану у (омањи, какав-такав, добро дошао) ловачки дом/. Посао предавача (оног који ишчитава, пропитује и, готово силом, улива знање у првачку главу) беше преузео Огњен (мени та част припаде тек мало на крају). Колико су Маши мисли блуделе, добро јој у главу и усадисмо понешто о врстама земљишта, рељефу, ваздуху... Кад савладамо и последњу лекцију, обећах јој (да је мотивишем), трчаћемо по њиви засејаној пшеницом (јесте, прегазимо је, али се она после наново усправи). Нисам мислила да се тркамо, али је она тако схватила. И ја, шта ћу, обећање морадох да испуним. Три, четири... САД! Како се дадосмо у трк, сви се зацерекасмо (или то бесмо само Огњен и ја). Не памтим откад нисам потрчала, па ме обузео неки занос и жудња за победом. Трчим, трчим као вихор, смејем се, земљу не додорујем (о бусике се не саплићем)... помало тек заносим улево. Све време бејах у вођству и коначно тријумфовах крај расцвалог дрвцета (можда глога, дрена...). 
Никад ниси била бржа, рече задихано и незавидно Маша, кад и сама стиже на циљ (односно крај њиве). Да не поверујете: тетка стигла прва (хвалим се, хвалим); одувала и безмало пунолетног братића и седмогодишњу сестричину! Ко би рекао (још ја нисам за бацање): одавно нисам потрчала (сем за аутобусом можда; истина је да увек дође следећи, али тек за сат времена). 
Маша је на Тари победила у трчању, а Огњен иначе тренира. Шта тренираш, нашалих се, кад сам те победила! Смејао сам се, рече покушавајући да се оправда (као, то га је омело). Ма иди, па и ја сам се све време смејала (нарочито кад прва дотрчах до врзине). /Тренираш одбојку, а тетка те победила, јухуу!/
На једној ливади пуној жутог цвећа Маша је певала Косовске божуре и ваљда глумила Јелену Томашевић, а ја сам морала да снимам и снимам, милион пута, колико год је она захтевала (боже, какав је перфекциониста то дете; а терао ме ђаво да сваки пут изнесем неку примедбу)... Огњен је,  кад год чује да дубок санак усни Рада са Косова, утрчавао у кадар и бивао хулиган патриЈота, који скаче и урла: Ко-со-во јее срце Ср-би-је, срце Ср-би-је, срце Ср-би-јее... Између снимања смо се од смејања хватали за стомак (кад шетам с два глумачки надарена створа). 
 У повратку (другом путањом) Маша је имала и практичну наставу. Видела је шта је поток (кад на њега сред шуме набасасмо), па га прескочила... Било је и равница, и узвишења, и удубљења... И да се диви и да се чуди, и да запиткује и да спознаје... На њиви је опипала и мрвила бусен земље да јој увиди растреситост... Осетила разлику између чистог и загађеног ваздуха (дао бог: где је поток, ту је и смеће, а где је смеће, нос се неугодно грчи).
Јуче осетих одређене неугодности у препонама и канда ми је ход малчице отежан. /Сапутнике нисам питала имају ли какве тегобе./
Немојте ником да кажете: изгледа да након зиме нисам у завидној кондицији (разглавили ми се удови од оне трке, а и добре смо километре препешачили).

Наша ствар

На врата ми још нису куцали. /Ионако су, по избору моје мајке, од пролећа вазда отворена. Моја мајка би само рекла: ајдее (ко год да си)!/ Али данас зазвонио телефон. Ми сви у дворишту: сестра држи дете, мајци надувене ноге, Игњат тумба неку земљу по саксијама (а спор је и неспретан кад се пење уз степенице; а и да га пошаљемо, тај би само викао: даа и ааа), Маша заокупљена домаћим... Тако сам ја морала да устрчим уз степенице и јавим се. 
Нека госпођа из Изборног штаба Свевишњег. Претпостављам да ми је већ код те чињенице скочио притисак (претпостављам јер га никад не мерим).

Да ли ћете на изборима подржати... Свемогућег? То је наша лична ствар (шта се то вас тиче?), одбрусих помало љутито. /Да сам мало непристојнија, па да будем јаснија: хоћу, к.... или м.рш у ..... ......../ А она се љубазно сложи и захвали: наравно, хвала, пријатно.

На неком тамо списку вероватно ме је одмах подвукла црвеном као сумњиву и неподобну особу, која сигурно неће подржати Господара. Још ће ме узети на зуб (не знам само шта би могли да ми ускрате, кад посао, нарочито преко чланске карте, не тражим).
Е, какав безобразлук! Моје је право да гласам за кога хоћу (ако хоћу) и да о томе никога не обавештавам.

Уосталом, не разумем та њихова истраживања. Могла сам да кажем: хоћу, како да не (ви замислите иронијску интонацију). Могла сам да кажем: хоћу, па да гласам за Перу Перића или ни за кога.

И још, ако ја хоћу да подржим Владара, можда остали укућани неће? /Да будем искрена, пре ће то бити обрнуто. Не сме се ни на чију вољу утицати, али ја сматрам да у својој кући, својим ближњима могу очи да отварам, дискретно: никако не гласајте за тога и тога (повремено покушавам да убедим родитеље... али џаба, ретко им памет солим на ТВ-у)./

Верујем да се у Изборном штабу нису насекирали превише (не мањка њима поклоника у заносу): бар су уштедели пакет с брашном, уљем и шећером. А ја ћу тога за палачинке увек и о свом трошку напабирчити. Да помало грицкам и ником се не клањам.

Велика пролећна шетња

Маша је остала да учимо Свет око нас. А планирале смо за данас и пикник, шетњу, базање по ливадама... 
Како је дан одвише кратак, морале смо спојити лепо и корисно (јер корисно нисмо смеле забаталити, а лепо себи нисмо желеле ускратити). Таман кад наумисмо да лењу питу ставимо у ранац, на вратима се појави и Огњен -- решио да нам с придружи (иако је прво рекао да има посла). Е, добро, биће свакоме по три колача. Убацисмо и флашу воде, две танке простирке (зелене) и уџбеник.  
И тако кренусмо "по шумама и горама наше земље поносне". Тек што зађосмо међ пашњаке и оранице, пренуше нас фазани (један који прхну и други што међ травкама настави да шета). А онда у врх брда спазисмо и јелена, како диван, поносно дигнуте главе, ослушкује неко време и гледа у нас, а онда јурну међ дрвеће. Ах, како је љубитељу природе лако да у пролеће буде усхићен. 
Сликали се, снимали, чаврљали, певали, па и учили /али тек кад стигосмо на одредиште: пред камп-кућицу, адаптирану у (омањи, какав-такав, добро дошао) ловачки дом/. Посао предавача (оног који ишчитава, пропитује и, готово силом, улива знање у првачку главу) беше преузео Огњен (мени та част припаде тек мало на крају). Колико су Маши мисли блуделе, добро јој у главу и усадисмо понешто о врстама земљишта, рељефу, ваздуху... Кад савладамо и последњу лекцију, обећах јој (да је мотивишем), трчаћемо по њиви засејаној пшеницом (јесте, прегазимо је, али се она после наново усправи). Нисам мислила да се тркамо, али је она тако схватила. И ја, шта ћу, обећање морадох да испуним. Три, четири... САД! Како се дадосмо у трк, сви се зацерекасмо (или то бесмо само Огњен и ја). Не памтим откад нисам потрчала, па ме обузео неки занос и жудња за победом. Трчим, трчим као вихор, смејем се, земљу не додорујем (о бусике се не саплићем)... помало тек заносим улево. Све време бејах у вођству и коначно тријумфовах крај расцвалог дрвцета (можда глога, дрена...). 
Никад ниси била бржа, рече задихано и незавидно Маша, кад и сама стиже на циљ (односно крај њиве). Да не поверујете: тетка стигла прва (хвалим се, хвалим); одувала и безмало пунолетног братића и седмогодишњу сестричину! Ко би рекао (још ја нисам за бацање): одавно нисам потрчала (сем за аутобусом можда; истина је да увек дође следећи, али тек за сат времена). 
Маша је на Тари победила у трчању, а Огњен иначе тренира. Шта тренираш, нашалих се, кад сам те победила! Смејао сам се, рече покушавајући да се оправда (као, то га је омело). Ма иди, па и ја сам се све време смејала (нарочито кад прва дотрчах до врзине). /Тренираш одбојку, а тетка те победила, јухуу!/
На једној ливади пуној жутог цвећа Маша је певала Косовске божуре и ваљда глумила Јелену Томашевић, а ја сам морала да снимам и снимам, милион пута, колико год је она захтевала (боже, какав је перфекциониста то дете; а терао ме ђаво да сваки пут изнесем неку примедбу)... Огњен је,  кад год чује да дубок санак усни Рада са Косова, утрчавао у кадар и бивао хулиган патриЈота, који скаче и урла: Ко-со-во јее срце Ср-би-је, срце Ср-би-је, срце Ср-би-јее... Између снимања смо се од смејања хватали за стомак (кад шетам с два глумачки надарена створа). 
 У повратку (другом путањом) Маша је имала и практичну наставу. Видела је шта је поток (кад на њега сред шуме набасасмо), па га прескочила... Било је и равница, и узвишења, и удубљења... И да се диви и да се чуди, и да запиткује и да спознаје... На њиви је опипала и мрвила бусен земље да јој увиди растреситост... Осетила разлику између чистог и загађеног ваздуха (дао бог: где је поток, ту је и смеће, а где је смеће, нос се неугодно грчи).
Јуче осетих одређене неугодности у препонама и канда ми је ход малчице отежан. /Сапутнике нисам питала имају ли какве тегобе./
Немојте ником да кажете: изгледа да након зиме нисам у завидној кондицији (разглавили ми се удови од оне трке, а и добре смо километре препешачили).

Маслачци којих више нема

Косилица се ипак није покварила. Јебига, ипак нисам вештица. А пожелела сам да је штогод, бар на који дан, онеспособи. Мада, она ништа није крива. Само је средство у рукама сулудих косаца.
Некада давно трава је у мом дворишту знала да нарасте готово и до колена. Откако је купљена косилица, трава једва дорасте до чланака, недеља стигне, а мој се отац лати кошења. И гурај лево, гурај десно, посече ми све маслачке и беле раде. Кратко сам се тој лепоти дивила. Маслачак у зеленој трави слика је која ме сваки пут неизмерно усхићује. Али тако кратко по трави расут бива, тако кратко. И дивећи му се ја га уједно жалим, што зачас мине. И жалим себе кад га нестане, и жалим себе што ћу једнако брзо минути.
Што мораш сад да косиш, довикнух оцу, сачекај још који дан (неће свет да пропадне). Маслачак тек што није прецветао; пусти ме да у њему још мало уживам, пакосниче. А, не, неће да одустне од свог наума. 
Док се са извора вратисмо, он већ цело двориште ошишао на кеца. Само што косе не почех да чупам и да наричем. А остави нам овај део, завапих и показах на окружење два јалова јоргована (јутрос смо се под њима сликали, сутра већ то неће бити ни близу тако чаробно место) и међу њима једног пања (на којем већ две деценије сликам своје сестриће). 
Али отац алав, не зна за доста. Где год коју травку види, сече ко махнит. Маша, моја следбеница, и ја стадосмо начас пред маслачке и беле раде као они малобројни који су телима бранили платане у Булевару. Стадосмо, па одустадосмо. 
Не вреди се борити с разорним силама и електричним косилицама, не вреди се борити с незајажљивим косцима, у којима ич љубави и разумевања за природу нема. И тако, зарад неке помодне естетике погибе данас стотине маслачака жутих...

Муке са стоним фудбалом и тетком

Свој пети рођендан Матија је прославио у новоотвореној играоници. И баш у моменту кад је с вршњацима играо стони фудбал, тетки се прохтело да слика (шкљоц тамо, шкљоц овамо, па дошао ред и на то ћоше). 
Али тетка то не може да ради тихо и дискретно, не ометајући фотографске "мете", већ захтева да је Матија погледа (џаба спонтаност, кад се лепе очи мог сестрића не виде). 
Матија, Матијаа! Окрени се! Матијаа! А Матија само поскакује, вркља оним држачима: кад трзне, коса му лети на све стране, увис понајише. Матијаа, Матија, погледај ме, не одустаје тетка (досадна ко стеница) од свог наума. И он се коначно окрете, сав црвен и намрштен, колико да прослови: па губииим (шта си навалила; где да позира усред љуте борбе)! Љутнуо се дакако што утичем на неповољан резултат (јер док он у мене гледа, противници не губе време).  
Па нема везе што губиш, рекох, ти си сам (а насупрот њему Миша и Богдан, удружени; четвртог за праведну расподелу не беше), а мало рука' -- пуно примљених голова.