Пита ме једна сестра јесам ли некад била у соларијуму (е нашла си кога ћеш да питаш -- сместа ми се дигла коса на глави, какав црни соларијум!). Нит сам била нит ћу икад бити. /Ја сам ти поборник здравог, колико је могуће, живота./
И питам ja њу коме то смета пут светла. Каже, добила награду, а никад није била. /Веруј ми, нека врата је боље не отварати (од тог стакленог ковчега поготово)./ Ако си паметна, и надаље ћеш то зло заобилазити у пироком луку.
Ако ти је до тамније коже, изврни се, брате, на терасу, на ливаду... окопај који струк лука у башти (и ту ти кожа, добро ли се потрудиш, може брже остарити, и ту ћеш се једнако квалитетно озрачити)...
Ја бих ту награду поклонила најгорем душманину.
Нема коментара:
Постави коментар