Док смо обишли две-три радње, Сташа је огладнела, па се разгаламила (нетолерантна је на куповину кад јој крче црева).
Похрлисмо сви џумле (скупа, ђутуре) у просторију намењену мајкама које хоће да подмире потребе својих беба. Дрмнусмо који пут браву мислећи да је закључано. Коначно се изнутра појави човек да нам објасни да је заузето (куд сте наврли, и друге су бебе огладнеле).
Убрзо напустише просторију, а ми грунусмо у њу (нас шесторо -- не можеш да се окренеш). Додуше, био је међу нама неко коме не беше тесно: свуд завирио, и опипао (кад није био спречен), свуд чачнуо...
Испоставило се да је та одаја намењена и инвалидима -- унутра се налазила и адаптирана ве-це шоља. А крај ње, ниско постављен, аларм (злу не требало: ако неком позли, издају га ноге, откуд знам...). У последњем моменту зграбих Игњата, да спречим нежељене последице (нисам сигурна чему оно дугме служи: шта ако би из ве-це шоље покуљала нека вода увис?).
Након неког времена, док смо унутра збијали шале (само се Сташа није шалила -- обедовала је) и смејали се, чусмо како неко помера браву. Једном, па још једном... Након мале паузе, и трећи пут. Ах, неко је нестрпљив као ми малопре. Одшкринух врата и, помисливши да је преда мном отац неке бебе, рекох: заузето је! Тек потом увидех да је "нестрпљиви" члан обезбеђења (сконтах то јер беше у униформи док је у руци држао једну од оних справа за даљинску комуникацију). Нико се није заглавио, упита он снебивљиво се осмехујући. Нико вала, нисам одмах ни сконтала о чему се ради. Звали су ме, каже, неко је стиснуо аларм. Аааа, сместа ми се све расветли. Можда је ОН (онај мали којег сам баш држала у рукама, јер само кад га држиш, он не прави проблеме), осмехнух се и извиних.
Не знам је ли човек толико недоказан или прописи налажу да исто питање постави више пута. Нико се није заглавио (јесте ли сигурни), још једном упита. Не, нико се није заглавио (иди, човече, имаш и друга посла).
Мој зет је потом, чувши о чему се ради, рекао да је тај незвани "спасилац" дошао због мене. /Мој зет за сваког, ма како непривлачног, мушког створа који се, из ма ког разлога, обрете у нашој близини тврди да је мноме намамљен (а ја, стварно, ни иначе мреже не развлачим, никог свесно не привлачим). Као да сви они, будући да сам неудата, само о мени мисле и на мене чекају. И као да мене сви они (или ма који од њих) иоле занима само зато што сам неудата. Ништа мој зет (о узвишеној љубави и чежњи за Једним Јединим) не схвата./
А као да ми није веровао, чекао је пред вратима с колегом док не одосмо низ ходник. Што је сигурно -- сигурно је: малог неваљалка треба држати на оку. И за сваки случај завирити у све ћошкове (да се ипак когод заглављен није затурио).
Похрлисмо сви џумле (скупа, ђутуре) у просторију намењену мајкама које хоће да подмире потребе својих беба. Дрмнусмо који пут браву мислећи да је закључано. Коначно се изнутра појави човек да нам објасни да је заузето (куд сте наврли, и друге су бебе огладнеле).
Убрзо напустише просторију, а ми грунусмо у њу (нас шесторо -- не можеш да се окренеш). Додуше, био је међу нама неко коме не беше тесно: свуд завирио, и опипао (кад није био спречен), свуд чачнуо...
Испоставило се да је та одаја намењена и инвалидима -- унутра се налазила и адаптирана ве-це шоља. А крај ње, ниско постављен, аларм (злу не требало: ако неком позли, издају га ноге, откуд знам...). У последњем моменту зграбих Игњата, да спречим нежељене последице (нисам сигурна чему оно дугме служи: шта ако би из ве-це шоље покуљала нека вода увис?).
Након неког времена, док смо унутра збијали шале (само се Сташа није шалила -- обедовала је) и смејали се, чусмо како неко помера браву. Једном, па још једном... Након мале паузе, и трећи пут. Ах, неко је нестрпљив као ми малопре. Одшкринух врата и, помисливши да је преда мном отац неке бебе, рекох: заузето је! Тек потом увидех да је "нестрпљиви" члан обезбеђења (сконтах то јер беше у униформи док је у руци држао једну од оних справа за даљинску комуникацију). Нико се није заглавио, упита он снебивљиво се осмехујући. Нико вала, нисам одмах ни сконтала о чему се ради. Звали су ме, каже, неко је стиснуо аларм. Аааа, сместа ми се све расветли. Можда је ОН (онај мали којег сам баш држала у рукама, јер само кад га држиш, он не прави проблеме), осмехнух се и извиних.
Не знам је ли човек толико недоказан или прописи налажу да исто питање постави више пута. Нико се није заглавио (јесте ли сигурни), још једном упита. Не, нико се није заглавио (иди, човече, имаш и друга посла).
Мој зет је потом, чувши о чему се ради, рекао да је тај незвани "спасилац" дошао због мене. /Мој зет за сваког, ма како непривлачног, мушког створа који се, из ма ког разлога, обрете у нашој близини тврди да је мноме намамљен (а ја, стварно, ни иначе мреже не развлачим, никог свесно не привлачим). Као да сви они, будући да сам неудата, само о мени мисле и на мене чекају. И као да мене сви они (или ма који од њих) иоле занима само зато што сам неудата. Ништа мој зет (о узвишеној љубави и чежњи за Једним Јединим) не схвата./
А као да ми није веровао, чекао је пред вратима с колегом док не одосмо низ ходник. Што је сигурно -- сигурно је: малог неваљалка треба држати на оку. И за сваки случај завирити у све ћошкове (да се ипак когод заглављен није затурио).
Нема коментара:
Постави коментар