Ako lajkujem stranice s ikebanama, repromaterijalom... Fejsbuk mi vazda potura isto. (Štaviše, ja samo pomislim da bih nešto volela da vidim i to je već preda mnom.) Leba mi, neko nas posmatra!

Ne sme čovek više ni u sopstvenoj kući da počeše d..., Fejsbuk će mu poslati mast protiv svraba! ;)

Ključ i klema

Jedan sestrić bio na odsluženju vojnog roka, a drugi, brat mu rođeni, u rodbinskoj ekipi prispeloj na zakletvu. 

Na ulazu u kasarnu, razumljivo, traže na uvid legitimacije i da malo pročešljaju torbe ženama. Muškarci su morali da isprazne džepove, ako u njima beše čega metalnog. Znajući zašto obično detektor pišti, predlagali su da posetioci pogledaju nemaju li u džepovima ključeve. A moj sestrić, kad dođe na red, i ne čekajući pitanje, reče: Imam samo ključ deset, okasti! Istovremeno ga i predade u ruke nadležnih.
Pa šta će ti to?, začudiše se vojnici, i nasmejaše najbliži u redu.
Da zavrnem klemu, odgovori sestrić. Meni je više puta to morao da razjasni, ali muškarci u vojnim uniformama glasno se nasmejaše. Znaju oni kakva je muka kad se isprazni akumulator. Ključ okasti u džepu i zavrnuta klema, pa nema(š) problema!

Pepeljuga na stadionu

Moj sestrić nedavno počeo da radi, pa s kolegama razmenjivao anegdote. Jedan Stanoje (što me ne zna i ne prati na Fejsu, pa smem da ga imenujem) išao jednom na Zvezdinu utakmicu. Al' dođe do nekog nemira, počnu se paliti baklje i krene masa... pa je svak gledao da izvuče živu glavu (za drugo nije mario). I kaže Stanoje: Dođem ja do Autokomande, kad... Pepeljuga!
Svi zinuli iščekujući pojašnjenje očigledne poente. Pepeljuga!
Cipela ostala zaglavljena za stolicu na stadionu, a Stanoje gradom šeta bos.

Jedna iritantna voditeljka: Sutra je prvi decembar, ulazimo u period kad se puno jede...

Ja: Sestro, ja iz tog perioda ne izlazim. ;)

Već mesec dana se kanimo da kupimo karte za Zdravkov koncert. (Kad sam bila mala, malo sam se ložila na njega; istini za volju -- uvek sam bila esteta).

Danas sestra kaže da je rasprodao i četvrti; sad nam ostaje još peti, krajem decembra. Sledeći, kaže sestra, možda bude tek za pet godina. Ako ne umremo mi ili on.

Pu-pu, najpre se usprotivih. Pa mi na um pade spasonosna misao: On je stariji! Red mora da se poštuje. ;)

Moja sestra (nakon čitanja mojih tekstova): Kako ti obične stvari napraviš čarobnim!

Ja: Zato što za mene jesu čarobne.

Ako ste propustili crni petak, ne očajavajte, pare će se potrošiti: sledi cyber monday!

Nekad se da ustanem iz kreveta kanim ko da ustajem iz groba.

Crni petku, a crna sudbino,

o kukavno srpstvo pomamljeno:

to sve grabi verujući slepo

da j' jeftino sve što je sniženo. ;)

Pa sve lomi, krši i obara,

za petak se pričuvalo para;

žuri, hita, lako novac broji:

kupuj danas -- sutra ne postoji!

Razgrnite novogodišnje ukrase da se provučem kroz Beograd!

Kad se uveče vratim kući, često se osećam  kao boginja Lakšmi, ili pre Hekatonhiri (malo je njene četiri ruke, ne znam šta ću pre): pa jednom rukom mešam makarone sa sosom, dok ih podgrevam, drugom otvaram frižider da uzmem pirinač (jer makarona nema dosta), trećom palim laptop, četvrtom uključujem mobilni na punjač, petom palim TV, šestom uzimam hleb, sedmom kisele krastavčiće, osmom ljutić...
Kad se uveče vratim kući, najpre odem da operem ruke i da piškim. Večeras sam bila toliko izgladnela, da sam najpre jela, i jela, i jela... Bešiku mogu i da stisnem.

Kad se uveče vratim kući, često se osećam  kao boginja Lakšmi, ili pre Hekatonhiri (malo je njene četiri ruke, ne znam šta ću pre): pa jednom rukom mešam makarone sa sosom, dok ih podgrevam, drugom otvaram frižider da uzmem pirinač (jer makarona nema dosta), trećom palim laptop, četvrtom uključujem mobilni na punjač, petom palim TV, šestom uzimam hleb, sedmom kisele krastavčiće, osmom ljutić...
Kad se uveče vratim kući, najpre odem da operem ruke i da piškim. Večeras sam bila toliko izgladnela, da sam najpre jela, i jela, i jela... Bešiku mogu i da stisnem.

Ne možeš zlog čoveka dobru naučiti.

Ja: Koliko se brzo Zemlja kreće oko Sunca?

Maša: MNOGO brzo! :)

A sad da se snimi neki film o ljubavi (ne baš sirote) poštene i vredne devojke iz naroda, vanredne lepote, koja prodaje sveže piliće na pijaci, i princa u bokserskim rukavicama, kojem u najveće rezultate računamo što je potomak svoje mame i svog tate.

Tako malo treba da se bude srećan: da mi se u krevetu spava koliko u autobusu i bioskopu.

"Svadbu je pratila čitava Srbija."

Zahtevam od novinara demanti: okrnjena Srbija -- ja nisam. ;)

Još jedna svadba veka u ovom veku...

I večeras mi jedna žena reče: Ne menjaš se!
Znam da to nije moguće, al' pustite da se ložim. 

Čak i kad nije u pravu, onaj koji je glasniji više pažnje privlači.

U jednom toplom domu došlo je do zahlađenja. Razdor među supružnicima izbio je zbog mušica. Žena ih mlati muholovkom. Tašta ih života lišava na isti način. A muž im zabranio da ih tako ubijaju. On preferira sprej. 

Mušice se nisu izjašnjavale (dok su neke, gušeći se, kašljale, a neke se, pogođene ko maljem, koprcale).

Prodavačica (ne jedna, ne jednom): Mogu li da vam pomognem?
Ja: Ne, hvala, samo gledam. (Ako nemaš ništa protiv. A ako si baš zapela, imam pet-šest metara drva da mi iscepaš.)

Zet dosao po mene na stanicu. I kako sedoh u auto, on poče da pišti: nisam vezala pojas! Doobro, dobro, vezaću se, rekoh, samo ućuti.
No, kad to obavih, zet se pojada: Sad pokazuje da je opterećena guma na tvojoj strani, samo neće da pišti (ko da je ostao bez glasa).
Ma nemoj, pobunih se, a tvoja žena (moja sestra) ima pet... do sedam kila manje, pa što ne pišti?
Ja ti kažem, nastavi on, nije navikao na tu kilažu.
Aaa, sinu mi, znači ti ne možeš da vozaš druge zene (sem ako mere koliko i tvoja lična)?
Eee, mudre li naprave! Ako već imate tu (ne)sreću da imate muža, obavezno imajte i pametne autiće koji pište kad na suvozačevom sedištu vi niste. 

Mia (lezeci na krevet): Ti volis da te neko dira po kosi?
Ja: Volim. Ali me niko nikad ne dira.
Mia: Dodji, ja cu.
Ja: Ne mogu sad, ucim ruski.
(E, zivote, nudis prave stvari u pogresno vreme.)

Kad su slave, sve moje sestre daju mi ista zaduženja: da pakujem kolače.
To je kao da vuka puste da čuva ovce.

Prilikom "dizanja u slavu" zet me triput i s posebnom pažnjom okadio. Izgleda da sam ja najteži slučaj.

Ja: Kome ću ja da kupujem iznenađenja, kad ti odeš na Taru?
Staša: Paa možeš Ignjatu... ili Maši, ona je isto dobra!
Ja: Pa šta ću ja da radim bez tebe?
Staša: Paa... ja ću ti poslati neku moju poruku. I nacrtaću ti moj crtež, pa možeš njoj da kupiš iznenađenje.
Ja: Kome?
Staša: Pa toj drugoj Staši, što sam ja nacrtala.

Otišla je

Imala je sedu kosu, a i dalje mladalačko srce. Sitno telo nosilo je silnu stvaralačku energiju, na kojoj bi joj tinejdžeri mogli pozavideti. Bila je rečita, puna elana, uvek vedra i nasmejana. Na našim probama njen smeh se izdvajao jačinom, a glas lepotom. 

Volela je scenu i scena joj je pristajala. Ali se s nje, ne svojom voljom, povukla nakon letošnjeg televizijskog nastupa hora. Iako je neposredno pre tog nastupa osetila mučninu, kojom se bolest obznanila, kamere su zabeležile i gledaoci zapazili njenu izuzetnu energičnost.

Redovno je članicama hora, svojim drugaricama, donosila iznenađenja: kiflice koje je sama umesila, sirupe koje je sama napravila... Pravila je i sapune, heklala bluze, kuvala džemove... gajila piliće, spasene iz kontejnera, i mace... Vazda beše u pokretu, kao leptirak.

Imala je gomilu planova. I nikad nije planirala da ode. 

Ali je danas otišla. Zauvek. 

Jednom je rekla je i da će se odseliti, ali nas nikad neće napustiti. (Šta je to, sat vremena dovde, rekla je.) Verujemo da nije neko ko krši reč i da će se i nadalje negde s neba raspevavati s nama. (Šta je to, od neba do zemlje!)

Zato se od nje nećemo opraštati. Telo je krhko možda pobeđeno, ali onakav duh ne može kovčeg zauzdati. Zago, proba je u utorak: pevaj s nama!

Biće nešto

Samo zato što sam mu jutros dodala pečen hleb iz tostera, zet je primetio: Biće od tebe nešto!
Složih se: Biće... leš (ko i od svih drugih; bogovska hrana za crve).
Budalo, dobaci sestra petljajući nešto oko sudopere.
A sat vremena kasnije zet me ostavi na autobuskoj stanici kraj groblja. Polako, zete, pričekajmo još malo. Oduvek mi je nedostajalo ambicije: ne moram baš danas da postanem "nešto".
Na to se razočaraše lokalni crvi, koji se već bejahu uskomešali i oblizivali, iščekujući slasne zalogaje.
Neće, bogme, skoro gozbe biti, ne mislim se još upokojiti.

Rekli mi da sam smršala. Ali način na koji je kazano bitniji je od toga. I glas i pogled bili su nekako sažaljivi. 

Na šta li to ličim, kuku? Šta mi je s očima, te nisam primetila? I  kako sam smršala, kad jedem, brate, pošteno? Jedino ako ja jedem, a nešto jede mene? Pu-pu, daleko bilo. Nemam gde ni da se merim, sem ako ću (a neću)  da imam sto dva'es' kila. (Iako se često osećam ko slon; to me i zbunjuje: ono što ja vidim u suprotnosti je s onim što vide drugi . Elem, na toliko mi se plava vaga zaglavila; vreme je da nabavim novu -- zelenu, koja će se "ukočiti" na... recimo... šezdeset i nekom kilcu.)
Čim se vratih kući, nasuh tanjir(ić) riblje čorbe, a potom iz kese direktno u usta ono malo preostale mlevene plazme. Ako je ikako moguće, da povratim stari šarm i pozamašnu "slavu".

Što je čovek ograničenijih pogleda, to veću potrebu ima da govori javno i glasno.

Jedan dan mi spadaju gaće, drugi dan mi spadaju čarape, treći dan mi spadaju pantalone (ne znam gde mi je kaiš)... Danas čitav dan namičem i gaće i pantalone (ne, nisam smršala). Sreća te mi je jakna do kolena.
Ja ne mogu više trpeti tog zuluma!

Friziranje

Otišla kod rođaka nešto da pogledam, pa reč po reč -- ponoć debelo prevalila. Sad treba malo zafarbati kosu, pa je oprati, osušiti... a ja odavno kao leš (od noćas neispavana).
Kad bih mogla, kažem majci, kod nekog frizera sutra...
Pa ne možeš, kaže ona, moraš da zakažeš. To me baš iznervira u ove sitne sate. Danas sve moraš da zakazuješ, čak i u malim mestima. (Otkud te silne žene što se friziraju ne znam. I otkud paradoks: frizera sve više, a slobodnih termina ni za lek? Friziranje se zakazuje ko operacija katarakte: i po godinu dana unapred, očiju mi!)
Nekad odeš kod Dese, Ljilje ili Nade... pričekaš malo i izađeš s frizurom (često po njihovoj volji, frizeri su takav soj, ali da ne cepidlačimo). 

Sad ne možeš, izgleda, ni da umreš ako ne zakažeš kod pogrebnika.

Nek me pribeleži jer ovo moderno doba mnogo mi ide na živce, u grob će me oterati.

Jedan dan mi spadaju gaće, drugi dan mi spadaju čarape, treći dan mi spadaju pantalone (ne znam gde mi je kaiš)... Danas čitav dan namičem i gaće i pantalone (ne, nisam smršala). Sreća te mi je jakna do kolena.
Ja ne mogu više trpeti tog zuluma!

Ako čekam

Pita me čovek: "A ti, jesi se udala? Šta si uradila?" (Bože me sačuvaj, ko kad se otegne studiranje, pa te s vremena na vreme "dobronamerno" pitaju: Šta si uradila s fakultetom?)
Ništa, vala. Nisam se udala. A nisam se ni trudila. (Među nama, nisam ni želela.) Ne da nisam ništa uradila, no prstom nisam mrdnula, a kamoli "repom" (i šta će onda mužjaci, sem izdaleka čežnjivo, manje ili više, da glede.)
"Pa šta čekaš?", neizbežno pitanje koje sledi.
Šta čekam? Da mi prokrčka sarma. Da me podiđu žmarci. Da izgubim pamet. Da vam sinovi stasaju. (Lažem, potomci me zanimaju jednako koliko i tate; ali nek se sekiraju malčice, bar ovako fiktivno.) 

Čekam neočekivano. Samo ako dočekam, mogu javno da ga identifikujem. Molim vas za malo stpljenja.

Obučem blago prozirnu bluzu i stanem pred ogledalo, pa ne znam da l' mi fleka il' mi pupak.

Tek što otvorih Fejs, u donjem desnom uglu pojavi se slika nekog ženskog čeljadeta (prsta prislonjenog na usnu) s (in)diskretnom ponudom: "Hello, how are you?Wont to have some fun?"

Sestro, ako i želim (a, među nama, još oči nisam čestito otvorila), ti mi je nećeš priuštiti.

Moja sestra uvek insistira da umesto nje popunjavam formulare, čak i pišem čestitke. Ja, kao, lepše pišem, i štampanim slovima. Nije-nego.
Danas sam popunjavala nešto Staši za boravak na Tari. I na jednom papiru sve lepo ispisala, a na drugom se zalaufah, te se moj mozak otrže s povoca, a na liniji uz prezime Stojanović kretoh da se potpisujem Svet...
Eeej, šta radiš to, prenu me sestra, sedeći i telefonirajući naspram mene. Ukapirala da se detinje petoslovno ime neobično oteglo.
I tako mi propade putovanje. (Moja podsvest o Tari sniva.) A šta bi falilo da sam umesto Staše za koji dan u busu sela s Uglješom? Doduše, da sam bar i prezime ispisala valjano.

(Ionako Staša misli da je nam je prezime isto. A kad zet za ovo ču, izjavi: Nemamo nijednog (rođaka, koji bi mi to prezime prilepio)! Ko ti traži? Daleko ti lepa kuća!

Bojenje za domaći

-- Moram ovo da obojim za domaći, reče Staša, prinoseći mi neku knjigu u krilo. I potom dodade: 

-- Moraš da mi pomogneš, ti lepo bojiš!
-- Ali ovo je tvoj zadatak -- rekoh -- ti treba da obojiš. Vidi, baš je lako! (Samo neke lopte, raznh veličina.
-- Nikad nećeš da mi pomogneš -- gotovo briznu u plač.
-- Pa zašto? Ovo umeš i sama? Vaspitačica je rekla da nam tetka pomogne i da je ovo mnogoo... umorno. (A, da, može biti, zamori se čovek drljajući bojicom gore i dole.)
I ja šta ću: bojicu u ruke, pa na posao. Kad je rekla vaspitačica, nema uzmicanja.

Idem u ludu kuću, često izjavi majka.

A ja u sebi ćutim: Ženo, bićeš drugi Magelan -- obići ćeš Zemljinu kuglu i doći u kuću iz koje si pošla. ;)

Zidno slikarstvo

Vrativši se kući, zatekla sam crtež na zidu svoje sobe. Ne izgovorih: Pa je l' ovo soba ili pećina u Altamiri?
Istina na crtežu, srećom, ne bejahu probodeni bivoli. Iznad štekdozne u koju je uključena TA peć dizala se velelepna kuća, o koju bejahu oslonjene impresivne merdevine.
Pa šta je to, upitah Ignjata, tog neobuzdanog umetnika. On se samo ponosno osmehnu. A i ja potom, potisnuvši prvobitnu negativnu reakciju, pomilovah ga i priđoh da bliže osmotrim umetničko delo i divim mu se.
Ionako je zelenkasti zid odavno u očajnom stanju. Ionako Ignjat nije prvi što se po njemu likovno izražavao. A nije ni jedini koji je zidove grebuckao. Ionako će se na proleće ta soba krečiti, i zidovi će biti kao limun žuti. 

Uživaj, sestriću, crtaj... neće tetka da se ljuti.

Škola za mačke

Neko vreme Staša se motala po kući, a onda je otkrivena u sobici. Tačnije, zatečena je usred procesa obrazovanja: u šupljinu vitrine uterivala je mačke i svrstavala u fiktivne đačke klupe. Ko kaže da nema za mačke škole?! Doduše, ne mogu reći da se za školovanje odlučuju dobrovoljno. A šta će, sila boga ne moli.
Šta to radiš, pitala je baba. A Staša objašnjavala kako mačke uči šta je šta (predmeti koji joj padnu pod ruku) i daje im petice (samo ako zasluže). I sama sam prisustvovala deliću nastave. Držeći kesu duvana u ruci i podnevši je mački (najstrpljivijoj; ostale su uhvatile krivinu) pod nos pitala je šta je to. A potom izjavila: "Mjau-mjaau! Rekla je cigare! Ona zna da priča."
Pogledah u mačku. Mačka je s nadom gledala u mene, računajući da ću je izvući iz učionice. Rado bi utekla s časa, al' šta vredi: stigla bi je Staša.

Maša je posle folklora zvala telefonom majku da ode po nju. Ali majčin mobilni bio je u Ignjatovim rukama, a on je pozive odbijao, jer ne trpi da ga prekidaju dok igra igrice. Maša je onda pozvala na fiksni i nevaljalac je razotkriven. 

A dok je majka grdila sina, baba je pomislila da zna rešenje: "To treba da uzmeš i da ne daješ!I ti da se sakriješ kad razgovaraš!"

Osmehnuh se u sebi zamislivši sestru kako čitav dan sedi iza zavese, iza ormara ili šćućurena u špajzu kraj šporeta. Ručak se ne kuva, veš se ne pere, kuća se ne posprema, deca prave rusvaj... a majka se skriva... i uživa.

Jesen je i sezona pitanja.

Ustati ili odustati? Ako nadjača prvi poriv (jedva, jer moćna je u tmurno jutro složenica), sledi naredno: Da li se umiti ili se ubiti? Velika se bitka katkad bije između usnenih suglasnika. Kontemplativno. Jasno je da takvim kolebljivcima nedostaje elana za akciju.

Razmnožavanje

Maša i ja sinoć smo iščitavale lekciju o razmnožavenju. (Među nama, neverovatno koliko su tu temu nevešto i dosadno obradili. Džaba su se petaci radovali i iščekivali. Kanim da se popnem na tavan i nađem svoj udžbenik.) Na meni je bilo da joj to interpretiram na moderan i razumljiv način. Da, da, neizbežno i parodičan, što Maša odavno razume.
Spajanjem muške i ženske jajne ćelije nastaje zigot. Šta je zigot, pitam. Malo počekam, pa i odgovorim: zigot je oplođena jajna ćelija, iz koje nastaje fetus... a nekad, polumrmljam, i neviđena budala. Onda joj pokažem sliku: Vidiš, ovo je ženska polna ćelija, tj. jajna ćelija. A ovo muške polne ćelije, spermatozoidi; gle kako su navalili na ovu jajnu ćeliju ko smrt na babu!
Na pitanje koliko nekih insekata učestvuje u parenju, odgovorih (iziritirana konfuznom koncepcijom udžbenika i, često vrlo glupavim, pitanjima na koja u njemu nema odgovora): Šesnaest; ko god naiđe, on se priključi. Maša je to tobože zapisala. A znam da nije jer nepogrešivo prepoznaje moju parodičnost, čak i kad je ja poturam staloženim, ozbiljnim tonom.
Eee, kakav sam ja vanserijski, buntovni zigot bila! Eto šta sve ispadne kad se zaigraju delije oko jajne ćelije.

Rešetkasti paketići po ulicama Beograda sasvim su prikladno pakovanje za tradicionalan poklon građanima: maglu!

Čovek ostari onog trena kad mu "izrastu" krsta. A o njima niko nema ništa lepo da kaže. Ili ih nemaš ili bole. ;)

Počinje sezona slikanja u džinovskim lampionima i paketićima u vidu kaveza, kao i sezona jahanja irvasa.
Budite prvi koji će tradicionalne fotografije objaviti na Fejsu, ne čekajte da vas neko pretekne!

Nazivajući sebe babadevojkom oduzimam zlobnicima možda jedino zadovoljstvo koje bih ih mogla priuštiti: da me sami tako nazovu. ;)

Na zvuke vetra ustalasa se duša: gde da se zakloni, gde da se ušuška?!

Kad god sam poslušala razum, omanula sam u izboru.

Razum slušaj, po srcu postupaj!

Gledam od čega da sašijem neku stomačnu kamuflažu (koju ću navući preko srebrne haljine) za novogodišnji koncert.

Pa mi sinu: a što ne gledaš da nemaš šta da kamufliraš?!

"Nedostatak zagrljaja može da negativno utiče na dete, umanji njegovo samopouzdanje i oteža komunikaciju sa drugim ljudima."

Znači, sve je ovo što me nisu grlili (koliko treba)?!

Poetski da mrem

Ne zna se ko je tačno za to odgovoran. I mačke su se kačile po zavesi, i deca su po njoj sedela i valjala se (ko mi je kriv kad je nisam skratila, već se toliko vuče po podu). Drveni držač garnišne (ili kako god se ta drvena motka zove) izvalio se, gotovo sasvim, iz zida i sad mi visi kao mač nad glavom. Ne sad, tek kad glavu položim na jastuk.
Uskoro ću leći, a ko zna hoću li osvanuti. Nešto se mislim: ne može sudbina biti tako podla da me tako banalna smrt snađe!
Postoji milion boljih, ili bar poetičnijih, uzvišenijih, načina da se upokojim: da se obesim (nekom oko vrata), da umrem od ljubavi (makar i neuzvraćane), ili od lepote (kao Tin Ujević), da mi u grlu zastanu reči (tople, nikom neizgovorene), da nezgodno posrnem kad me neko obori s nogu i padnem mu u zagrljaj, da se utopim (u nečijim očima)... Ah, predivnih, predivnih smrti ima!

Leći ću i svu noć da se nadam da sudba neće dopustiti od obične motke da stradam.

Spavajmo, sanjajmo

Nije uvek lako biti tetka. Recimo kad sva deca odluče da spavaju zajedno, u jednoj sobi. u jednom krevetu. 

Hoće zajedno da spavaju, ali neće odmah. Pre toga osmislili i odigrali predstavu, na kojoj sam ja bila jedini gledalac, a ujedno i snimatelj.
Kad ih ispokrivah jorganima i ćebadima, utvrdismo da ne mogu svi da zaspe bez pomoći. Mlađeg sestrića uzmem u naručje, da ga uljuljam, a starijeg uhvatim za ruku. I pevam, pevam... a vazda vrtim isto. Jeednog zelenog daanaa, onog zelenog letaa... Spaavajmo, sanjajmo..., pa sve ukrug. 

"Nemoj tu da pevaš", reče Ignjat, očito se još kolebajući između sna i jave. 

"Pa koju ću?", nasmejah se, svesna da su mu stihovi o zelenom danu izašli na nos.
"Pevaj neku drugu koju znaš." (Samo ne ponavljaj više, ko boga te molim!) OK. Iišli smo u Afriku, da sadimo papriku... i tako...

Pevaj "U s'etu posoji jedno ca'stavo", narući potom, već gotovo usnuo. (Mali, hoćeš da spavaš ili da se veseliš?) 

U njeemu je sve lepoo, u njemu je sve nežnoo, u njemu se svee radujee...dok tetka peva li peva (a niko da joj novčanicu na čelo zalepi).

Ovi što priznaju i povlače priznanje su mi kao kolebljiva deca: oće kaki -- neće kaki.

Ne mogu da verujem da su deca pojela i onu čokoladu s karamelom... bez mene!

Dva dana sam ih držala na oku (kao i čokoladu). Videla sam i probala sve koje su otvorili. Ali ova mi promače...
Ustaju deca rano... A ko rano rani, sabajle čokolade maklja... dok tetka spava i ne sluti zlo. 

Majka (držeći neku kesu iz koje viri crna jakna): Čija je ova jakna?

Ja: Ne znam. Moja nije, ne nosim crno.

Majka: Pa šta će u kesi?

Ja (pritisak mi momentalno udara u plafon): ?! Ja ne znam ni čija je, a da znam šta će tu!

Rešio ga

Posebno joj se dopala priča "Ciganin i dinja". Neke od šaljivih narodnih priča obiluju arhaizmima koje joj otežavaju razumevanje. A kad je Ciganin nadmudrio prodavca i zaslužio obećanu dinju, moja sestričina se nasmeja primetivši: Al' ga je rešio!
Nasmejah se kiselo. Nisam srećna što koristi rečnik jutjubera, ali jesam što je razumela narodni (meni omiljen) humor.

Znam roditelje koji sinu nisu dali da na pismenom piše o Crvenoj zvezdi jer nastavnica možda navija za Partizan. I čula sam da druga nastavnica deci za prepričavanje tekstova daje petice "ako napišu puno". Očito kvalitet smatra irelevantnim jer je najpre dala ocenu, a tek potom, pošto je dete počelo da čita, shvatila da je pisalo o poznatom tekstu, pa je morala da  se "popišmani". Naime, prethodnog dana im je zadala da pročitaju tri i prepričaju jednu šaljivu priču, ali neku manje poznatu. 

Šaljive narodne priče su često vrrlo kratke i prepričavanje može da se rastegne na stranu i po samo ako se upustiš u detaljnu analizu. A kako vidim, mogla su deca slobodno ispisati i recept za baklave, kad se ocene dobijaju na osnovu broja reči, a ne njihovog smisla.
Kod literarnih sastava vanumetnički kriterijumi ne smeju imati uticaj na ocenu, kao što ni kvantitet ne sme biti presudan.

Beše slava danas, pa i mušice nagrnule u vreme ručka, ne mogosmo se odbraniti. Kad mi konačno dozlogrde, donesem onu mlatilicu sa terase, pa počnem da vrebam u kuhinji i bijem ko Marko Kraljević kamdžijoma. Utom se  pojavi tata i primeti: Ne valja to, imaš novu na terasi.
Ama, ne dadoh se ubediti: u ruke Mandušića Vuka  biće svaka puška ubojita.
Posle se prebacih na novo bojno bolje, u sobu s baklavama. Lepo zatvorih vrata, obećavši: e sad ćemo da vidimo čija nana crnu vunu prede.! Džaba vam da vrištite i pištite, niko vas ne čuje. Pomolite se gospodu, kučke alave!

Krokodilske makaze

Na času istorije nastavnica im je kao jedan od načina na koji su Turci zlostavljali potlačene pomenula bičevanje. Ja mislio krokodilske makaze, dobacio štrkljavi pubertetlija. Potom je morao da objasni i najbližima. Najbliži su onda morali da objasne daljima. Srednji prst jedne ruke seckali kažiprstom i srednjim druge. Značajno pogledali, pravili pauze, ponavljali... i nije vredelo. Neki su izuzetno loši pantomimičari. Mora im se gotovo crtati... Sekli im k...e, rekla njima, kao i tetkama danas moja sestričina.
I tetke se zainteresovale: pa kako to, nismo čule, šta su tačno radili... Ma koja je to knjiga, daj da pročitamo, konačno reče jedna. Ona narodna izreka o Turcima ima smisla ako se malo preoblikuje: Idu Turci, tresu nam se ... (Kako i kome ne bi!)
Kad majka tinejdžerke nešto kasnije poče priču o ocenama, primetih: Istoriju razbija! Druga tetka se zacereka.

Ja: Ja ne znam koja sam krvna grupa, nisam se porađala.

Zet: Znaš koji je način da saznaš?

Ja: Da dam dobrovoljno krv.

Zet: Da, ili da platiš.

Ja: Ili da se porodim!

Zet: Da, samo moraš da sačekaš devet meseci.

(Ja: Pre toga moram još ponešto. Po svoj prilici, ako išta budem dobrovoljno davala, biće to krv.)

Ispekla sam juče integralni hleb sa semenkama. Hoćeš da jedeš Spajdermenov hleb, upitah Ignjata. A on, u znak odgovora, smesta odjuri u kuhinju, gde je pričekao da se, po njegovoj želji, na krišku namaže kajmak. I onda je sve smazao. Šta znači dobar marketing! Staša je svoje parče pojela tek do pola, da bi ga tad bacila, izjavivši da joj se ne sviđa. Na neke marketing ne deluje.

Evo kako je Staša, pre nekih godinu dana, gledajući mačke nakon što je jedna od njih stradala, poimala smrt:

One cu tudzne dzato cto je njihov b'at otico dajeko, do kjaja!

00.15 - vreme za posnu sarmu.
00.23 - vreme za drugu sarmu.
Bogat jede kad hoće, siromah kad može, a ja kad se sarma skuva.
Nikad od mene, majka mi jadna, dama, gospođa fina, žena vitka i gladna!

Nepoznata žena pozvala je majku na mobilni. Pogrešili ste broj, majka je rekla. Ali telefon je odmah potom opet zazvonio. Sad se javila sestra. Ne, nee, pogrešili ste, rekla je. Koji broj vam treba, pitala je. Ne, ne, ovo je mamin broj, pogreili ste. I tako reč po reč, razgovor potraja.
Kad se konačno oprostiše, bocnuh je: Ti i kad neko pogreši broj, pričaš s uživanjem.
U, šta me briga, odgovori, neće da mi dođe na slavu.
Bogami, rekoh, da je razgovor još potrajao... (Imali bismo sutra za trpezom gosta više, garant bi se sprijateljile.)

Igor se propeo ka polici s kojekakvim sitnicama i pita: Ćećo, a kad si ti slikala Deda Mraza?

Osvrnem se, kad ono ikona nekog čudotvorca Amfilohija, koju mi je sestra ovih dana donela iz Ukrajine. A u crno-beloj tehnici svaki bradati deda deluje realistično (ko da si ga lično uslikao) i ko da su mu sanke s irvasom i poklonima u blizini.

Uzalud je od mene očekivati da izjutra, čim otvorim oči, budem srećna i zahvalna što je onaj spermatozoid koji sam bila dominirao na trkačkoj stazi.
Ja se neko vreme najpe pitam koliko je to bilo pametno (što ne posrnu, što mu neki jalovci ne postaviše nogu?).
A nekad i u sebi prebacujem (%&%&$% mater) onoj jajnoj ćeliji (jer nije ni ona nedužna, zajedno su mi zakuvali kašu i zapržili čorbu) što se malo nije ustezala i vrdala.

Vrativši se jedne večeri na polici među šoljama i raznim dragim sitnicama spazila sam patiku. Pravu pravcatu. Znala sam, razume se, i čija je. Ali mi nije na pamet padalo ko ju je postavio na taj tron. Osmehnula sam se i legla, ne uklanjajući dokaze.
A sutradan upitah Ignjata kako je njegova patika tu dospela. On se osmehnu setivši se njemu očito simpatične scene. Ja sam, reče, ovako (kao da šutnu nevidljivi predmet) i ona je tu pala.
Pa što se tako ritaš, a? Zar se tako izuva? Šta  da je pogodila onu zelenu kravicu ili slona, da mi se polupaju (pokloni od mojih sestričina)?
Izgnjat slegnu ramenima, ne prestajući da se smeši. A nije svestan kako bi se naši odnosi zakomplikovali. Teško bi ko posle izgladio.

Dešava se često da mi ljudi poveravaju ne uvek pozitivno mišljenje o drugim ljudima s kojima sam bliska, bez bojazni da će i oni to doznati.

Hvala na komplimentu, dobro pocenjujete da sam osoba od poverenja i nisam intrigant, čak ni kad je moje mišljenje drugačije.

Kad ja skačem po trambulini, zet uvek zlobno primeti: "Nije to za stare kosti!"
"Onda nemoj  ni skakati, kažem (da mu ne ostanem dužna), čuvaj se. Pusti nas mlade da uživamo (dok se ne polomimo)."

Maša me zvala u svoju sobu, da joj pomognem oko domaćeg. Staša me odvukla natrag u kuhinju, prislonila uz sudoperu i pribila svoje lice uz moje noge. Nešto bila nervozna, pa i suze prolila.
Maša da doziva ne prestaje, a Staša mi da idem ne daje. 
"Ali moram da joj pokažem domaći, ne zna sama", kažem. 
"Laže Maša, zna sama", ne da se Staša prevariiti. Onda je rešila da, za svaki slučaj, proveri, a meni zapovedila da ne mrdam s mesta. "Laže", potvrdila je ubrzo.

Posle smo skakale po trambulini, da joj učinim po volji. Ali se i dalje ne miri s činjenicom da me Maša uvek uzurpira. "Što nekad ne dođe da se poigramo nego uvek da uči?", tražila je od majke objašnjenje. I ne odustaje od borbe: vuče Maša, vuče ona; svaka na svoju stranu, pa koja nadjača. (Ako joj se ne popusti, bogme, bude plača.)

Volim jesenje večeri maglom zamućene. Vratiš se odnekud u topli dom i topli zagrljaj, pa si srećan. Ako nisi sam. 

A mi babadevojke pojedemo čanak kupusa preostalog od slave onomad, parče i po torte, jednu štanglicu grilijaša, jednu kiflicu s orasima, pola padobranca (pola, jer nema više, neko je odgrizao) i još dobar deo žita s orasima. 

Tad usnimo zadovoljne, iako nas niko ne grli.

Šargarepa, i to mala

Ignjat je opet imao maskenbal. Majka je razmišljala šta da mu napravim, a Ignjat je iskazao svoju želju: "Samo nemoj da bude nešto veliko, da mogu da sednem. Kad sam bio bundeva, nisam mogao. Seo sam, pa je vaspitačica rekla da ustanemo i jedva sam ustao."
Ovog puta hteo je da bude šargarepa. Dokle da ti bude, uzimali smo mu meru. Složio se, kroz smešak, da bude do j... (i po dužini i po kvalitetu).
"Hoćeš da ti napravim veliku ili malu?". Malu, uopšte nije imao dilemu. To su odrasli megalomani, samo da je što veće. A deca skromna i praktična: da ne ograničava pokrete, da ne grebe, da ne žulja...
I našla sam kompromis: šargarepa je velika, ali postavljena iskosa. S prednje strane ima lišće od krep papira, sa zadnje samo drškice. Šargarepa mi je bila baš srećna i lepa. (Toj povrćki nije moglo da zagusti: lako joj je bilo da se na pod spusti.)

Juče mi je brljala po rancu: "E imaš nešto... neko iznenađenje?"
Nisam imala. Ali sam obećala za danas.
Večeras tek što se iznenadila macom i kutijicom u obliku srca, za sutra naruči dva iznenađenja. Pre no što ode u krevet, povećala je na tri. (Ozbiljno se navukla. A lepo je kad te iznenađuju, ko bi joj zamerio.) "A šta ćemo s ostalima, treba li i njima iznenađenje?", pitam. Ne, odmahivala je glavom. Samo njoj.
Kad legosmo i iskazasmo uzajamno obožavanje, upita da li sutra idem za Beograd. "Ako ne idem (i ne zarađujem)", rekoh, "onda nema ni iznenađenja". "Aa, daa", složi  se bez pogovora. 

Što  se mora -- mora se. Sad mirno spava i iznenađenja sanja.

Kad uzima i šakom i kapom, obe su mu ruke zazete; čime će ti davati?!

U Mašinom udžbeniku biologije piše: Pokretljivost ljudima omogućava da nađu hranu, stanište i druge jedinke. Ali tetka mora da doda: I mobilne telefone,  tablete i laptopove...
Istini za volju, sve su im ređi, ograničeniji pokreti, kao i rastojanje koje moraju preći. Nekad su po šumama bazali i jurcali sakupljajući plodove i loveći divljač. Danas se jednom nedeljno odvezu do supermarketa. Inače, dovoljno je da se pokatkad protegnu iz fotelje ne bi li dograbili koji od malopre pomenutih uređaja. 

A i one druge jedinke su s druge strane monitora" i čine isto. Uzgred, svi se jednako žale da je život naporan. (Praistorijski preci im  se prevrću u grobu.)

Dok sam izjutra hitala ka stanici, ugojeni vremešni gospodin dobaci mi s druge strane ulice:   "Maco, je l' zima?" Samo sam ga ovlaš pogledala TAKO "milo" da će narednih šest godina i za mačku morati da nađe drugi izraz.

Uostalom, ako sam i mačka, ja sam tigrica: ne bi se ti nanosio glave. I da mi je zima, ti me ne bi zagrevao.

Probaj se prema tuđem odnositi kao da je tvoje i prema drugom kao da si ti. Da vidimo hoćeš li biti jednako bahat i bezobziran.

Za gotovo sve u životu postoji samo jedno objašnjenje: kad čovek nešto hoće da uradi -- traži načina, kad neće -- traži izgovor.

"Neca se zaljubio... u devojku" (dobro, to odavno nije pleonazam), poveri mi Staša, izvivši uglove usana u osmejak.
"Stvarno?", iznenadih se kako je očekivala. "Pa je li bila na slavi?"
"Aha", reče, "tri!"
"Tri devojke? Pa to je baš puno!"

"Mislim da je to dovoljno."
Ma više nego dovoljno.Neca, tinejdžer verovatno računa da od viška glava ne boli. Ali kad su devojke u pitanju, nisam sigurna. Zna ta alavost još kako da se obije o glavu.

Dok se tuširala Staša najednom zabaci kosu unazad i izjavi: "E sad moram da piškim."

A potom, isturivši napred karlicu, dodade: "I to u stilu dečaka!"

S takvim stilom to devojčica mora da radi dok se tušira u kadi.

Prilegla Staša sinoć u krevet, pa se unela u čaprkanje nosa. 

"Šta to radiš?", pitam. 

"Ma ne mogu da izbacim vazduh", kaže. (Biće da se jadala kako ne može da diše.) 

"A ja sam mislila", napravih se naivna, "da su tu sline". I sline i vazduh, potvrdi ona, nimalo se ne zbunivši i ne dajući se omesti u poslu.

Moj dobri sestrić

Ja: S kim se ti u vrtiću najviše igraš?
Ignjat: S T...
Ja: To je onaj bezobrazni, što te udario u glavu?
Ignjat (sleže ramenima): Paa malo je bezob'azan.
Ja: (Polako, porašće, pa će biti više.) A imaš li nekog druga da nije bezobrazan?
Ignjat: Jadovan... Ali i on je malo bezob'azan.
Ja: Pa zar nema nijedan dečak da je skroz dobar, da uopšte nije bezobrazan?
Ignjat (malo zastao, razmišlja, pa se stidljivo osmehnu): Ja.
Ja (ponosna): Pa jesi, ti si dobar.

Ignjat: A i ja sam malo bezobazan.
Ja (pošto znam na šta misli): A to što si nekad malo nestašan ne znači da si bezobrazan. Ti nikog ne udaraš, nisi zao. Da li si ti nestašan ili nevaljao?
Ignjat: Nestašan.