Vrativši se jedne večeri na polici među šoljama i raznim dragim sitnicama spazila sam patiku. Pravu pravcatu. Znala sam, razume se, i čija je. Ali mi nije na pamet padalo ko ju je postavio na taj tron. Osmehnula sam se i legla, ne uklanjajući dokaze.
A sutradan upitah Ignjata kako je njegova patika tu dospela. On se osmehnu setivši se njemu očito simpatične scene. Ja sam, reče, ovako (kao da šutnu nevidljivi predmet) i ona je tu pala.
Pa što se tako ritaš, a? Zar se tako izuva? Šta  da je pogodila onu zelenu kravicu ili slona, da mi se polupaju (pokloni od mojih sestričina)?
Izgnjat slegnu ramenima, ne prestajući da se smeši. A nije svestan kako bi se naši odnosi zakomplikovali. Teško bi ko posle izgladio.