Moja sestra uvek insistira da umesto nje popunjavam formulare, čak i pišem čestitke. Ja, kao, lepše pišem, i štampanim slovima. Nije-nego.
Danas sam popunjavala nešto Staši za boravak na Tari. I na jednom papiru sve lepo ispisala, a na drugom se zalaufah, te se moj mozak otrže s povoca, a na liniji uz prezime Stojanović kretoh da se potpisujem Svet...
Eeej, šta radiš to, prenu me sestra, sedeći i telefonirajući naspram mene. Ukapirala da se detinje petoslovno ime neobično oteglo.
I tako mi propade putovanje. (Moja podsvest o Tari sniva.) A šta bi falilo da sam umesto Staše za koji dan u busu sela s Uglješom? Doduše, da sam bar i prezime ispisala valjano.

(Ionako Staša misli da je nam je prezime isto. A kad zet za ovo ču, izjavi: Nemamo nijednog (rođaka, koji bi mi to prezime prilepio)! Ko ti traži? Daleko ti lepa kuća!