Juče mi je brljala po rancu: "E imaš nešto... neko iznenađenje?"
Nisam imala. Ali sam obećala za danas.
Večeras tek što se iznenadila macom i kutijicom u obliku srca, za sutra naruči dva iznenađenja. Pre no što ode u krevet, povećala je na tri. (Ozbiljno se navukla. A lepo je kad te iznenađuju, ko bi joj zamerio.) "A šta ćemo s ostalima, treba li i njima iznenađenje?", pitam. Ne, odmahivala je glavom. Samo njoj.
Kad legosmo i iskazasmo uzajamno obožavanje, upita da li sutra idem za Beograd. "Ako ne idem (i ne zarađujem)", rekoh, "onda nema ni iznenađenja". "Aa, daa", složi  se bez pogovora. 

Što  se mora -- mora se. Sad mirno spava i iznenađenja sanja.