Ne zna se ko je tačno za to odgovoran. I mačke su se kačile po zavesi, i deca su po njoj sedela i valjala se (ko mi je kriv kad je nisam skratila, već se toliko vuče po podu). Drveni držač garnišne (ili kako god se ta drvena motka zove) izvalio se, gotovo sasvim, iz zida i sad mi visi kao mač nad glavom. Ne sad, tek kad glavu položim na jastuk.
Uskoro ću leći, a ko zna hoću li osvanuti. Nešto se mislim: ne može sudbina biti tako podla da me tako banalna smrt snađe!
Postoji milion boljih, ili bar poetičnijih, uzvišenijih, načina da se upokojim: da se obesim (nekom oko vrata), da umrem od ljubavi (makar i neuzvraćane), ili od lepote (kao Tin Ujević), da mi u grlu zastanu reči (tople, nikom neizgovorene), da nezgodno posrnem kad me neko obori s nogu i padnem mu u zagrljaj, da se utopim (u nečijim očima)... Ah, predivnih, predivnih smrti ima!
Uskoro ću leći, a ko zna hoću li osvanuti. Nešto se mislim: ne može sudbina biti tako podla da me tako banalna smrt snađe!
Postoji milion boljih, ili bar poetičnijih, uzvišenijih, načina da se upokojim: da se obesim (nekom oko vrata), da umrem od ljubavi (makar i neuzvraćane), ili od lepote (kao Tin Ujević), da mi u grlu zastanu reči (tople, nikom neizgovorene), da nezgodno posrnem kad me neko obori s nogu i padnem mu u zagrljaj, da se utopim (u nečijim očima)... Ah, predivnih, predivnih smrti ima!
Leći ću i svu noć da se nadam da sudba neće dopustiti od obične motke da stradam.
Нема коментара:
Постави коментар