Деда и репа (на аутобуској станици)

Јуче сам пошла у престоницу, а мало је фалило да не одем, иако сам на време стигла на станицу, стала испред предњих врата паркираног аутобуса /зна се да ко први девојци - његова девојка; тако је и са седиштима, поготово кад нико не купује резервације - педесет динара, што да се отура - прођемо скроз назад и седнемо на последња седишта (ако се и нађе будала које резервацију купе, неће их бити више од двадесетак, све зависи од времена поласка/. 

Елем, време одмиче, врата на аутобусу, разуме се, чврсто (исувише, испоставиће се убрзо) затворена, ми цупкамо, а возача нема па нема (изгледа да воли да пије хладну кафу, а скоро му скувана). Коначно се догега и сагну с предње стране аутобуса да стисне неко дугменце. Он стисну, а врата и не осетише, ма ни да мрдну. Он стисну опет, и ништа се не догоди, сем што сви путници обратише већу пажњу. Стисну трећи пут и не пусти (шта знам ја шта се ту дешава), али ни врата не попустише. Настави он да стиска и не пушта, а врата исто тако наставише да се праве како их се то ништа не тиче.
Ту се затекао и други возач, колега, који је решио да путује као путник, те он дохвати обема рукама ивице врата, да повуче (не пали се у овој земљи све на гурање, некад мора и да се повуче, често, као сад, у исти мах). 
И тако, један пали дугменце, други вуче врата, а врата ни пет пара не дају. Трећи возач обилази око првог, ваљда као морална подршка, па оде и до возачевих врата, да види може ли се шта учинити. Јок. 
Смешкам се гледајући тај све бројнији низ помоћника: деда за репу, баба за деду... и тако редом (џаба репи да се јогуни и ногама одупире: кад пристигне миш - излетеће као бела лала).
Путници стрпљиво (као овчице) чекају, гледају и смејуље се (шта да се нервирам - скупљам инспирацију), неки заједљиво вероватно. /Међу  нама се, ко за инат, затекла и једна странкиња с партнером нашег порекла, те је имала шта и да види, а што није видела и разумела, од свог партнера је чула./

Ма нек се запали (њему ни у џеп ни из џепа), мирно испољи бунт први и главни возач (ваљда му сличне интервенције нису реткост, дојадило му; колико је то реално могуће казује коментар госпође иза мене: јуче се један запалио на Авали). Али гледајте да ми тад не будемо унутра, мислим се ја.

Наставише ова двојица да отварају врата својим методама (рачунају: кад неће милом - онда ће силом; сила бога не моли, па ваљда ће, неверница, и врата да отвори), док први напокон не довикну трећем (што се све време мотао около): иди зови механичара... и нек понесе жицу (каква и чему служи та жица - бог зна... и возачи)! /У овој земљи све функционише помоћу штапа и канапа, само бус помоћу жице./

Не знам је ли механичару одмах јављено, али на задња врата навалише диспечер и трећи возач (такав је наш народ, сви одмах прискачу у помоћ; да је устребало, и путници би се укључили - у доба највећих криза, немало пута сви су излазили да аутопутем гурају аутобус док наново не упали, што, признаћете, личи на ону причу о човеку који је носио магарца): први возач стиска дугме, други вуче предња врата, а ова двојица задња (ако паметнији попушта, врата неће још дуго издржати). 
Вуку они као бесни (ум царује, снага врата разваљује), а ја се насмејах помисливши: а да кажемо коју лепу реч  (кад она и гвоздена врата отвара, ваљда ни ова не би одолела учтивом понашању)? (Не помогну ли реч и рука, нога би, кладим се, могла то да реши.) Утом, задња врата се отворише (јача су двојица него сам Радојица... а и предња врата тврдоглава ко магаре) и све стеге попустише, те путници истог трена грунуше, срећни, унутра. 
Деда за репу, баба за деду... маца за куцу, миш за мацу... и ишчупаше репу... Држ' за штап, држ' канап (жица не стиже)... и ја се домогох главног града.

Ко се шуња - (кришом) макља слатко од дуња

Ко рано рани - две среће граби, а ко касно леже (тај несрећник, из разумљивих разлога, никад није главни лик претходне пословице) - леже гладан. Сем ако... 

Вечерам на време, а пошто лежем у недоба, пробуди се наново у стомаку ала. И онда, кад (често) не будем довољно јака (а најјача сам кад су тањири празни, тад залогај у уста не ставим... а црева ми завијају до јутра) да се нагону одупрем, кренем да се шуњам по кући и завирујем по шерпама. 

Ових дана највише моју пажњу привлачи једна бела такорећи шерпетина (од неких двадесетак кила), смештена на столу у соби и прекривена платненом крпом, која је на неколико места за шерпу штипаљкама причвршћена. Е, кад год ми се приједе нешто слатко, ја се одшуњам до кухиње (из које прокријумчарим кашичицу) па кроз ходник до собе. 

Невоља је што мајка спава с отвореним вратима (можда и очима, ко зна), због дотока ваздуха, тобоже, а лака на сну... док јој је шерпа са слатком од дуња у соби прекопута, па морам посебно да будем опрезна. 

Синоћ сам операцију заслађивања обавила без проблема. У судопери већ стојаше једна кашичица - доказ да је и тата пре но што се пребацио из кухиње у спаваћу собу прошао (на прстима - ни ја га нисам чула) истим путем (гоњен истим потребама). 

Волим кад је тишина и кад се чује мушица (лакше ми онда да је лоцирам, па да је клепим); мрзим кад сви спавају и тихо је, а ја мљацкам слатко од дуња (могла би се мајка из сна пренути и дрекнути као луда). 

Док се мајка накани да слатко успе у тегле, неће јој пуно теглица требати (помажем, да се жена мање мучи). Једино ми се не свиђа што се слатко временом стегло, па куд кашика прође - остаје јасно видљива празнина (досетиће се мајка да ја касно лежем).

Тврд је орах... онемоћао

Уђем јуче у једну радњу, на столу чинија пуна нечишћених ораха (ко за Бадње вече), а власница седи и крцка. Једеш ли ти ово, упита ме. Једем, како да не (од чега сам иначе овако паметна?)... кад год одем у подрум. Одем неким другим послом, а на све стране расуте неке гајбе с орасима (родио орах ове године, ала ће да се једну баклаве) - одмах ми крене вода на уста, па заграбим шаку. Тако и вечерас кад сам ишла да ушушкам пса. Узех четири-пет ораха, од којих пола поједем пењући се уз степенице. Остатак сам докрајчила у кухињи. 

А богами ни орах није што је некад био: воћка чудновата, не сломи га ал' зубе поломи (пу-пу). Не лупам их зубима (чувам то мало јада; ни конац њима одавно више не кидам, за разлику од моје сестре, којој су зуби универзални алат, за који се увек зна где је), додуше, већ оним што ми се при руци нађе (каткад батићем, дршком од ножа). А најчешће, кад се дају слупати, стиснем један о други: клин се клином избија, а орах орахом разбија. Код те методе проблем настане тек кад остане последњи орах, распарен (нема с ким да ломи руку). 

Малопре сам једног таквог јединца стисла дланом о судоперу и у прах смрвила (не треба нама воденичица за млевење), умало судоперу нисам са земљом срубила. Ни ја нисам што сам некад била - ојачала сам, брате, у рукама.

Јесењи пикник или опраштање са сунцем

Пре неки дан, потакнуте топлим сунцем (с којим се ових дана чврсто грлимо и с тугом опраштамо) и намамљене дивним жутим лишћем, а пре свега услед Машиног инсистирања, нас две ишле смо на последњи овогодишњи пикник, у виноград (а баш тог преподнева стрина беше све грожђе обрала - пих, требало је похитати).

У црвеној корпици од прућа (без које се ниједан наш излет не може замислити) понеле смо мало штрудле с маком (за Машу; ја сам већ била прешла све границе властитог желуца). Она је дограбила и неког медведа (ако и њему проради апетит, зафалиће нам штрудле, би ми јасно), којег сам, тек што одмакосмо од капије, морала ја да преузмем у наручје (одвећ је тежак, тобоже, за Машу). А све нас у стопу је пратио Слаткиш, пас који се летос у наше двориште доселио (а статус му је још нерешен: није наш, тврдимо ми, али у нашем дворишту, по својој слободној вољи, он борави) и ич се не обазире на гунђање мојих родитеља (нарочито кад им однесе и сакрије обућу) и одбијање да га усвоје (и мени пробише главу што га храним, чиме га, сматрају они, мамим; не, него ћу га пустити да скапа од глади). 

Једва да се домогосмо пола брда, а Маша већ поче да уздише и жали се на умор (као да је баба од осамдесет лета; што данашња деца немају кондиције и не чуди ме много - тешко их је одвојити од монитора). Е, ако каниш тетку да зајашеш - неће моћи. 
Кад ступисмо у виноград, допустих Маши да одабере место на које ћемо прострети прекривач, иако је свугде једнако лепо: лишће црвенкасто-жуто, а сунчеви зраци размилели се по нама. Како седосмо (а не знам да ли смедосмо; не седамо на ладан бетон, али и земља више није топла и могло би да буде незгодно), Маша објави: хоћу да једем (и посегну за корпом и кутијом)! Од сваког парчета отурала је корицу (оно што је најслађе, буквално пуно шећера - лоше за здравље и добро за депресију). Слаткиш ништа није рекао, али је обилазио уоколо (те се подвуче под једну вињагу, те зађе под другу, те нам излети с бока, те зађе иза леђа) и коначно увребао повољан тренутак да се парчета докопа.  Ја сам се одмах стровалила на прекривач (ова гравитација обара с ногу), а потом узех Машу на нишан: најпре сам ја њу сликала, а потом је она меди (кад сам ја наново прилегла) приредила исте муке. Ја лежим и жмирим, па и прислушкујем. Таман се, мученик, смести измеђ две вињаге, а она зановета: десно, још мало десно, не, не, мало лево, па десно (ко да је Снеки Бабић: хопа-цупа)... Признала ми је потом, кад из мене провали смех, да је меда она, а она ја. И мени је приредила исто: помери се мало тамо, мало овамо, једва некако окину (па шта, каже, и ти си мене тако; вала је злопамтило - враћа мило за драго).

Машо, ти никад нећеш нимало да легнеш да гледамо небо (док не легне она, ни мени не да мира, стално нешто зановета), пожалих се ја, само једеш. Па то је пикник, одговори неумољиво и озбиљно она, да се једе, а не да се лежи.

Требало је да је послушам: боље да сам јела и добила који грам више, но што сам на земљу села, па ми на усни искочио херпес. /Херпеси ме увек нападну кад крене сезона слава и три пољупца, па не знам је ли ми непријатније да госте на својој крсној слави и домаћине на туђој непрестано одгуркујем (имам херпес, имам херпес) или да се препустим љубљењу, правећи се луда (да не скрећем пажњу на себе - одрадим што се од мене очекује и мирна ми глава... а њима шта бог да )./

Перем тепихе по кућама (али само док сунце сија)

Нећу то обазриво да вам кажем, бубнућу огољену истину, па ко поднесе - поднесе: прекјуче сам прала тепих (таква сцена не памти се у мојој кући). Сестри, која је увек на се прихватала тај посао, стомак до зуба... а још није време да се порађа. Мајци (из других разлога) ништа мањи, а недавно оперисана, нема смисла да још добије килу; сем тога, ако клекне, надоћи ће јој опет вода у коленима, џаба ти било. 
Седим за столом и жваћем она јаја (неко их је испржио, а ја се примакла; кад прегладним - не бирам много нити звоцам о нездравој храни), а видим да немам куд ни на кога да пребацим. Ја ћу ти опрати тепих, рекох мајци, а њу (а нарочито сестру, та је изузетно осетљива на сваку моју активност - мисли да сам рођена само за кашику, оловку и тастатуру) умало шлог не лупи (ма ко вас шиша: како год окренем - здравље вам је угрожено). 
Тепих већ прострт по трави крај чесме, на чесми црево, крај тепиха силна средства за прање. И пред свим тим ја - не знам одакле да почнем. Шта да сипам, питам (за кућне послове мени су потребне детаљне инструкције). Све помало (удруженим снагама ваљда ће се пре и лакше изборити с прљавштином), каже мајка. Најпре се изујем (време ми ишло на руку, да не кажем на ногу, босу), зађем преко оних десетак квадрата и прошарам свим бочицама: и течност за судове, и вениш, и прашак за веш, и још једно течно средство којем ни имена (можда аријел) ни намену не знам. Тепих је већ био натопљен водом, али не довољно, па се латих црева. Јао, како је то забавно! Ал' нисам само ја то открила, и Маша је дотрчала те инсистирала да јој се црево преда. Препустих га њој, да сачувам живце и бубне опне (кад јој не идеш низ длаку, хоће да вришти као луда), па дограбих рибаћу четку, спустих се на све четири и почех да дрљам: гоорее-доолее, гоорее-долее, тааамо-овамо, леево-десно... Мало-помало и истрљах (ко би рекао) од а до ш. Хајде сад, Машо, поливај. Маша полива тепих, ал' тепих ћути ко заливен, није занимљиво. Зато прсне тетку, а тетка врисне - ее, то је баш забавно. Да би се умирила и зауздала, и Маша је добила малену четкицу, те смо прионуле заједничким снагама. Но, док ја клечим, Маша то не уме (побогу) него села и наквасила гузу. 
Око нас скупили се и пси и мачке, мајка, отац, сестра... сви зуре ко да игра мечка. Сестра села крај нас (а ја мрзим да ми неко стоји над главом) па се (надмоћно) цери: необично јој кад ја обављам такве послове и тобоже јој је смешно како држим сва та средства (кад перем судове, она каже да то чиним као да сам се посвађала с крпом - коју држим с два прста). Тата засео под јеловином, па, кад сестра оде за својим послом (да се изврне на кревет, претпостављам), примети: доста је, не мораш више; испирај кад ставимо на плот, не сад (и он се прави паметан). Што сви воле памет да ми соле! Одмакните се, пустите ме на миру (да се играм)! Ама имам да перем док је мени воља, а баш ми се усладило; једва се уздржавам да не зађем и по другим кућама - сигурно би се нашло сличног посла. У нашем селу иначе управо је сезона прања прозора и тепиха. Како се приближи крсна слава, сви се лате крпе и четке, преврну кућу уздуж и пореко, кад гости уђу да могу мед с полица да лизну. Чак су нам и прозори на подруму прогледали (бар једном годишње и њих крпа благослови). 
Пошто тепих добро истрљасмо (кад радим, ма шта - ја не забушавам, запнем својски), Маша отрча да се окупа и пресвуче, а ја наставих да расипам воду. Инспекторе, обратих се оцу (који је и даље седео под јеловином, пушио и надгледао ме), шта кажете, је ли добро? Добро је, немарно одговори он (као да види с двадесет метара раздаљине), а потом, након мог пристанка, дође да тепих пребацимо преко плота. Оо-рук (чекајте мене, чекајте мене, чује се мајка из позадине; она и даље верује да ништа не може да функционише без њеног залагања), замахнусмо тата и ја (баш си нам ти неопходна). Е, тад тек почиње права забава. Пустих воду, па затиснух прстом отвор на цреву како би млаз био јачи. И прскааам, прскаааам, насмејана, дошло ми да цичим од среће (ово треба практиковати против депресије). Ја прскам (и преко тепиха, до пола друма), а пена се из тепиха у траву слива. Онда зађем и с пута, да испрскам другу страну. Ем ми задовољство да поливам, ем боса на асфалту као да је још лето. Једва сам се оканила, пре но што пресуше водоводне цеви.
Да сам знала како је рибање тепиха забавно, никад не бих допустила да га други перу. Мада, у кући у којој ја будем (ако будем) домаћица - тепиха (нарочито попут овог, у аугментативу) неће бити (не волим ти ја те скупљаче прашине и негативне енергије: мајка и сестра још ми нису опростиле што у соби не желим да држим "мали" сточић, на који би, ретки, посетиоци стављали чаше и шоље, а о који бих се ја редовно саплитала и због тога псовала).

Тетка зидарске крви

То што ја себи радим уопште није здраво. Не само да целог века идем странпутицом, но и у пропаст срљам. Да занемаримо све друго: легнем у зору, устанем у подне. Јутрос додуше устадох пре подне, пола сата пре. Сатима се потуцах међу јавом и међ сном, од немила до недрага, не могући се ниједном потпуно приклонити. Скочих из кревета тек кад зачух аутобус (а јасно ми беше да је онај у пола девет давно прошао и дан већ далеко одмакао) и наврат-нанос навукох неке фармерке, мајицу, како сам шта дохватила, натукох платнене балетанке на босу ногу... па скидох те фармерке, а обукох друге, изађох на терасу, уплаших се да је хладно, па обух чарапе и патике и, допустивши себи да зубе не оперем, појурих низ брдо, колико су ме ноге носиле. 
Обећала сам била сестрићима да ћу данас направити штрудлу с маком (коју они обожавају, не би ми опростили да их обманем), а продавнице у којој мак могу да купим ваљда недељом раде до дванаест. Душу сам замало кроз нос испустила док сам се сјурила, а џаба. Пољубих врата, па видех да нисам била у праву: не раде до дванаест, већ до пола два. Само изгледа да им сат није с мојим сатом усклађен. Отрчах сместа у другу радњицу (добро се сетих), прекопута поште. Имате ли мак? Имају (сад могу да кажем: и није им неки, малчице горчи, мада, за добру свињу нема лоших сплачина). Ух, коначно сам могла да одахнем и успорим, осталог ће се наћи и на другом месту. Обећала сам деци да правим штрудлу, изјадах се продавачици, а спавала до малопре. (Ако је помислила да су деца моја лична, свакако је закључила и да сам узорна мајка, која спава до подне, а децу храни кад и чиме стигне.) Наставих да пазарим лагано, идући од продавнице до продавнице, с времена на време навлачећи фармерке испод дуге мајице. Сва срећа да је мајица дуга, иначе би људи иза мене имали шта и да виде. Лепо осећам како ми фармерке спадну на пола дупета (далеко од тога да сам мршава, но фармерке плитке, а бокови позамашни). Док се сетим да потражим одговарајући, или ма какав, каиш, има да пукне брука - кад обучем кратку мајицу, а појас ми спадне испод кука. 
Тако сам јуче клечећи (и нагузивши се, да 'простите, у потрази за добрим углом) нешто у дворишту фотографисала, а сестра иза мене подругљиво, церећи се, примети: срећа да имаш гаће (па нисам ја естрадна уметница да их немам). Знам ја да ми фармерке лако падају, али се и кладим да је призор у тој зидарској пози (док ја гледам је ли све под либелу, озади ми вири велика... срамота)  далеко примамљивији но кад какав занатлија чучне (да промени гуму на ауту рецимо) и да би мало ко одвратио поглед.
Фармерке су ми сад на месту (послушне кад сам у хоризонтали), а кревет до малопре беше пун мака (штрудлу смо макљали лежећи и гледајући цртаће), што је и по јада - не ваља што га је и желудац пун (нужна ми је тотална детоксикација): на млађима свет остаје, но мак претиче - па тетка да једе не престаје.

Шешир мој

Најстарији у мојој колекцији сламених шешира црвен је и стар преко две деценије. Кад сам га купила (а и ставила) за једну свадбу, био је сензација и, како се и могло очекивати од предмета и особе што штрче изнад свог времена и провинције, предмет подсмеха. (И данас-дани шешир се једва нешто чешће носи и захтева једва нешто мање смелости, а изазива готово једнако чуђење.)
Чувши како ће шешир бити део моје свадбене гардеробе, неке сестре су (мени иза леђа, разуме се... али, како је говорила моја баба - заклела се земља рају да се тајне све сазнају), канећи да буду духовите, изјавиле да је боље да на свадбу и не иду (срамота за фамилију, као да је црвени шешир фењер). Ја се ни тад нисам обазирала на мишљење околине, иако ме и сад чуди та смелост да се визуелно супротставим маси и издвојим из ње (ја, која у то време бејах тако несигурна и повучена). Сви  сватови бленули су у мене ко у чудо. А ваљда сам то и била: девојчица (од двадесетак лета, истина, али ипак) под шеширом широког обода и у црвеном необичном комплету (властита креација; нико ми није замерио због кривих ногу које су повремено из сукње извиривале и што нисам манекенски тип - можда је шешир све мане "заклањао") . 
И данас, иако шешире носим већ годинама (а већ су постали и модерни, што значи пожељни и прихватљиви), сваког лета, пролазници ме гледају радознало (моји су шешири ипак увек другачији: већи, дречавији, с посебном траком...). Не замерам им, увек се доброћудно смејуљим, забавља ме реакција људи из масе. И не обазирем се (нимало ме није страх да будем једна у милион).

Црвени шешир неко време је самовао у ормару, а сад је већ помало стешњен онима који су стигли после њега (у колекцији их је, засад, седам-осам: и љубичасти, и наранџасти, и два зелена...) Само, ниједан није толико свечан да га носим на (туђем) венчању, па рођаци могу да одахну (не морају венчања да отказују).

Заиграће мечка и пред твојом кућом

Јесен, ал' још лепа и топла, па свет измилео напоље, да још ово мало сунца приграби. Недавно сам једну старицу спазила како, ослоњена о штап, седи пред својом кућом (и посматра, шта би друго могла), а одавно је не видех. Добар дан, поздравих је учтиво и љубазно, с осмехом, како сте (нисам баш горела од радозналости, али, рекох, прија старијима кад им ма какву реч упутиш)? Како сам, за нијансу одсечније него што је пристојно, чини ми се (можда само), одврати она (као ехо који мења глаголска лица) кад будеш имала осамдесет и не знам колико још година - видећеш (ти свога бога). /Ово зазвуча скоро као клетва. Заиграће мечка и пред твојом крштеницом, овај кућом... а ти са штапом нећеш моћи да преплићеш, иако ће те звуци музике мамити./
Данас је опет видех на истом месту, у истом положају. Добар дан, насмејах се и... уздржах од даљег испитивања, боље да гледам своја посла (но да ми баба упире прстом у немилу будућност). Некад је боље прогутати реч и бити умерено учтив (што да ме боли глава и старост да ми се на њу навали).

Ајдее, учитељице, звонило је

Иако је поодавно звонило, учитељица никако да крочи у учионицу. Деца се тркају између клупа и довикују, а Мии (да ли само тог дана?) то баш не беше по вољи. Стога провири у ходник, где је учитељица стајала и ћаскала с колегиницама (у питању је традиционално просветно одлагање наставе - почетни део часа се увек може забавније искористити), те јој (да прекрати себи муке с несташним друговима), довикну: ајдее (тоном који је говорио - звонило је, час треба да почне)!

Преко прече, наоколо одох у пибип-биип материну

Сатима сам се бавила у Кнез-Михаиловој (и нисам знала шта ћу с временом), па се на крају запричала и превише одложила полазак ка Булевару. 
Иако сам испрва планирала да отпешачим, како и иначе чиним, реших да до одредишта одем двадесетосмицом, како не бих опет пропустила да видим сестрића у мајчином стомаку. Међутим, двадесетосмица никако да наиђе, а кад мало боље погледах, видех да се подугачак ред трола отегао и као да не кане да икад мрдну с места. Идем ја на двадесетседмицу, боље ми је, да ми после не буде крив ђаво: још само четрдесет минута (тако сам веровала) имам. Пређем улицу код Народног позоришта и видим паркиран и скоро пун бус, двадесет седам (Е), тај сигурно само што није кренуо. Хрупим унутра и жену која стајаше на вратима упитах иде ли овај до Тржног центра "Зира", а она не зна. Окренем се, па упитам још једну, али ни она не зна. Ма идем, помислих (не могу сад све редом да испитујем; мрзим, брате, да говорим, нарочито с непознатима и на јавном месту), рачунам да овај само иде неки (кило)метар краћом путањом. Утом и возач затвори врата и нагази квачило. 
И возим се тако десетак минута, а рекла бих не идемо куд треба (знам да онај који није експрес пролази Терзијама, а овај јок; не знам куд плови овај брод, али јасно ми је да ми правац не одговара). Опет, мислим, нема везе ако иде другим путем, само да ја стигнем куд сам пошла (ма не излази ми се, кад сам уредно откуцала карту и замислила се - увек то радим док путујем). Након извесног времена, ипак упитах неку девојку (ко пита - не скита, бар не колико би скитао да ћути; додуше, може се десити да омутави) и умало ме шлог не удари. Преко - прече, наоколо - одох у пи...бип-биип материну. Морадох да сиђем на следећој станици, а та беше, контролор ми рече, тек на неком Партизанском путу. Да, рекао ми је и да пређем на другу страну улице (иначе постоји велика могућност да бих чекала аутобус тамо где сиђем) - ваљда човек види да ми је глава у облацима. У простору ја се не сналазим ништа горе но у времену, а у времену тако добро да кад год погледам на сат - буде пет до дванаест.
Уух, како сам била бесна (што све у мом животу мора да буде компликовано)! Мислим, знам ја да увек могу стати на станици са супротне стране и вратити се одакле сам пошла (но немам кад, бре, журим).  Али се, упркос томе, увек на непознатом терену осећам неспокојно као да се стрмекнем у дубоку пећину за коју нико не зна.
Таман, бесна на саму себе и на судбину приде, стадох на станицу и проверих (упитах човека који се ту затекао) иде ли туда двадесет седам (као да не верујем сопственим очима: лепо пише) и иде ли до Зире, а зазвони ми мобилни. 
Сестра касни на преглед (сва срећа, нисам ни знала да је заказан за пола пет - па не бих стигла ни да сам ушла у одговарајући аутобус). И каже, клиберећи се, да ми зет поручује да одем место ње јер они касне (тај човек вазда, на све начине, покушава да ме утера у гинеколошку ординацију). /Истина, не би било тешко да одглумим сестру: прилично наликујемо, имам основно што треба (ал' не дам бре ни лекарској руци да ми се примакне), ни стомак није занемарљив, али... нема у њем заметнутог плода./ Али нисам ни ја луда: ушла била у погрешни аутобус, па ћу сад још да идем ногу пред ногу (разуме се, биће стиснуте).  Дешава се да место неког подметнем леђа; друге делове, вала, НЕЋУ!
Истина је да ко нема у глави има у ногама (због чега сам ја способна да без проблема прегазим силне километре). А лепо сам навикла да се уздам у се и у своје кљусе. Не знам шта ми је било да одступим од својих навика: ја свуд пешке и знатно пре времена стижем. А сад, мало фали да закасним. Ух, појела бих се од муке, али место себе грицкам остатак декаве проје, коју сам изјутра купила у Кинеском тржном центру (у пекари, бре, не у кинеском бутику), па након два залогаја, турила на дно торбе, канећи да бацим. И таман ја пождрах све, кад наиђе бус. 
А кад сам угледала Зиру, сунце ме огрејало (иако већ беше зашло). Е неће ме више нико видети у градском превозу (сем кад кренем на Нови Београд): ваљда ја имам своје ноге и за њих увек знам где иду (и на време стижу, ма колико клецале): где год ја желим!

Деца су наше највеће богатство

Градска организација пензионера Јагодине укључила се у борбу против беле куге (ее, против те већ треба користити тешку артиљерију, а кадра је стићи и утећи), коју већ осам година спроводи Скупштина града (алал вера и свака част), и убудуће ће чланови те организације добијати по 10.000 динара (ако је пензија једва двапут толико, мало ли је?) за свако четврто и наредно унуче ('иљадили се, и унучићи и пензионерске награде). /Нема ништа док државна управа не преузме ствар у своје руке... упс, будући очеви, надам се да не стеже одвише./

Док пре неку ноћ у касне сате чеках аутобус у једном лепом селу, сестра, сестрићи и ја забављасмо се овом вешћу. Па шта деда ту може (ко њега пита), изјави сестричина. Хм, па неће седети скрштених руку (а снајка, по свој прилици, неће имати кад да скрсти ноге). Има да обилази око сина и жене му, да куми и моли, наговара и подстиче, те напокон гунђа и грди. Мало-мало, па ћушне снајку и сина у ребра: ајте, децо, ајте, не дангубите (време је новац, 10.000 бар), на посао, не губите време и не расипајте (моје потенцијалне ) паре. (Десет црвених, еј, није шала, поготово ако је пензија мала. Вреди се потрудити, прионути својски на посао.) Млади сте, немојте да вам је тешко (деца су наше највеће богатство: једно ко ниједно, три као једно, ал' четвртоо, еее...). Их, ја сам у вашим годинама могао (само да је неко хтео да плати)... да се баба није устезала...
А још ако је у пензионерском удружењу и баба, ууу, двадесет хиљада пада (с неба) у кућни буџет. То ће све (и нема доста) да оде (како дошло, тако и отишло) на част (још ако је унуче УНУК, ууу, има да се лумпује), да се родбина, комшије и пријатељи, па и пензионерски другови, како ваља провеселе, а после, сналазите се децо, како знате. 
Ја бих рекла да је ова понуда скроз непромишљен потез; неће људи (носиоци сперматозоида и јајних ћелија у које се полажу толике наде) имати предаха кад маторци навале као зубна болест: хоћемо унуче, хоћемо унуче (и паре)! Таман кад се роди четврто, маторци ће да навале да се поради на петом, и тако редом (да не пропадну обећане паре), а син и снаја ће да спадну с ногу (а врло је могуће и на просјачки штап).

Рађање као мачји кашаљ

Пре неко вече на Фејсбуку спазих неки видео запис, најављен као изузетно дирљив, који је стотине хиљада људи широм света, или бар Балкана, емотивно такао, ако их није расплакао (боже, што је овај народ осетљив, а ја ни сузу да пустим, проклетница; бринем се, има неколико деценија како сам открила да нимало нисам патетична, штавише - претерано сам склона пародији). 
Хајде да и ја кликнем, баш да видим какво је то "Рађање породице", због којег застаје дах од лепоте (онима који гледају; а од Христових мука, несумњиво,  оној која рађа). Види, види: млада жена спрема се за порођај (у властитом дому). Њен супруг, наизглед поприлично млађи од ње (што је тотално небитно) и далеко лепши /ал' треба имати у виду и ситуацију у којој је жена, отечена, избезумљена, изобличена боловима... које вероватно и вербално испољава, но су потпуно камуфлирани пријатном, идиличном музиком, каква доликује том узвишеном чину... али је далеко од реалности, у којој се жена неретко дере као свињче које кољу  - ако нисам кумовала, кроз плот сам гледала (наслушала сам се вала свега: жене о порођају ко мушкарци о служењу војног рока - усхићено и детаљно зборе док ти не припадне мука); кроз ноге, хвала богу, нарочито сопствене, нисам)/ труди се да јој олакша (и право је, он је за све крив...): масира је, грли, љуби (и делује као да му све то нимало није ни тешко ни неугодно; Војвођанин је, није онај Црногорац из вица што се, присуствујући женином порођају онесвести, па кад му после кажу да је дете женско, њему, супротно очекиваној реакцији, лакне: хвала богу што није мушко, да се не мучи ко ја). 
Како је она свучена, свучен је и он, у купаћи додуше (не би било пристојно да га новорођенче најпре угледа без гаћа, а пренеразиле би се и присутне жене, изузев његове венчане, њој је ионако пао мрак на очи)... и обоје се смештају у гумени базенчић (па претпостављам да су се заклели на верност и у добру и у злу... и у води и на тлу). Врпоље се по оној води, она се обрће и окреће (ђа на колена, ђа на задњицу, те се нагузи четвороношке, те истури стомак...)  ослања на њега (дрво се на дрво ослања, а жена на човека), навали му се (онако од по тоне) на леђа (добро човек не испусти душу), он све стоички подноси (и ред је), љубе се (пред бабицом, пред дулом, пред мајком и сестром породиље и пред сниматељком... па и пред целим светом, након објављивања снимка) - ваљда загрљаји и пољупци делују као аналгетик... 
/Материјал је, изгледа, монтиран тако да на снимку доминира осмех породиље, из којег се стиче утисак да је порађање готово мед и млеко, бајка. Ал' знам ја за јадац кладим се да су цензурисани застрашујући моменти, како друге потенцијалне родиље не би ставиле прст на чело пре него што пред мушкарцем рашире ноге. Уосталом, где може да се породи жена (окоти мачка или опраси крмача), а да не испусти глас (или, не дај боже, Л из њега; чула сам ја да се на порођају свашта испушта, кад не буде времена за клистирање, сачувај ме, боже, такве срамоте./ 
На крају он јој седи за леђима, држи је за рамена или тако некако, она је повијене главе... и наједном (вала сам се ја изненадила) , уз музику промењеног, убрзаног ритма, која наглашава судбоносни, преломни тренутак, праћакну се беба (излете ко из катапулта) и закрвави се вода, а намршти моје лице. 
Баш негде у том моменту у собу ми уђе Маша, па ми се придружи пред монитором. Узех је у крило и настависмо заједно да пратимо (нема данас детета које још верује да га је донела рода - од тога би јој кичма страдала, чак и да је бепче недоношче, да га ћапи из инкубатора). Отац навалио да је зове, треба да иду, а Маша одуговлачи: чекај, гледам рађање. Гледа и не трепће (лично је веома заинересована јер ће за који месец добити брата) она, гледам ја (и чудом се, детиње, чудим, а и грозим... кад помислим колицка су врата, а колики кроз њих пролази делија). Срећом, камера не снима испод пупка и голог стомака, иначе би се дете престравило (не мисли да децу доносе роде, али не зна ни потпуну истину, верује да некако искачу из стомака - што и није далеко од истине, кад се заломи царски рез), а и тетка ништа мање, морам признати.

Коначно жена, посве гола, блажено осмехнута, растерећена, приви дете на своје груди, да га нахрани... А Маша и ја у исти мах и у један глас истоветно гадљиво вриснусмо (ивер не пада далеко од кладе, а и не вришти тише) и стукнусмо столицу уназад (померисмо се с места): ааа (ОНОЛИКЕ брадавичетине, преко пола дојки, што су сада суште отеклине, фууј; ма маните ме с причом о племенитом чину, кад сам гадљива).

Појешћу све колачиће

Имам среће да имам стрину која кад год направи колаче и нама тањир (пун истих, разуме се) донесе. /Стрине нису као тетке, што колаче крију ко змија ноге, и ако се не уједеш за језик, па ти поплави - никад се и не дозна да их прави./
Овај беше један од оних сочнијих (мада, кад су колачи у питању, нисам много пробирљива), с јабукама и шлагом, а с неким бисквитом као подлогом (само је све то заједно укусно како треба). Одмах сам слистила свој део (све што можеш данас, не остављај за сутра, чак ни за после, јер се може десити да те неко претекне). Нешто касније и мајка је појела свој део, сестра свој, отац... Само Маша није много марила, па је отишла кући оставивши нам у фрижидеру мамац и тешко искушење (не само телесно него и морално). 
Ја, као сладокусац, који место желуца, изгледа, има рупу без дна, тешко сам се с том чињеницом (Машином) у фрижидеру (нашем), и на дохват руке, носила. Колач један (онај што сам га већ сварила) ко ниједан: кад једем слатко, ја једем бар за двоје, а не само колаче моје. 
Обилазила сам као мачка око сланине, канећи да је се докопа чим домаћици попусти пажња.  У једном трену тако, отворивши петстоти пут врата фрижидера, без јасне намере, и спазивши колач, нисам одолела - дограбих нож и пресекох га (да не погазим сасвим етички принцип, већ само напола). Смазах га очас (ни не трепнух), из два залогаја, ич не марећи (ма ни загрцнула се нисам) за божију заповест "не пожели ништа што је туђе" и не страхујући од осуде сопствене савести (подмитићу ја њу већ некако). Узгред, мени се то што туђе пожелиш и не чини тако страшним преступом, колико кад ту жељу и испуниш (ију, тешко мени... и моме желуцу).

Дан је одмицао, а Маша се није појављивала (да ме спаси рђавог наума и тешких мука, бар упола да ми душу растерети греха). Колач, тачније његова преостала половина, шћућурио се у фрижидеру и премирао од страха сваки пут кад се врата отворе (по налогу неких гладних уста). Коначно је и њему одзвонило /ако га не дограбим ја, биће то мајка или отац; Маша неће сигурно - прво, што је нема, а друго, што уопште није заинтересована (шта није у реду с тим дететом?/. Искористивши прилику кад бејах у кући сама, скокнух брзо по тацну и прокријумчарих колачић до своје собе. Е, сад си готов (никог нема да те избави; а ионако би се само потуцао од немила до недрага... пре но што нестанеш без трага), претиле су моје (вечно гладне) очи и (незајажљива) уста. А колач, искористивши моју занесеност слућеном блиском слашћу, скочи с тацне, да утекне (какав херојски чин, не предаде се лако), те љосну на под... разуме се горњим делом, шлагом (иначе бих само отпухнула прашину, не би му од мене било спаса). Да је ко могао видети очај на мом лицу и чути псовку (та морадох некако да искажем тугу превареног желуца) с усана које бејаху надомак ужитка, а само трен потом умаче им плен!
Пу, мајку му, какво проклетство! А да, рекла сам да ћу се одвикавати од слаткиша. Више силе, изгледа, пазе да одржим реч (кад ја кажем "нећу јести...", моја је реч чврста ко на ветру трска).

Боље је да ме носиш

Пре неки дан, док бејах изврнута на кревету и удубљена у неки посао и(ли) мисли, Маша, све цептећи од радости, улете у моју собу. Хајдемо код шнајдерке, довикну с врата, па понови исто и кад ми се примаче. Шије костим за маскенбал (па лако је то кад имаш креативну тетку, а тетка добру шнајдерку... место да се ко сва друга деца маскираш код Кинеза, јефтиније је), па не може да ишчека.. 

Храбро је поднела да јој узму меру. Вртела се додуше мало, док је шнајдерка не стисну међу своје ноге. Жена покушава да је премери, а Маша се само врти пред огледалом. Хоће она да буде принцеза, али мало су јој те припреме заморне. Кад ступисмо на улицу и кретосмо кући, Маша само што се не сруши (начисто малаксала): све преплиће ногама и улицом врлуда. Не допресмо ни до пола улице, а она се испречи преда ме, приметивши: а боље је да ме носиш! 
Узми је, рече моја сестра (та је паметна: носи омање дете у стомаку, па неће да заради килу). Боље за кога, насмејах се док сам је пртила у наручје. За мене, признаде Маша, смешећи се с олакшањем, и обгрли ме око врата (а ногама ме клепи одостраг). Народ каже да ко има зета - има и магарца, ал' ни онај ко има тетку није без запрежне стоке (и ноге га не боле, док тетки клецају).

Невоље с ринглама

Сестра ставила шерпу с прженом паприком и јајима да се греје. Ја за то време одем на терасу по парадајз (наш домаћи, још зри, у гајби). Ја за то време перем парадајз, па га чистим и сечем, ја солим парадајз... А с паприком се ништа не дешава! Нити се чује да је рингла врућа (паприка не цврчи) нити се осећа. Ручак се подгрева и подгрева, а муку муче празна црева. Ради ли она рингла, упита сестра (што такође нестрпљиво ослушкиваше) након пола сата (док су нам црева хистерично завијала од глади). Ваљда ради, бацих немарно поглед ка шпорету, него си ти стрпала онолику шерпетину на малу ринглицу (зато, контам, не може да угреје летњи, а ни јесењи, дан до подне; постојао је проблем, требало је наћи оправдање, и ја сам га нашла, а да нисам много укључивала мозак нити се проблему посвећивала).

Након извесног времена опет с кауча бацим поглед на ринглу (синуло ми да је можда укључена погрешна). Добро погледах онај обојени кружић испод прекидача и, умирена, немарно одвратих поглед: све је у реду, добро је укључено (само се треба стрпети док се шпорет накани, можда је зле воље). 

Кад након десет минута (ја сам била стрпљива, али желудац се бунио) одох до шпорета да проверим је ли се паприка иоле загрејала - а она ладна ко лед (само што ме шлог није дрмнуо)! Тек тад ми се укључио аларм: па ту нешто не штима (досад би и кућа изгорела; да л' шпорет не ради - цркосмо од глади)! У истом трену осетих како рингла испред, она већа, експрес, греје ко смедеревац. Погледах опет обојени кружић, па ринглу на којој је шерпа... Аааа, ћорава сам начисто! А ко је ћорав ризикује да му се црева вежу у чвор. /Кад неко не капира најбоље, а нарочито не лако, нуди му се цртеж као илустрација, ал' некима, изгледа, не вреди ни цртати. Наравно, под некима не подразумевам само сестру, већ и себе - милион сам пута исто урадила./

Добро, шта је било - било, сад треба извући најбоље из дате ситуације. Зато премакох шерпу с рингле на којој је залуд пола сата чамила на суседну што, непланирано, беше врела, те причекасмо који минут (све више цупкајући на прстима). Како стависмо шерпу на сто, сестра и ја навалисмо ко пуштене с робије и макљасмо без предаха док не видесмо шерпи дно.

Неваљале ћерке и знатижељне мајке

Ураниле бејасмо, свако из свог разлога, па свратисмо најпре у банку. (Не знам да ли је сестра узимала паре, али сам, кад Алекса, мој сестрић, бејаше мали, сазнала да су тата или пошта решење за све проблеме; кад год за нешто нисам имала новца (а Алекса је имао неке прохтеве), он ме озбиљно подсећао: па има у пошти). 
Елем, причекасмо Маша и ја мало напољу, али њој се прохте да ступи унутра (а пошто ми је поверена на чување, мораде и телесна гарда за њом). Онда седе, али само на часак. Чим устаде, узврте се, растрча се... Те завири иза пулта, те провири кроз венецијанере (које је пре неки дан, сестра каже, и покварила; онда не би било чудно да, чим Маша унутра крочи, свим службеницама притисак скочи). На крају мало и поскочи на пулт, узвера се на сниску избочину, колико да баци преко поглед на, зачудо не мргодне, службенице (већ им је претходно била зашла с бока, али ваљда хоће да их сагледа из свих углова). 

Чим изађосмо напоље, сестра поче на њу да сикће и да је прекорева: докле ћеш да ме брукаш, неваљала си, бла, блаа... Није неваљала него радознала (ко да ми је она била цвећка, а ни сад не спада у те биљчице), оштро је пресекох ја (дужност је тетке да брани не само тело, него и лик и дело своје сестричине)... ко да ти ниси. Сестра се насмеја (сасвим лепо и она може да види да ивер не пада далеко од кладе: како мајке, тако и ћерке раде). И ти би се попела да се то не сматра непристојним и непримереним твом узрасту, па се силом уздржаваш. /За тако голему и неспутану радозналост народ сликовито каже: и у олтар би ушла (а куд сме жена где јој места нема)./ Службенице банке можда би то и поднеле, али: не знам би ли то пулт издржао.

Нису длаке ни за дечаке

Што ми сестрићи браде брију, и ђене-ђе (иако сумњам да им је на лицу три длаке израсло ваљано, али тај чин ваљда треба да послужи као доказ да су они одрасли - већ други средње, бог те молово). Малопре сазнадох да им мајка једног, а тетка другог, коригује обрве (чупне где је одвише, сецне где је предуго), па су ми обојица ко лутке. А један, кажу због играња фудбала, недавно обријао и ноге (на срамоту и зазор старијим мушким члановима породице и конзервативним члановима оба пола). Шта су ти рекли у школи, питам, тек онако (шта други говоре никад није и не треба да буде битно). Да сам педер (као да те тиме голе ноге чине), немарно рече. Поносна сам на тебе, признадох му, што си тако храбар, што си се усудио на такав потез упркос очекиваним реакцијама околине. И још (да несрећа буде већа), рекоше ми, брије и препоне (у, чудна ми чуда). Него како, неће ваљда да буде чупав и длакав. Двадесет први век је, и мушкарац мора да води рачуна о свом изгледу, а не да тако рундав, каквим га је природа створила, шета светом (ти "крзнари" лоше утичу на здравље: од њих се недужном, а осетљивом, женскињу, мени рецимо, преврће желудац). Глатко је пријатно оку, а угодно и ономе ко се длака лишио. Знам да се ја после депилације (дибидус) осећам као препорођена (истина, мучно је чекати док те длачурде нарасту, али... ко се не надими дима, тај... прашуме на ногама има ).

Хајде да је пазух, сложи се мајка једнога, то у реду. Пазух - обавезно, убацих се ја (подржавам и што мајке одобравају, а и што оспоравају). Али мајка другога и на то се мршти и увија устима, ако већ вербално не протестује (ја не разумем ту наклоност длакама, ко да су законом заштићене). Што твој муж не брије пазух, обрецну се на сестру. Ма то ти је стара гарда (одмахнух руком ја, на њих се не треба угледати) и ништа чудно није: маторо се куче не учи пазухе да брије! 
Још треба и груди да депилирају, буне се мајке и даље. Једна толерантнија од друге, али ниједна не пушта сасвим деци да бирају које длаке брижљиво да негују, а које да бријају. Длаке на грудима, и то обавезно, уклањајте (ризикујем ја опет да ме нека од мајки клепи преко уста, ако не по глави).Не знам ко је смислио глупу метафору да су грудне маље - љубавни тепих. Хвала лепо, радије ћу спавати на "поду".

 Е баш ми је драго да је омладина тако просвећена и слободна да делује у складу са својим ставовима и има смелости да се супротстави породици, а и широј средини и вековној традицији.