Нећу то обазриво да вам кажем, бубнућу огољену истину, па ко поднесе - поднесе: прекјуче сам прала тепих (таква сцена не памти се у мојој кући). Сестри, која је увек на се прихватала тај посао, стомак до зуба... а још није време да се порађа. Мајци (из других разлога) ништа мањи, а недавно оперисана, нема смисла да још добије килу; сем тога, ако клекне, надоћи ће јој опет вода у коленима, џаба ти било.
Седим за столом и жваћем она јаја (неко их је испржио, а ја се примакла; кад прегладним - не бирам много нити звоцам о нездравој храни), а видим да немам куд ни на кога да пребацим. Ја ћу ти опрати тепих, рекох мајци, а њу (а нарочито сестру, та је изузетно осетљива на сваку моју активност - мисли да сам рођена само за кашику, оловку и тастатуру) умало шлог не лупи (ма ко вас шиша: како год окренем - здравље вам је угрожено).
Тепих већ прострт по трави крај чесме, на чесми црево, крај тепиха силна средства за прање. И пред свим тим ја - не знам одакле да почнем. Шта да сипам, питам (за кућне послове мени су потребне детаљне инструкције). Све помало (удруженим снагама ваљда ће се пре и лакше изборити с прљавштином), каже мајка. Најпре се изујем (време ми ишло на руку, да не кажем на ногу, босу), зађем преко оних десетак квадрата и прошарам свим бочицама: и течност за судове, и вениш, и прашак за веш, и још једно течно средство којем ни имена (можда аријел) ни намену не знам. Тепих је већ био натопљен водом, али не довољно, па се латих црева. Јао, како је то забавно! Ал' нисам само ја то открила, и Маша је дотрчала те инсистирала да јој се црево преда. Препустих га њој, да сачувам живце и бубне опне (кад јој не идеш низ длаку, хоће да вришти као луда), па дограбих рибаћу четку, спустих се на све четири и почех да дрљам: гоорее-доолее, гоорее-долее, тааамо-овамо, леево-десно... Мало-помало и истрљах (ко би рекао) од а до ш. Хајде сад, Машо, поливај. Маша полива тепих, ал' тепих ћути ко заливен, није занимљиво. Зато прсне тетку, а тетка врисне - ее, то је баш забавно. Да би се умирила и зауздала, и Маша је добила малену четкицу, те смо прионуле заједничким снагама. Но, док ја клечим, Маша то не уме (побогу) него села и наквасила гузу.
Око нас скупили се и пси и мачке, мајка, отац, сестра... сви зуре ко да игра мечка. Сестра села крај нас (а ја мрзим да ми неко стоји над главом) па се (надмоћно) цери: необично јој кад ја обављам такве послове и тобоже јој је смешно како држим сва та средства (кад перем судове, она каже да то чиним као да сам се посвађала с крпом - коју држим с два прста). Тата засео под јеловином, па, кад сестра оде за својим послом (да се изврне на кревет, претпостављам), примети: доста је, не мораш више; испирај кад ставимо на плот, не сад (и он се прави паметан). Што сви воле памет да ми соле! Одмакните се, пустите ме на миру (да се играм)! Ама имам да перем док је мени воља, а баш ми се усладило; једва се уздржавам да не зађем и по другим кућама - сигурно би се нашло сличног посла. У нашем селу иначе управо је сезона прања прозора и тепиха. Како се приближи крсна слава, сви се лате крпе и четке, преврну кућу уздуж и пореко, кад гости уђу да могу мед с полица да лизну. Чак су нам и прозори на подруму прогледали (бар једном годишње и њих крпа благослови).
Пошто тепих добро истрљасмо (кад радим, ма шта - ја не забушавам, запнем својски), Маша отрча да се окупа и пресвуче, а ја наставих да расипам воду. Инспекторе, обратих се оцу (који је и даље седео под јеловином, пушио и надгледао ме), шта кажете, је ли добро? Добро је, немарно одговори он (као да види с двадесет метара раздаљине), а потом, након мог пристанка, дође да тепих пребацимо преко плота. Оо-рук (чекајте мене, чекајте мене, чује се мајка из позадине; она и даље верује да ништа не може да функционише без њеног залагања), замахнусмо тата и ја (баш си нам ти неопходна). Е, тад тек почиње права забава. Пустих воду, па затиснух прстом отвор на цреву како би млаз био јачи. И прскааам, прскаааам, насмејана, дошло ми да цичим од среће (ово треба практиковати против депресије). Ја прскам (и преко тепиха, до пола друма), а пена се из тепиха у траву слива. Онда зађем и с пута, да испрскам другу страну. Ем ми задовољство да поливам, ем боса на асфалту као да је још лето. Једва сам се оканила, пре но што пресуше водоводне цеви.
Да сам знала како је рибање тепиха забавно, никад не бих допустила да га други перу. Мада, у кући у којој ја будем (ако будем) домаћица - тепиха (нарочито попут овог, у аугментативу) неће бити (не волим ти ја те скупљаче прашине и негативне енергије: мајка и сестра још ми нису опростиле што у соби не желим да држим "мали" сточић, на који би, ретки, посетиоци стављали чаше и шоље, а о који бих се ја редовно саплитала и због тога псовала).
Седим за столом и жваћем она јаја (неко их је испржио, а ја се примакла; кад прегладним - не бирам много нити звоцам о нездравој храни), а видим да немам куд ни на кога да пребацим. Ја ћу ти опрати тепих, рекох мајци, а њу (а нарочито сестру, та је изузетно осетљива на сваку моју активност - мисли да сам рођена само за кашику, оловку и тастатуру) умало шлог не лупи (ма ко вас шиша: како год окренем - здравље вам је угрожено).
Тепих већ прострт по трави крај чесме, на чесми црево, крај тепиха силна средства за прање. И пред свим тим ја - не знам одакле да почнем. Шта да сипам, питам (за кућне послове мени су потребне детаљне инструкције). Све помало (удруженим снагама ваљда ће се пре и лакше изборити с прљавштином), каже мајка. Најпре се изујем (време ми ишло на руку, да не кажем на ногу, босу), зађем преко оних десетак квадрата и прошарам свим бочицама: и течност за судове, и вениш, и прашак за веш, и још једно течно средство којем ни имена (можда аријел) ни намену не знам. Тепих је већ био натопљен водом, али не довољно, па се латих црева. Јао, како је то забавно! Ал' нисам само ја то открила, и Маша је дотрчала те инсистирала да јој се црево преда. Препустих га њој, да сачувам живце и бубне опне (кад јој не идеш низ длаку, хоће да вришти као луда), па дограбих рибаћу четку, спустих се на све четири и почех да дрљам: гоорее-доолее, гоорее-долее, тааамо-овамо, леево-десно... Мало-помало и истрљах (ко би рекао) од а до ш. Хајде сад, Машо, поливај. Маша полива тепих, ал' тепих ћути ко заливен, није занимљиво. Зато прсне тетку, а тетка врисне - ее, то је баш забавно. Да би се умирила и зауздала, и Маша је добила малену четкицу, те смо прионуле заједничким снагама. Но, док ја клечим, Маша то не уме (побогу) него села и наквасила гузу.
Око нас скупили се и пси и мачке, мајка, отац, сестра... сви зуре ко да игра мечка. Сестра села крај нас (а ја мрзим да ми неко стоји над главом) па се (надмоћно) цери: необично јој кад ја обављам такве послове и тобоже јој је смешно како држим сва та средства (кад перем судове, она каже да то чиним као да сам се посвађала с крпом - коју држим с два прста). Тата засео под јеловином, па, кад сестра оде за својим послом (да се изврне на кревет, претпостављам), примети: доста је, не мораш више; испирај кад ставимо на плот, не сад (и он се прави паметан). Што сви воле памет да ми соле! Одмакните се, пустите ме на миру (да се играм)! Ама имам да перем док је мени воља, а баш ми се усладило; једва се уздржавам да не зађем и по другим кућама - сигурно би се нашло сличног посла. У нашем селу иначе управо је сезона прања прозора и тепиха. Како се приближи крсна слава, сви се лате крпе и четке, преврну кућу уздуж и пореко, кад гости уђу да могу мед с полица да лизну. Чак су нам и прозори на подруму прогледали (бар једном годишње и њих крпа благослови).
Пошто тепих добро истрљасмо (кад радим, ма шта - ја не забушавам, запнем својски), Маша отрча да се окупа и пресвуче, а ја наставих да расипам воду. Инспекторе, обратих се оцу (који је и даље седео под јеловином, пушио и надгледао ме), шта кажете, је ли добро? Добро је, немарно одговори он (као да види с двадесет метара раздаљине), а потом, након мог пристанка, дође да тепих пребацимо преко плота. Оо-рук (чекајте мене, чекајте мене, чује се мајка из позадине; она и даље верује да ништа не може да функционише без њеног залагања), замахнусмо тата и ја (баш си нам ти неопходна). Е, тад тек почиње права забава. Пустих воду, па затиснух прстом отвор на цреву како би млаз био јачи. И прскааам, прскаааам, насмејана, дошло ми да цичим од среће (ово треба практиковати против депресије). Ја прскам (и преко тепиха, до пола друма), а пена се из тепиха у траву слива. Онда зађем и с пута, да испрскам другу страну. Ем ми задовољство да поливам, ем боса на асфалту као да је још лето. Једва сам се оканила, пре но што пресуше водоводне цеви.
Да сам знала како је рибање тепиха забавно, никад не бих допустила да га други перу. Мада, у кући у којој ја будем (ако будем) домаћица - тепиха (нарочито попут овог, у аугментативу) неће бити (не волим ти ја те скупљаче прашине и негативне енергије: мајка и сестра још ми нису опростиле што у соби не желим да држим "мали" сточић, на који би, ретки, посетиоци стављали чаше и шоље, а о који бих се ја редовно саплитала и због тога псовала).
Нема коментара:
Постави коментар