Уђем јуче у једну радњу, на столу чинија пуна нечишћених ораха (ко за Бадње вече), а власница седи и крцка. Једеш ли ти ово, упита ме. Једем, како да не (од чега сам иначе овако паметна?)... кад год одем у подрум. Одем неким другим послом, а на све стране расуте неке гајбе с орасима (родио орах ове године, ала ће да се једну баклаве) - одмах ми крене вода на уста, па заграбим шаку. Тако и вечерас кад сам ишла да ушушкам пса. Узех четири-пет ораха, од којих пола поједем пењући се уз степенице. Остатак сам докрајчила у кухињи.
А богами ни орах није што је некад био: воћка чудновата, не сломи га ал' зубе поломи (пу-пу). Не лупам их зубима (чувам то мало јада; ни конац њима одавно више не кидам, за разлику од моје сестре, којој су зуби универзални алат, за који се увек зна где је), додуше, већ оним што ми се при руци нађе (каткад батићем, дршком од ножа). А најчешће, кад се дају слупати, стиснем један о други: клин се клином избија, а орах орахом разбија. Код те методе проблем настане тек кад остане последњи орах, распарен (нема с ким да ломи руку).
Малопре сам једног таквог јединца стисла дланом о судоперу и у прах смрвила (не треба нама воденичица за млевење), умало судоперу нисам са земљом срубила. Ни ја нисам што сам некад била - ојачала сам, брате, у рукама.
Нема коментара:
Постави коментар