Појешћу све колачиће

Имам среће да имам стрину која кад год направи колаче и нама тањир (пун истих, разуме се) донесе. /Стрине нису као тетке, што колаче крију ко змија ноге, и ако се не уједеш за језик, па ти поплави - никад се и не дозна да их прави./
Овај беше један од оних сочнијих (мада, кад су колачи у питању, нисам много пробирљива), с јабукама и шлагом, а с неким бисквитом као подлогом (само је све то заједно укусно како треба). Одмах сам слистила свој део (све што можеш данас, не остављај за сутра, чак ни за после, јер се може десити да те неко претекне). Нешто касније и мајка је појела свој део, сестра свој, отац... Само Маша није много марила, па је отишла кући оставивши нам у фрижидеру мамац и тешко искушење (не само телесно него и морално). 
Ја, као сладокусац, који место желуца, изгледа, има рупу без дна, тешко сам се с том чињеницом (Машином) у фрижидеру (нашем), и на дохват руке, носила. Колач један (онај што сам га већ сварила) ко ниједан: кад једем слатко, ја једем бар за двоје, а не само колаче моје. 
Обилазила сам као мачка око сланине, канећи да је се докопа чим домаћици попусти пажња.  У једном трену тако, отворивши петстоти пут врата фрижидера, без јасне намере, и спазивши колач, нисам одолела - дограбих нож и пресекох га (да не погазим сасвим етички принцип, већ само напола). Смазах га очас (ни не трепнух), из два залогаја, ич не марећи (ма ни загрцнула се нисам) за божију заповест "не пожели ништа што је туђе" и не страхујући од осуде сопствене савести (подмитићу ја њу већ некако). Узгред, мени се то што туђе пожелиш и не чини тако страшним преступом, колико кад ту жељу и испуниш (ију, тешко мени... и моме желуцу).

Дан је одмицао, а Маша се није појављивала (да ме спаси рђавог наума и тешких мука, бар упола да ми душу растерети греха). Колач, тачније његова преостала половина, шћућурио се у фрижидеру и премирао од страха сваки пут кад се врата отворе (по налогу неких гладних уста). Коначно је и њему одзвонило /ако га не дограбим ја, биће то мајка или отац; Маша неће сигурно - прво, што је нема, а друго, што уопште није заинтересована (шта није у реду с тим дететом?/. Искористивши прилику кад бејах у кући сама, скокнух брзо по тацну и прокријумчарих колачић до своје собе. Е, сад си готов (никог нема да те избави; а ионако би се само потуцао од немила до недрага... пре но што нестанеш без трага), претиле су моје (вечно гладне) очи и (незајажљива) уста. А колач, искористивши моју занесеност слућеном блиском слашћу, скочи с тацне, да утекне (какав херојски чин, не предаде се лако), те љосну на под... разуме се горњим делом, шлагом (иначе бих само отпухнула прашину, не би му од мене било спаса). Да је ко могао видети очај на мом лицу и чути псовку (та морадох некако да искажем тугу превареног желуца) с усана које бејаху надомак ужитка, а само трен потом умаче им плен!
Пу, мајку му, какво проклетство! А да, рекла сам да ћу се одвикавати од слаткиша. Више силе, изгледа, пазе да одржим реч (кад ја кажем "нећу јести...", моја је реч чврста ко на ветру трска).