Деда и репа (на аутобуској станици)

Јуче сам пошла у престоницу, а мало је фалило да не одем, иако сам на време стигла на станицу, стала испред предњих врата паркираног аутобуса /зна се да ко први девојци - његова девојка; тако је и са седиштима, поготово кад нико не купује резервације - педесет динара, што да се отура - прођемо скроз назад и седнемо на последња седишта (ако се и нађе будала које резервацију купе, неће их бити више од двадесетак, све зависи од времена поласка/. 

Елем, време одмиче, врата на аутобусу, разуме се, чврсто (исувише, испоставиће се убрзо) затворена, ми цупкамо, а возача нема па нема (изгледа да воли да пије хладну кафу, а скоро му скувана). Коначно се догега и сагну с предње стране аутобуса да стисне неко дугменце. Он стисну, а врата и не осетише, ма ни да мрдну. Он стисну опет, и ништа се не догоди, сем што сви путници обратише већу пажњу. Стисну трећи пут и не пусти (шта знам ја шта се ту дешава), али ни врата не попустише. Настави он да стиска и не пушта, а врата исто тако наставише да се праве како их се то ништа не тиче.
Ту се затекао и други возач, колега, који је решио да путује као путник, те он дохвати обема рукама ивице врата, да повуче (не пали се у овој земљи све на гурање, некад мора и да се повуче, често, као сад, у исти мах). 
И тако, један пали дугменце, други вуче врата, а врата ни пет пара не дају. Трећи возач обилази око првог, ваљда као морална подршка, па оде и до возачевих врата, да види може ли се шта учинити. Јок. 
Смешкам се гледајући тај све бројнији низ помоћника: деда за репу, баба за деду... и тако редом (џаба репи да се јогуни и ногама одупире: кад пристигне миш - излетеће као бела лала).
Путници стрпљиво (као овчице) чекају, гледају и смејуље се (шта да се нервирам - скупљам инспирацију), неки заједљиво вероватно. /Међу  нама се, ко за инат, затекла и једна странкиња с партнером нашег порекла, те је имала шта и да види, а што није видела и разумела, од свог партнера је чула./

Ма нек се запали (њему ни у џеп ни из џепа), мирно испољи бунт први и главни возач (ваљда му сличне интервенције нису реткост, дојадило му; колико је то реално могуће казује коментар госпође иза мене: јуче се један запалио на Авали). Али гледајте да ми тад не будемо унутра, мислим се ја.

Наставише ова двојица да отварају врата својим методама (рачунају: кад неће милом - онда ће силом; сила бога не моли, па ваљда ће, неверница, и врата да отвори), док први напокон не довикну трећем (што се све време мотао около): иди зови механичара... и нек понесе жицу (каква и чему служи та жица - бог зна... и возачи)! /У овој земљи све функционише помоћу штапа и канапа, само бус помоћу жице./

Не знам је ли механичару одмах јављено, али на задња врата навалише диспечер и трећи возач (такав је наш народ, сви одмах прискачу у помоћ; да је устребало, и путници би се укључили - у доба највећих криза, немало пута сви су излазили да аутопутем гурају аутобус док наново не упали, што, признаћете, личи на ону причу о човеку који је носио магарца): први возач стиска дугме, други вуче предња врата, а ова двојица задња (ако паметнији попушта, врата неће још дуго издржати). 
Вуку они као бесни (ум царује, снага врата разваљује), а ја се насмејах помисливши: а да кажемо коју лепу реч  (кад она и гвоздена врата отвара, ваљда ни ова не би одолела учтивом понашању)? (Не помогну ли реч и рука, нога би, кладим се, могла то да реши.) Утом, задња врата се отворише (јача су двојица него сам Радојица... а и предња врата тврдоглава ко магаре) и све стеге попустише, те путници истог трена грунуше, срећни, унутра. 
Деда за репу, баба за деду... маца за куцу, миш за мацу... и ишчупаше репу... Држ' за штап, држ' канап (жица не стиже)... и ја се домогох главног града.