Ко рано рани - две среће граби, а ко касно леже (тај несрећник, из разумљивих разлога, никад није главни лик претходне пословице) - леже гладан. Сем ако...
Вечерам на време, а пошто лежем у недоба, пробуди се наново у стомаку ала. И онда, кад (често) не будем довољно јака (а најјача сам кад су тањири празни, тад залогај у уста не ставим... а црева ми завијају до јутра) да се нагону одупрем, кренем да се шуњам по кући и завирујем по шерпама.
Ових дана највише моју пажњу привлачи једна бела такорећи шерпетина (од неких двадесетак кила), смештена на столу у соби и прекривена платненом крпом, која је на неколико места за шерпу штипаљкама причвршћена. Е, кад год ми се приједе нешто слатко, ја се одшуњам до кухиње (из које прокријумчарим кашичицу) па кроз ходник до собе.
Невоља је што мајка спава с отвореним вратима (можда и очима, ко зна), због дотока ваздуха, тобоже, а лака на сну... док јој је шерпа са слатком од дуња у соби прекопута, па морам посебно да будем опрезна.
Синоћ сам операцију заслађивања обавила без проблема. У судопери већ стојаше једна кашичица - доказ да је и тата пре но што се пребацио из кухиње у спаваћу собу прошао (на прстима - ни ја га нисам чула) истим путем (гоњен истим потребама).
Волим кад је тишина и кад се чује мушица (лакше ми онда да је лоцирам, па да је клепим); мрзим кад сви спавају и тихо је, а ја мљацкам слатко од дуња (могла би се мајка из сна пренути и дрекнути као луда).
Док се мајка накани да слатко успе у тегле, неће јој пуно теглица требати (помажем, да се жена мање мучи). Једино ми се не свиђа што се слатко временом стегло, па куд кашика прође - остаје јасно видљива празнина (досетиће се мајка да ја касно лежем).
Нема коментара:
Постави коментар