Неваљале ћерке и знатижељне мајке

Ураниле бејасмо, свако из свог разлога, па свратисмо најпре у банку. (Не знам да ли је сестра узимала паре, али сам, кад Алекса, мој сестрић, бејаше мали, сазнала да су тата или пошта решење за све проблеме; кад год за нешто нисам имала новца (а Алекса је имао неке прохтеве), он ме озбиљно подсећао: па има у пошти). 
Елем, причекасмо Маша и ја мало напољу, али њој се прохте да ступи унутра (а пошто ми је поверена на чување, мораде и телесна гарда за њом). Онда седе, али само на часак. Чим устаде, узврте се, растрча се... Те завири иза пулта, те провири кроз венецијанере (које је пре неки дан, сестра каже, и покварила; онда не би било чудно да, чим Маша унутра крочи, свим службеницама притисак скочи). На крају мало и поскочи на пулт, узвера се на сниску избочину, колико да баци преко поглед на, зачудо не мргодне, службенице (већ им је претходно била зашла с бока, али ваљда хоће да их сагледа из свих углова). 

Чим изађосмо напоље, сестра поче на њу да сикће и да је прекорева: докле ћеш да ме брукаш, неваљала си, бла, блаа... Није неваљала него радознала (ко да ми је она била цвећка, а ни сад не спада у те биљчице), оштро је пресекох ја (дужност је тетке да брани не само тело, него и лик и дело своје сестричине)... ко да ти ниси. Сестра се насмеја (сасвим лепо и она може да види да ивер не пада далеко од кладе: како мајке, тако и ћерке раде). И ти би се попела да се то не сматра непристојним и непримереним твом узрасту, па се силом уздржаваш. /За тако голему и неспутану радозналост народ сликовито каже: и у олтар би ушла (а куд сме жена где јој места нема)./ Службенице банке можда би то и поднеле, али: не знам би ли то пулт издржао.