Пре неко вече на Фејсбуку спазих неки видео запис, најављен као изузетно дирљив, који је стотине хиљада људи широм света, или бар Балкана, емотивно такао, ако их није расплакао (боже, што је овај народ осетљив, а ја ни сузу да пустим, проклетница; бринем се, има неколико деценија како сам открила да нимало нисам патетична, штавише - претерано сам склона пародији).
Хајде да и ја кликнем, баш да видим какво је то "Рађање породице", због којег застаје дах од лепоте (онима који гледају; а од Христових мука, несумњиво, оној која рађа). Види, види: млада жена спрема се за порођај (у властитом дому). Њен супруг, наизглед поприлично млађи од ње (што је тотално небитно) и далеко лепши /ал' треба имати у виду и ситуацију у којој је жена, отечена, избезумљена, изобличена боловима... које вероватно и вербално испољава, но су потпуно камуфлирани пријатном, идиличном музиком, каква доликује том узвишеном чину... али је далеко од реалности, у којој се жена неретко дере као свињче које кољу - ако нисам кумовала, кроз плот сам гледала (наслушала сам се вала свега: жене о порођају ко мушкарци о служењу војног рока - усхићено и детаљно зборе док ти не припадне мука); кроз ноге, хвала богу, нарочито сопствене, нисам)/ труди се да јој олакша (и право је, он је за све крив...): масира је, грли, љуби (и делује као да му све то нимало није ни тешко ни неугодно; Војвођанин је, није онај Црногорац из вица што се, присуствујући женином порођају онесвести, па кад му после кажу да је дете женско, њему, супротно очекиваној реакцији, лакне: хвала богу што није мушко, да се не мучи ко ја).
Како је она свучена, свучен је и он, у купаћи додуше (не би било пристојно да га новорођенче најпре угледа без гаћа, а пренеразиле би се и присутне жене, изузев његове венчане, њој је ионако пао мрак на очи)... и обоје се смештају у гумени базенчић (па претпостављам да су се заклели на верност и у добру и у злу... и у води и на тлу). Врпоље се по оној води, она се обрће и окреће (ђа на колена, ђа на задњицу, те се нагузи четвороношке, те истури стомак...) ослања на њега (дрво се на дрво ослања, а жена на човека), навали му се (онако од по тоне) на леђа (добро човек не испусти душу), он све стоички подноси (и ред је), љубе се (пред бабицом, пред дулом, пред мајком и сестром породиље и пред сниматељком... па и пред целим светом, након објављивања снимка) - ваљда загрљаји и пољупци делују као аналгетик...
/Материјал је, изгледа, монтиран тако да на снимку доминира осмех породиље, из којег се стиче утисак да је порађање готово мед и млеко, бајка. Ал' знам ја за јадац кладим се да су цензурисани застрашујући моменти, како друге потенцијалне родиље не би ставиле прст на чело пре него што пред мушкарцем рашире ноге. Уосталом, где може да се породи жена (окоти мачка или опраси крмача), а да не испусти глас (или, не дај боже, Л из њега; чула сам ја да се на порођају свашта испушта, кад не буде времена за клистирање, сачувај ме, боже, такве срамоте./
На крају он јој седи за леђима, држи је за рамена или тако некако, она је повијене главе... и наједном (вала сам се ја изненадила) , уз музику промењеног, убрзаног ритма, која наглашава судбоносни, преломни тренутак, праћакну се беба (излете ко из катапулта) и закрвави се вода, а намршти моје лице.
Баш негде у том моменту у собу ми уђе Маша, па ми се придружи пред монитором. Узех је у крило и настависмо заједно да пратимо (нема данас детета које још верује да га је донела рода - од тога би јој кичма страдала, чак и да је бепче недоношче, да га ћапи из инкубатора). Отац навалио да је зове, треба да иду, а Маша одуговлачи: чекај, гледам рађање. Гледа и не трепће (лично је веома заинересована јер ће за који месец добити брата) она, гледам ја (и чудом се, детиње, чудим, а и грозим... кад помислим колицка су врата, а колики кроз њих пролази делија). Срећом, камера не снима испод пупка и голог стомака, иначе би се дете престравило (не мисли да децу доносе роде, али не зна ни потпуну истину, верује да некако искачу из стомака - што и није далеко од истине, кад се заломи царски рез), а и тетка ништа мање, морам признати.
Хајде да и ја кликнем, баш да видим какво је то "Рађање породице", због којег застаје дах од лепоте (онима који гледају; а од Христових мука, несумњиво, оној која рађа). Види, види: млада жена спрема се за порођај (у властитом дому). Њен супруг, наизглед поприлично млађи од ње (што је тотално небитно) и далеко лепши /ал' треба имати у виду и ситуацију у којој је жена, отечена, избезумљена, изобличена боловима... које вероватно и вербално испољава, но су потпуно камуфлирани пријатном, идиличном музиком, каква доликује том узвишеном чину... али је далеко од реалности, у којој се жена неретко дере као свињче које кољу - ако нисам кумовала, кроз плот сам гледала (наслушала сам се вала свега: жене о порођају ко мушкарци о служењу војног рока - усхићено и детаљно зборе док ти не припадне мука); кроз ноге, хвала богу, нарочито сопствене, нисам)/ труди се да јој олакша (и право је, он је за све крив...): масира је, грли, љуби (и делује као да му све то нимало није ни тешко ни неугодно; Војвођанин је, није онај Црногорац из вица што се, присуствујући женином порођају онесвести, па кад му после кажу да је дете женско, њему, супротно очекиваној реакцији, лакне: хвала богу што није мушко, да се не мучи ко ја).
Како је она свучена, свучен је и он, у купаћи додуше (не би било пристојно да га новорођенче најпре угледа без гаћа, а пренеразиле би се и присутне жене, изузев његове венчане, њој је ионако пао мрак на очи)... и обоје се смештају у гумени базенчић (па претпостављам да су се заклели на верност и у добру и у злу... и у води и на тлу). Врпоље се по оној води, она се обрће и окреће (ђа на колена, ђа на задњицу, те се нагузи четвороношке, те истури стомак...) ослања на њега (дрво се на дрво ослања, а жена на човека), навали му се (онако од по тоне) на леђа (добро човек не испусти душу), он све стоички подноси (и ред је), љубе се (пред бабицом, пред дулом, пред мајком и сестром породиље и пред сниматељком... па и пред целим светом, након објављивања снимка) - ваљда загрљаји и пољупци делују као аналгетик...
/Материјал је, изгледа, монтиран тако да на снимку доминира осмех породиље, из којег се стиче утисак да је порађање готово мед и млеко, бајка. Ал' знам ја за јадац кладим се да су цензурисани застрашујући моменти, како друге потенцијалне родиље не би ставиле прст на чело пре него што пред мушкарцем рашире ноге. Уосталом, где може да се породи жена (окоти мачка или опраси крмача), а да не испусти глас (или, не дај боже, Л из њега; чула сам ја да се на порођају свашта испушта, кад не буде времена за клистирање, сачувај ме, боже, такве срамоте./
На крају он јој седи за леђима, држи је за рамена или тако некако, она је повијене главе... и наједном (вала сам се ја изненадила) , уз музику промењеног, убрзаног ритма, која наглашава судбоносни, преломни тренутак, праћакну се беба (излете ко из катапулта) и закрвави се вода, а намршти моје лице.
Баш негде у том моменту у собу ми уђе Маша, па ми се придружи пред монитором. Узех је у крило и настависмо заједно да пратимо (нема данас детета које још верује да га је донела рода - од тога би јој кичма страдала, чак и да је бепче недоношче, да га ћапи из инкубатора). Отац навалио да је зове, треба да иду, а Маша одуговлачи: чекај, гледам рађање. Гледа и не трепће (лично је веома заинересована јер ће за који месец добити брата) она, гледам ја (и чудом се, детиње, чудим, а и грозим... кад помислим колицка су врата, а колики кроз њих пролази делија). Срећом, камера не снима испод пупка и голог стомака, иначе би се дете престравило (не мисли да децу доносе роде, али не зна ни потпуну истину, верује да некако искачу из стомака - што и није далеко од истине, кад се заломи царски рез), а и тетка ништа мање, морам признати.
Коначно жена, посве гола, блажено осмехнута, растерећена, приви дете на своје груди, да га нахрани... А Маша и ја у исти мах и у један глас истоветно гадљиво вриснусмо (ивер не пада далеко од кладе, а и не вришти тише) и стукнусмо столицу уназад (померисмо се с места): ааа (ОНОЛИКЕ брадавичетине, преко пола дојки, што су сада суште отеклине, фууј; ма маните ме с причом о племенитом чину, кад сам гадљива).
Нема коментара:
Постави коментар