Сатима сам се бавила у Кнез-Михаиловој (и нисам знала шта ћу с временом), па се на крају запричала и превише одложила полазак ка Булевару.
Иако сам испрва планирала да отпешачим, како и иначе чиним, реших да до одредишта одем двадесетосмицом, како не бих опет пропустила да видим сестрића у мајчином стомаку. Међутим, двадесетосмица никако да наиђе, а кад мало боље погледах, видех да се подугачак ред трола отегао и као да не кане да икад мрдну с места. Идем ја на двадесетседмицу, боље ми је, да ми после не буде крив ђаво: још само четрдесет минута (тако сам веровала) имам. Пређем улицу код Народног позоришта и видим паркиран и скоро пун бус, двадесет седам (Е), тај сигурно само што није кренуо. Хрупим унутра и жену која стајаше на вратима упитах иде ли овај до Тржног центра "Зира", а она не зна. Окренем се, па упитам још једну, али ни она не зна. Ма идем, помислих (не могу сад све редом да испитујем; мрзим, брате, да говорим, нарочито с непознатима и на јавном месту), рачунам да овај само иде неки (кило)метар краћом путањом. Утом и возач затвори врата и нагази квачило.
И возим се тако десетак минута, а рекла бих не идемо куд треба (знам да онај који није експрес пролази Терзијама, а овај јок; не знам куд плови овај брод, али јасно ми је да ми правац не одговара). Опет, мислим, нема везе ако иде другим путем, само да ја стигнем куд сам пошла (ма не излази ми се, кад сам уредно откуцала карту и замислила се - увек то радим док путујем). Након извесног времена, ипак упитах неку девојку (ко пита - не скита, бар не колико би скитао да ћути; додуше, може се десити да омутави) и умало ме шлог не удари. Преко - прече, наоколо - одох у пи...бип-биип материну. Морадох да сиђем на следећој станици, а та беше, контролор ми рече, тек на неком Партизанском путу. Да, рекао ми је и да пређем на другу страну улице (иначе постоји велика могућност да бих чекала аутобус тамо где сиђем) - ваљда човек види да ми је глава у облацима. У простору ја се не сналазим ништа горе но у времену, а у времену тако добро да кад год погледам на сат - буде пет до дванаест.
Уух, како сам била бесна (што све у мом животу мора да буде компликовано)! Мислим, знам ја да увек могу стати на станици са супротне стране и вратити се одакле сам пошла (но немам кад, бре, журим). Али се, упркос томе, увек на непознатом терену осећам неспокојно као да се стрмекнем у дубоку пећину за коју нико не зна.
Таман, бесна на саму себе и на судбину приде, стадох на станицу и проверих (упитах човека који се ту затекао) иде ли туда двадесет седам (као да не верујем сопственим очима: лепо пише) и иде ли до Зире, а зазвони ми мобилни.
Сестра касни на преглед (сва срећа, нисам ни знала да је заказан за пола пет - па не бих стигла ни да сам ушла у одговарајући аутобус). И каже, клиберећи се, да ми зет поручује да одем место ње јер они касне (тај човек вазда, на све начине, покушава да ме утера у гинеколошку ординацију). /Истина, не би било тешко да одглумим сестру: прилично наликујемо, имам основно што треба (ал' не дам бре ни лекарској руци да ми се примакне), ни стомак није занемарљив, али... нема у њем заметнутог плода./ Али нисам ни ја луда: ушла била у погрешни аутобус, па ћу сад још да идем ногу пред ногу (разуме се, биће стиснуте). Дешава се да место неког подметнем леђа; друге делове, вала, НЕЋУ!
Истина је да ко нема у глави има у ногама (због чега сам ја способна да без проблема прегазим силне километре). А лепо сам навикла да се уздам у се и у своје кљусе. Не знам шта ми је било да одступим од својих навика: ја свуд пешке и знатно пре времена стижем. А сад, мало фали да закасним. Ух, појела бих се од муке, али место себе грицкам остатак декаве проје, коју сам изјутра купила у Кинеском тржном центру (у пекари, бре, не у кинеском бутику), па након два залогаја, турила на дно торбе, канећи да бацим. И таман ја пождрах све, кад наиђе бус.
А кад сам угледала Зиру, сунце ме огрејало (иако већ беше зашло). Е неће ме више нико видети у градском превозу (сем кад кренем на Нови Београд): ваљда ја имам своје ноге и за њих увек знам где иду (и на време стижу, ма колико клецале): где год ја желим!
Иако сам испрва планирала да отпешачим, како и иначе чиним, реших да до одредишта одем двадесетосмицом, како не бих опет пропустила да видим сестрића у мајчином стомаку. Међутим, двадесетосмица никако да наиђе, а кад мало боље погледах, видех да се подугачак ред трола отегао и као да не кане да икад мрдну с места. Идем ја на двадесетседмицу, боље ми је, да ми после не буде крив ђаво: још само четрдесет минута (тако сам веровала) имам. Пређем улицу код Народног позоришта и видим паркиран и скоро пун бус, двадесет седам (Е), тај сигурно само што није кренуо. Хрупим унутра и жену која стајаше на вратима упитах иде ли овај до Тржног центра "Зира", а она не зна. Окренем се, па упитам још једну, али ни она не зна. Ма идем, помислих (не могу сад све редом да испитујем; мрзим, брате, да говорим, нарочито с непознатима и на јавном месту), рачунам да овај само иде неки (кило)метар краћом путањом. Утом и возач затвори врата и нагази квачило.
И возим се тако десетак минута, а рекла бих не идемо куд треба (знам да онај који није експрес пролази Терзијама, а овај јок; не знам куд плови овај брод, али јасно ми је да ми правац не одговара). Опет, мислим, нема везе ако иде другим путем, само да ја стигнем куд сам пошла (ма не излази ми се, кад сам уредно откуцала карту и замислила се - увек то радим док путујем). Након извесног времена, ипак упитах неку девојку (ко пита - не скита, бар не колико би скитао да ћути; додуше, може се десити да омутави) и умало ме шлог не удари. Преко - прече, наоколо - одох у пи...бип-биип материну. Морадох да сиђем на следећој станици, а та беше, контролор ми рече, тек на неком Партизанском путу. Да, рекао ми је и да пређем на другу страну улице (иначе постоји велика могућност да бих чекала аутобус тамо где сиђем) - ваљда човек види да ми је глава у облацима. У простору ја се не сналазим ништа горе но у времену, а у времену тако добро да кад год погледам на сат - буде пет до дванаест.
Уух, како сам била бесна (што све у мом животу мора да буде компликовано)! Мислим, знам ја да увек могу стати на станици са супротне стране и вратити се одакле сам пошла (но немам кад, бре, журим). Али се, упркос томе, увек на непознатом терену осећам неспокојно као да се стрмекнем у дубоку пећину за коју нико не зна.
Таман, бесна на саму себе и на судбину приде, стадох на станицу и проверих (упитах човека који се ту затекао) иде ли туда двадесет седам (као да не верујем сопственим очима: лепо пише) и иде ли до Зире, а зазвони ми мобилни.
Сестра касни на преглед (сва срећа, нисам ни знала да је заказан за пола пет - па не бих стигла ни да сам ушла у одговарајући аутобус). И каже, клиберећи се, да ми зет поручује да одем место ње јер они касне (тај човек вазда, на све начине, покушава да ме утера у гинеколошку ординацију). /Истина, не би било тешко да одглумим сестру: прилично наликујемо, имам основно што треба (ал' не дам бре ни лекарској руци да ми се примакне), ни стомак није занемарљив, али... нема у њем заметнутог плода./ Али нисам ни ја луда: ушла била у погрешни аутобус, па ћу сад још да идем ногу пред ногу (разуме се, биће стиснуте). Дешава се да место неког подметнем леђа; друге делове, вала, НЕЋУ!
Истина је да ко нема у глави има у ногама (због чега сам ја способна да без проблема прегазим силне километре). А лепо сам навикла да се уздам у се и у своје кљусе. Не знам шта ми је било да одступим од својих навика: ја свуд пешке и знатно пре времена стижем. А сад, мало фали да закасним. Ух, појела бих се од муке, али место себе грицкам остатак декаве проје, коју сам изјутра купила у Кинеском тржном центру (у пекари, бре, не у кинеском бутику), па након два залогаја, турила на дно торбе, канећи да бацим. И таман ја пождрах све, кад наиђе бус.
А кад сам угледала Зиру, сунце ме огрејало (иако већ беше зашло). Е неће ме више нико видети у градском превозу (сем кад кренем на Нови Београд): ваљда ја имам своје ноге и за њих увек знам где иду (и на време стижу, ма колико клецале): где год ја желим!
Нема коментара:
Постави коментар