Никотин убија, зар не?

Надрндане продавачице уопште нису ни ретка ни нова појава. Штавише потпуно су уобичајене (оне које се осмехну или, замислите то чудо, пожеле посетиоцима добар дан - врста су доведена готово до истребљења). Само док некад бејаху такве на својим радним местима, измеђ полица, иза пулта са сухомеснатим производима, на каси... сад су такве најчешће пред радњама. 
Запале цигарету испред па те гледају презриво и моле се да одеш и одустанеш од идеје да уђеш. Згромиле би те кад угасе пола цигарете или их прекинеш у разговору с колегиницом у пола трача.
Ако не умрем природном смрћу и од своје руке, знајте да ми је главе дошла зловољна продавачица, зависница од никотина, која тек беше припалила цигарету кад се мени прохтело да купим суво грожђе. Никотин убија, зар не (чак и оне који га не конзумирају)?

Да метле нема

Кад малопре наумих да из старе куће узмем ћебе (па да га потом прострем под јабуку и стровалим се на њ, с лаптопом дакако), не само што сам пољубила закључана врата, но умало не упадох у мрежу позамашног паука. 
Откуд овај овде, упитах мајку. Па јуче сам улазила и не беше ни мреже ни плетача. Овај је изгледа попут оних што би да се преко ноћи обогате: у истом временском периоду сачинио густу и чврсту мрежу. Ако је и мислио да ћу се ја упецати, преварио се (а и шта би са мном оволиком). Јесте да сам увек занесена, и прилично наивна, али недовољно да будем лак плен. 
Ако ви мислите да сам панично вриснула, побегла главом без обзира и одустала од намере да узмем ћебе, такође се варате. Вратих се по метлу, па, тако наоружана, дођох да се обрачунам с подлацем, што туђе територије присваја. Грехота је, знам, да у трену срушим нешто што је неко вредно и дуго (мада, шта је потрошио, тек десетак часова; страћила сам ја много више) градио, вероватно с љубављу (и из преке потребе за стварањем; због тог ми је најжалије јер и ја сам уметничка душа: као што он мора мреже да плете, ја морам да пишем). Али није ли грехота и кад ја начиним кулу у песку или напишем име (па једно, шта вас брига чије), а вал пљусне и ко да ничег никад не беше? Ето, тако је то у животу, никад ни у шта не можеш бити сигуран. 
Да се та мрежа дала како смотати и сложити као ћилим, ја бих је нежно другде пренела. Истина, могла сам се под њу подвући, али ме беше страх да ми се то опако чудовиште у косу не уплете. Уосталом, и не зна колико је срећан: они који би дошли после мене (отац, мајка), били би према њему далеко мање обазриви (тешко да би извукао живу главу). Џаба он поче да бежи уз једну нит; с мрежом и њега на метлу узех, па га истресох на стазу (нека се негде наново скући). 
И после кажу: да ветра нема, пауци би небо премрежили. Ма какав ветар: да МЕТЛЕ нема, пауци би нам конце смрсили.

Кад се кућа кречи, пој птица ме лечи

Таман што сам се ја пробудила (пре тога сам се, додуше, неких сат времена правила да нисам и, држећи очи затворене, настављала да се тумбам у кревету као у кошмару), а поустајаше и њих двоје (недеља је, људи, куд сте навалили?). 

И не би то ни било битно да они знају (и да хоће, и да уопште сматрају потребним, и да мисле како треба бити обзиран према уснулима, поготово кад уснуо није нико други него ја...) да ходају на прстима и држе језик за зубима или бар да шапћу (ко да и имају шта паметно једно другом, а и свако за себе, да кажу). Али они сместа кретоше да праве буку, по чему се досетих да ће данас кречити кухињу (и можда још понешто приде; број просторија које ће бити избељене не утиче на степен моје узнемирености - која је намах небо досегнула). Није да иначе нису бучни, само је сад све цангркало, лупкало и звечало на посебан начин (на основу којег ми би јасно да је дошло до наглог транспортовања одређених предмета из кухиње у друге делове куће). Уз све то пустили су и телевизор (да долива уље на ватру и со на рану, моју, разуме се). Само што се за главу не ухватих (није да нисам покушала, али одавно је установљено да ја не знам где ми је глава, а где... оно друго).
Па што баш данас то да раде, ШТО? Мислим, није да осталим данима лакше подносим те муке, но бих већ сутра некуд одмаглила (и не бих се враћала док им кућа новим сјајем не бљесне, а срце стане на место). Куд сад да се денем? Да узмем ранац на леђа и упутим се бар до баште, не би ли ме птице од стреса излечиле?
Мрзим кад се било шта у кући тумба, кад ствари привремено (или, још горе, стално) промене места (тачније, промене им укућани који за променама те врсте жуде). А још више мрзим што су сва та преметања праћена стравичном  (ако моје уши неко пита) буком. 
Иако сам најпре помислила да не може бити горе, одмах сам се сетила да може, још како. И биће, само ако некоме од њих двоје падне на памет да укључи косилицу, јер је трава досегнула већ два и по центиметра висине (срце би ми се онда откинуло од ужаса - не подносим ништа што зуји, а није пчела... додуше, зујање је тек пуки еуфемизам за урлање косилице).
О, зрикавци и птичице, напрегните гласне жице (душа ми је неспокојна)! Кад се кућа кречи, пој птица ме лечи!

Сито против брадавица

Сећам се и ја. Мајка ме пробудила у зору, тачније пре но што се сунце испод куће помолило, па су баба и она принеле сито до мога лица. Мајка каже да ми је лице било пуно ситних брадавица (тога се, на сву срећу, не сећам визуелно; пу-пу, зло да ме у таквом стању пубертет  затекао). Стога ми кроз сито пропустише воду, вероватно говорећи нешто као (мајка се не сећа него ја сама мислим о везама између елемената који су учествовали у том "естетском" захвату): колико се вода заржала у ситу, толико и брадавице на лицу! Истина, не знам којим чудом, али брадавице су, кажу, за три дана нестале.
Сад ми се једна баш укоренила на домалом прсту десне руке и не попушта ни пред смоквиним млеком. Могла бих мајку да замолим да опет са ситом интервенише (дављеник се и за сламку хвата, а некмоли сито: не може да шкоди, а можда помогне). У зору неће морати да ме буди, јер често дотле још и не легнем. Мало ме кроз сито прсне водицом, промрмља: колико вода у ситу, толико брадавице на... И брадавице зачас ко бујицом однесене! Но се бојим да ми како, не дај боже, вода на груди не капне... Може гадна да испадне та имитативна магија.

Krava u čizmama

• Tu priču sam prvi (a potom i drugi, treći, i još ko zna koji) put čula davno, iz usta svoje babe (baba je imala običaj da neke priče ponavlja periodično, odnosno svaki put kad bi se neki događaj iz njene prošlosti nametnuo kao ilustracija nekog u vremenu tadašnjem; ona je ponavljala i ponavljala, a ja, prokletnica, sedela na ušima, ne znajući koliko ću se zbog toga gorko kajati jednog dana, kad ona više ne bude mogla reč da izusti).
• A pre neki dan (kad nam je onaj bičić zabasao u dvorište), čula sam je i od svog oca (tako su nam misli povezane i uskladištene u mozgu: jedno govedo podsetilo je na mnoga druga goveda, koja smo lično znali ili o kojima smo ma kad i ma šta čuli). Sledeći put ću je možda ja pričati svojim sestrićima. Tako to ide, anegdote se prenose od usta do usta i s kolena na koleno.
• Kad se Živko Bugarčić (rekla bih vam ko je, ali ne znam ni ja čoveka, sem da mu je kuća bila nadomak puta koji vodi groblju i kojim je, najposle, i sam otišao) jednog zimskog jutra probudio i, navukavši kožuh i pritegavši preko vunenih čarapa kaiševe na opancima, kao i svakog dana (sve to ja pretpostavljam, znajući šta je dobar domaćin), krenuo prvo da namiri stoku (pa tek potom i sam da štogod prezalogaji), imao je šta i da vidi. Verovatno se najpre ukopao u mestu, ne osećajući teret sena koje, probodeno vilom, stajaše na njegovom ramenu. Ono što se na zubatom suncu pred njim ukazalo bilo je veoma zbunjujuće, iz više razloga.
• Do njegove štale trag u snegu su ostavila tri para čizama, a iz nje je, neznano kud, odlazio jedan. Kao što rekoh, iznenadio se i zbunio Živko. Dovoljno uznemiren i samom činjenicom što je oko njegove štale trapao neko ko nije on, Živko ispusti vilu i utrča u štalu. Kad, u štali nema krave! Kud se dela krava (kad u snegu nijednoga papka nema)?! A nema ni one dvojice, koji bi morali biti negde unutra. Trojica su ušla, samo jedan je otišao.
• Iako potresen saznanjem da je krava (dobar deo porodičnog kapitala) nestala u nepoznatom pravcu i ne ostavivši trag (ni oproštajnu poruku), ipak beše svestan da su nenajavljeni posetioci još u blizini, te se osvrtao oprezno, ali i s nadom da će uhvatiti zločince (i počupati im uši; doduše, mogao bi komotno i rebra da im polomi, al' ja bih se kladila da Živko beše dobričina i nesklon takvom nasilju). Međutim, bio je sasvim sam, u mukloj tišini (ako ne računamo preživanje preostale junice), i zverajući uokolo povlačio se unazad sve dok nije zagazio u balegu (poslednju uspomenu što mu je ostala od Šarulje), okliznuo se i posrnuo, ali se, srećom dočekao na ruke, opsovavši sočno i kravu i njene kradljivce (to sam, naravno, izmislila, radi pojačavanja komičnog efekta i ne bi li se Živko prenuo i dozvao pameti, te potrčao da obavesti nadležne organe, ne ostavljajući vinovnicima previše vremena da uteknu).
• Elem, dovitljivi lopov (verovatno velik šaljivdžija, ali to ne menja prethodnu činjenicu) beše kravi natukao čizme (kad može onaj Peroov mačak, što ne može krava) naopako i tako je odveo sa sobom, ostavivši seljanima i seoskim pandurima misteriju (koju je naknadno, nije mi poznato nakon koliko vremena, očito neko rešio, inače ove moje priče ne bi ni bilo).
• Je li Živko ušao u trag toj svojoj antropomorfnoj pobegulji, koji broj čizama je pomenuta nosila, jesu li joj one pasovale il' je, ne daj bože, na papcima zadobila grdne žuljeve... o tome niko ništa ne zna (ako je i bilo onih koji su znali, davno su tajnu sa sobom u zemlju odneli).
• Jesu li je našli ili nisu to moj otac ne zna (a ni ja se ne sećam da mi je baba ispričala epilog). Dokle su tragovi vodili (čini mi se do nekog potoka - kako beše zaleđeno, krava je tu verovatno mesto čizama dobila klizaljke) i kako se od potere odustalo zna, ali je našao da spava baš sad kad se meni prohtelo da pišem. Tata, tata, šta je bilo s onom kravom u čizmama?! Hrrr-hrrr...Mhmm... Težak li je život spisatelja kad izvori inspiracije spavaju.

Розе боја и балканске предрасуде

Док летос бејасмо на летовању, сви смештени у два суседна апартмана (одвојено смо спавали, а обедовали,  брбљали, церекали се и свађали на једној, огромној, тераси, с дивним погледом на море), Матија је више пута грабио од Маше неке предмете (након чега би се ова дала у потеру за њим, а обоје надали дреку), који случајно сви бејаху једнако обојени: розе. 
Кад год је сишао с кревета, а крај истог се затекле Машине розе папучице, он их је назувао и бежао у њима (да га власница не лиши тог неизмерног задовољства). Једног дана уграбио розе кутију с бојицама, стиснуо и не пушта ни за живу главу (пре ће да пусти који литар суза но кутију). Пуустии гаа, заваписмо сви (испусивши кашике којима смо баш сркали супу, а оне звекнуше о тањире), покушасмо сви да убедимо Машу (и поштедимо властите, ионако напаћене, уши Матијине дреке), док је мали бандит стајао по страни, безбедан иза нашег аргумента: пусти га, мали је. А мој зет (Матијин отац, традиционални Балканац) готово скочи са столице: ма шта, бре, пусти га, он није нормалан, ДОЂИ ОВАМО (обрати се сину тобоже претећи, а овај и не трепну, ни за длаку не попусти)! Сви се исклиберисмо његовом бунту због синовљеве наклоности боји која се у нас традиционално не сматра мужевном (иако је последњих година све заступљенија и у мушкој гардероби; оба моја зета, јамчим, имају бар по једну такву мајицу).
Касније  је Матијина мама разјаснила (демистификовала) ту његову "опсесију" (уосталом, није он крив што воли да присваја Машину имовину, а Маша воли розе боју - како готово свим девојчицама ту љубав усаде, ту мистерију још нисам успела да разрешим... а да ја имам дете и да му се неким чудом страст за истом бојом јави, преко новина бих га се одрекла): розе кутија пунија је бојица него зелена, у томе је њена привлачност (јупии, мали није п...., овај, јесте похлепан).
Након летовања, можда већ у јесен, Матија је од Маше у наследство добио розе патофне. Па удобне, а нове новците, штета да се не искористе (Маши омалиле, а Матији брзо за срце прирасле - није он крив што има две старије сестре).

Не клати столицу!

Мрзим кад ми кажу да не клатим столицу. Волим да клатим столицу. Тачније, да се клатим на њој. НАРОЧИТО кад ми кажу да то не радим. 

Некад су ми говорили да ће, ако то чиним, стока (наша властита, оно мало оваца или која свиња и крава у давна времена) бити хрома (па ћу за то сносити одговорност). Ја сам наравно знала да је то тотална бесмислица, чим нема неке логичне везе између тобожњег узрока и последице. Биће стока хрома, али само ако је ја одаламим летвом преко ногу, па је обогаљим. Сад стоке и немамо (сем двоножне, а не мислим само на оне две кокошке и петла јединца), па могу да одахну. 
Иначе, коме то може да шкоди? Сем самој столици: поломиће се (а каква је то столица што на две ноге не може да издржи шездесет кила?), вазда вришти моја мајка, а кад је она одсутна или нечим заузета, радо је и достојно мења најмлађа ћерка. Ма баш ће, само зато што ја мало одигнем предње ногаре и забалансирам задње (ко није пробао, не зна какав је то ужитак).
Ђиха-ђиха, четир ноге, све четири круте (нека, само да нису слабе)... ђиха-ђиха, ми идемо на далеке путе (мислим, ја на пут, а мајка и сестра ми редовно иду на нерве).

Беба није квасац (мада брзо расте)

Неколико пута се затекох у време Игњатовог купања, па ми је у део пала обавеза да наточим воду у купатилу и донесем је у собу (бебе по воду не морају ићи у купатило, све им се носи на ноге... и на руке.. и на гузу...). 
И сваки пут сам у процени пожељне температуре  оманула. Знам да не сме да буде претопла, а ни превише млака (а тешко је наћи ту тачку која одговара). Последњи пут вода је баш била хладњикава. Морала сам још најмање двапут ићи у купатило по врућу воду, како бих остатак загрејала. А још теже ми је пао тај пораз и брука (досад сам у четири наврата имала прилике да доприносим купању беба, углавном на овај исти начин, требало би да погодим и без умакања лакта у воду).
Касније сам схватила како је дошло до тог пропуста. Неколико дана раније месила сам лепиње. Вода у којој се размућује квасац мора бити, како моја мајка каже, "студеена" (не акцентује се нити значи исто као и она ледена), тј. топлија од хладне, а хладнија од топле (ко није пробао, не може засигурно знати, а ко је пробао, тешко ће погодити такође - из искуства судим и у мајку се и даље уздам). Једноставно: побркала сам ситуације! Беба није квасац (мада брзо расте)!

Кишобран и дрво

Кад смо изјутра изашле из куће, сестра и ја још и не слутисмо размере (колективне) несреће која нас је задесила (а још мање оне која нам је тек предстојила). 
Киша је досадно лила (читав претходни дан, укључујући и ноћ, без паузе по свој прилици), па, како напустисмо зетов ауто, сестра рашири свој кишобран. Притом је напоменула да страхује како би га ветар могао поломити. /Па наравно да би могао, само ако му се прохте. Ломио је он и много јаче./  
Аутобус само што није наишао (варљива временска одредница: ко не зна како пет минута могу бити дуги, тај никад није стајао на киши и ветру, не баш омиљеном и вештом фризеру). 
Сестра се све време упињала да кишобран сачува, стално исказујући  страх (не за нас - за кишобран) од тог силеџије што нас је салетао са свих страна. И кад смо већ готово помислиле да смо избегле најгоре (још ни чуле ни виделе не бејасмо каква нас је национална трагедија снашла), ветар, покварењак и разарач, наједном подиђе пода њ и сломи га ко маче мушкатлу. Кишобран се сместа склопи, жице се разиђоше куд која, ко војни строј којем је командовано "вољно", а две дуге треснуше о земљу. Гледајући у беспомоћну, и сад бескорисну, направу, сестра испољи жал (ја га испрва у себи задржах), што јер је на кишобран навикла, што јер баш није планирала да сад троши новац и у те сврхе (елементарне заштите од елементарних непогода одређене, већ поменуте, врсте). Онда (тихо и достојанствено, разуме се, не почесмо да наричемо) зајадиковасмо обе углас над љубичастим кишобраном, за који не беше спаса (кајући се узалуд што нисмо користиле онај јефтинији, што се у мојој торби башкарио - мања би материјална штета била).
Да је био мој, ја бих га свакако, иако трајно онеспособљеног, однела кући и спаковала у неку кутију... тик до штапића с којих је давно поједен сладолед, цветића с туђих венчања и оштећених штипаљака којима смо у детињству качили веш, а које сам ја пре десетак година ископала из земље, где су почивале откако их неко немаран ту испусти и забатали). Сестра га само прислони уз оближње дрво (е па и тај чин открива донекле испољену сентименталност - неко други би га, бесан, заврљачио иза седам гора или бар до првог дворишта). А ја га потом још мало пободох у земљу, не би ли што дуже остао усправан (као да се тиме покојник да оживети).
Док оплакивасмо (на суво) сестрин кишобран, готово у исти мах, спазисмо жену како, некако надмоћно (тако се нама чинило), пролази крај нас, држећи слабашни кишобранчић над собом. Сестра се готово љутну: како њој не сломи (мислиш ли да ИМА космичке правде)?
Па њен је кинески, насмејах се (без намере да потценим). Кишобран је, изгледа, као дрво: младо је слабо, савитљиво, па га вихор повија, а које је чврсто и опире се - час посла га сломи. 
Тај губитак, срећом, бејаше највећи што нас је лично задесио у доба неописивог страдања наше земље. Све губитке треба да прихватамо, већ тад рекох сестри, свесни да се може изгубити много више и вредније (није да досад то нисмо, више пута, осетиле).

Пуца ми прслук

Тог јутра је огромна несрећа задесила нашу земљу, што нас је све (без обзира што некима, хвала богу, вода не допре даље од чланака и незгодно начињених подрума) потресло и ојадило. Већ наредног јутра, међутим, моја мајка  се сетила личних и породичних "проблема". Мислила је наглас које све обавезе није и не зна како да обави. Спасовдан се примакао, од чега у свим домаћицама у селу буја паника (пауци се по ћошковима размилели, прашина се по полицама одомаћила...). Нисам опрала тепих, нисам окречила... набраја она, с очеве леве стране (баш крај оног увета на које уђе, да на друго изађе), док он седи за столом и помно прати црне вести с телевизије. Ако буде лепо у недељу (до које беше још два дана, а киша не престајаше да лије), да кречимо (таман посла да гости дођу, а зидови нису бљештаво бели - зар ту срамоту себи да допустимо?), набацује оцу (који за поменуту активност, као и за многе друге, не делује нимало заинтересовано; мајчина забринутост једнако га је узнемирила).
Аман, жено, људи се подавише, планух, а ти мислиш на кречење (неки ни куће више немају, а камоли у њој пожутеле зидове). Шта брига госте за наше зидове? Њихово је да гледају у тањир (а неће им бити празан)! Уосталом, пуца ми прслук за њих (мада морам да вам признам да нити знам каква је то тегоба заправо нити прслук имам).

Поплава у купатилу

Кад сам вечерас након туширања испустила воду из каде, вода се, наишавши на препреку у сливнику, разлила по купатилу и подишла под веш-машину. Иии, запрепастила сам се кад (касно) спазих ту несрећу (мрзим кад морам да узмем онај џогер у руке). У последњем трену одустадох од псовања (не знам ни ја коме, ваљда злој судбини... ако не лошем водоинсталатеру и немарном домаћину) свега по списку (и то само зато што још бејах гола, а списак ми, изгледа, остао у џепу од фармерица),
А замислите како је несрећницима којима је вода дошла до грла (и тавана)?!

Где ће шут с рогатим

Није да јуче ујутру нисам чула неуобичајену буку и узбуђеност у гласовима својих родитеља (али нисам реаговала). Зато сам им у себи, напола будна (кад ми време није), проклињала гласне жице (шта су нашли тад да се препиру, зар то обично не практикују за вечером, кад се кошкају око даљинског?). Тата се спремао да иде на посао, али мени је било остало још сат времена да одспавам. Они су ми то немилосрдно ускратили. Шта гунђају у цик зоре, питала сам се, бесна као рис, јер у последње време кад се тргнем из сна (ко из тешких уза), не могу више да заспим (што сам некад могла, макар ми сан био исецкан на ситне резанце: сто пута ме пробуде - сто пута наново заспим).

Елем, касније се испоставило да су имали дебело (и бар тону тешко), тачније рогато, оправдање за своје понашање. Један бик докопао се слободе, изашао на капију суседног дворишта, прошетао ноншалантно друмом као модном пистом, па ушао код нас. Широм отворена капија остављала је недвосмислену поруку да је сваки гост, путник намерник (па и бик) добродошао. 
И тако док је бик њушкао непознатим двориштем, нечије су га очи спазиле кроз прозор и неко се загрцнуо кафом. Бик ли је (та звер под којом се земља угиба)? Или није? (Јутарње светло још се сасвим није с мраком раставило. А мој отац се чудом чудио као да је у суседству фарма нојева, а не штала пуна говеда.)
Како и доликује глави породице, мој отац се на прстима одшуња до спаваће собе и шапатом позва жену (па он је глава породице, не тореадор или матадор: шта да ради с том немани?). Уосталом, рачунао је да посетилац њу познаје, лакше ће наћи заједнички језик. Мајка је сместа интервенисала: не огрнувши се ма чиме (нисам видела, нису ми рекли, али знам ја њене навике), извири на врата и сиђе низ степенице да се суочи с провалником (у ствари, човек, овај бик, није провалио, сасвим је легално ушао, понашао се пристојно и само што није позвонио). Само је у на брзину разапела кишобран (даа, бик свакако не пати од депресије, шета по киши и само фали да запева под њом). Испрва замлатара на њега голим рукама, али бик и не трепну. (Отац је за то време, претпостављам, извиривао кроз врата, пружајући жени моралну подршку.) Бежи, тамо, покуша мајка да га одобровољи и отера, рачунајући да лепа реч и гвоздена врата отвара. Али бик се правио луд, ко да никад за то није чуо, гледа у њу као теле у шарена врата (та му навика ваљда остала из дечачких дана). Гледа она њега, гледа он њу, па ко издржи дуже. Онда мајка обори кишобран  и истури га испред себе вичући на говедо (жено, кишобран, сама ти реч каже, штити од кише... теби треба бикобран... а вршила би посао и каква тољага, мада ја не одобравам насиље над животињама).  Бик баш беше одвратио главу и кренуо пут своје куће, али га негостољубивост газдарице веома разљути, па се натраг поврати и муууукну... чисто да се зна ко коси, а ко хвата штуру уза степенице. 
Па где ће шут (макар кишобраном наоружан) с рогатим, богати? Отац је у међувремену био уграбио повољну прилику да стругне крај мајке, бику за леђима, на капију и одмагли аутобусом километрима далеко (ич не марећи шта ће му се догодити са женом и трећим делом порода). Свестан да му нико не може (а поготово не сме) ништа, бик се победоносно шепурио и наставио да тумара двориштем док се газда није појавио. /Згазио ми сунцокрет, пожали се мајка вечерас, сахранио га је! Побогу, жено, и тебе би сахранио, да те којим случајем под папке смотао, а камоли танку стабљичицу./
А ја, шта сам за то време ја радила? Спавала, несрећница. Ја спавам, а пред носем (тачније под прозором) шета ми (и муче) инспирација. Ја спавам, ђаво не спава (а и бик уранио). Али онда се пробудим и... пишем. Да ли је све баш било тако како су ми причали, да ли како сам ја вама пренела, ко ће знати, а није ни важно.

Не зна се шта је горе (ал' другом лека нема)

Враћамо се синоћ из куповине (ваљда не морам да кажем шопинг да би ме разумели), прошли једну наплатну рампу и примичемо се другој. Куњамо у полумраку аута (мислим, куњамо ми што не возимо... зет, надам се, пази шта ради), кад Машу опет једна дилема копка. Тата, да ли је боље бити пијан или стар (дилема коју јој је Плави оркестар наметнуо)? Пијан, ко из топа одговори мој зет (иначе трезвењак, лети тек покаткад зна да цугне које пиво), и не промишљајући много, бар да Машу скине с врата. Не зна се шта је горе, остадох ја при свом већ раније исказаном мишљењу.
А Маша се зету за вратом побуни (не пита она да јој неко соли памет; она већ има изграђен став, само испитује околину, проверава како размишљају други): пијан?! Па вози пијан (неколико дана раније Маша је слушала о незгоди једног пијанца, којег су после извлачили из јарка надомак њене куће), па се бије, па има нож, па вара (однекуд је скупила и све ове информације о понашању људи под дејством алкохола)... Како то може бити боље - питање је које није изговорила.
Ја сад мало "пробрљах" Фејсом те набасах на слике неког вршњака (а тврди се како жене брже старе), па ми дође да испијем сву зетову дуњевачу (иако алкохол готово не окушам... још откад ме баба, док ме, малу, држаше на крилу, кашичицом појила врућом ракијом - осладило ми се беше).
Не зна се шта је горе... ал' једно престаје с мамурлуком, а другом лека нема.

Хокеј на леду

У данашње време професорима су права све мања, а ученицима све већа. Тако ученици, ако им се ћефне, и ако им кец није по вољи (а за оцене је увек крив професор, ако ђаке, а често и њихове родитеље, неко пита), има професора да умлате да не трепну (а неретко и да прођу без казне). Или бију сами или потплаћују друге, да не окрваве руке (и да заварају траг). Физичко и ментално злостављање просветних радника постало је готово уобичајено и прећутно прихваћено.
У моје време, тј. кад ја бејах основац, највећи изгредник (и једини видно и званично проблематичан) у школи био је један дечак, који је прелазио границе којима се ми остали не усуђивасмо ни да приђемо близу. Највећи инцидент десио се једног дана пред крај одмора, док смо сви ми остали мирно седели у клупи, очекујући долазак учитељице. Тај дечак јурцао је од врата до врата, улетао у учионице и саблажњивао нас певајући: хокеј на леду, баба на деду, деда на бабу (куку, какво смењивање поза, мора да су невероватно витални) и направише жабу (отуда можда није у реду оптуживати неког да меша бабе и жабе, кад су исте у блиском сродству). Нико се од нас није мрднуо с места (јер само што није звонило за почетак часа), тек смо се, ко благо, ко отворено и нескривено, смејуљили (чудећи се и дивећи његовој изузетној смелости и лудости).
Учитељ(ица) је некад била пастир(ица), а сви ђаци у одељењу послушно стадо и кад пастира нема на видику.

Навадили се сви моји, па шта год да кажу или ураде, очекују да о томе пишем. Неко прдне, па би да се то овековечи: пиши о овоме! Аман, људи, зар мислите да ме инспирише и кад непријатно "мирише"?!

Жицкање и идоли пећине

Пре неки дан с другарицом сам седела у једном парку. У једном трену приђе нам клинац, отприлике при крају основне, у неком панкерском фазону, и опуштено (а учтиво) упита имамо ли двадесет динара за пиво (двадесет на једној клупи, двадесет на другој... па ће да се напије). Ваљда је рачунао да ће нас разнежити његова искреност, те да ћемо стотинарке извитлати из новчаника. (У мом месту постоји једна жена, за коју се прича да је завршила два факултета, али јој се, услед неког животног слома, помутио ум. Она је једина којој дајем новац, од којег знам да купује пиво, но других задовољстава нема. И једина је чију љубав према алкохолу потхрањујем, јер јој ништа друго није остало.) Али нисмо ми толико наивне. Немамо, одмахнусмо главом.
Обе потом исказасмо неверицу. Каква је то лоша навика тинејџера (а и многих старијих). С тим сам се први пут, мислим, сусрела кад сам отишла у средњу школу у Београд. Жицкање, тако се жаргонски звало то изнуђивање или просјачење. Чудом сам се чудила. Мене би се моји родитељи одрекли да сам једном учинила тако нешто. Пружи се колико си дуг и покриј колико ти губер допушта. Па кад леба не бих имала да једем, ни од кога ван куће не бих тражила новац (ако немам за бифтек, јешћу погачицу; ово само због поређења - бифтек у животу не бих окусила). 
/Једна слична појава је оно доручковање без динара. Како видиш да је неко купио сендвич, а ти приђеш и молећивим гласом кажеш: дај грииз (фуј, да неко гризе мој сендвич). И тако приђе још гомила гладних уста: гриз по гриз - неки се наједу, а они који сендвич држе не стигну ни да зину. Ваше мало може бити много, а може и да вас остави без ичега./
Једног дана после школе, једна од другарица стала је са мном у задњем делу буса. И реч по реч , она ме упита имам ли нешто новца (ја бејах стидљива, несигурна, некомуникативна... и такорећи богом дана за изнуду новчаних средстава). Тобоже, мама јој је отпутовала на службени пут, а ваљда јој није оставила довољно новца или није нимало, па јој требаше да се прехрани. Истог трена претпостављам (знам каква сам будала и данас), ја сам завукла руку у џеп или у новчаник и потом јој сасула у шаку све што сам имала. Бејаху то све метални новчићи, али у доба кад је метал вредео. Готово сам сигурна да је то била позамашна сума. Невероватно колико бејах лаковерна, па сам се данима касније чудом чудила како мајка може тако да остави дете, ем само, ем без хране и без динара (каква је то мајка, побогу: дете остави и без надзора и без динара). Тек много година касније увидела сам да тад бејах жртва својеврсног разбојништва. А најсмешније је било што сам помишљала да другарици однесем које кило кромпира (да помогнем још више). Наивно девојче са села, а на селу добар принос био.
Они Беконови идоли пећине човеку очи затварају (човек греши несвесно полазећи од тога да су и други као он: да једнако мисле и имају једнаке скрупуле).

Што није било на Фејсбуку... мора да је на Твитеру

Пролеће је, па народ изашао на улице; неки шетају, а неки по баштама поседали.  Пролазeћи крај једног кафића ја (из ове прве групе) спазих двоје младих. Једно наспрам другог седе и, блажено осмехнути, заљубљено гледе... свако у свој мобилни телефон. Одмахнух главом у неверици, и осмехнух се с разумевањем, али и жаљењем.
Сумњам да су једно другом слали поруке, а и да јесу - није то нормално. Врло је могуће да су на Фејсбуку објављивали где су, с ким су, шта пију и како се осећају. Јер млади (а богами ни старији) више не знају како се осећају, ако о томе на Фејсбуку не прочитају. Или, како неки кажу, што није било на Фејсбуку, није се ни догодило (сем ако је било на Твитеру, Инстаграму, Гуглу...).

Није прави, ал' диже косу на глави

Матија је од тетке и тече (дакле под тетком се не мисли на мене, захваљујући којој нико теча неће постати) добио диносауруса. А диносаурус светли, хода и дере се као луд (ово последње нам најтеже пада). Матија се одушевио. И диносаурус се њему једнако обрадовао, изгледа. (Тад још није знао да би Матија једног радо појео. Ала би му овај потрајао за годину дана, и комшије би могао да части.) Све је то лепо, само кад би ћутао (а нема опције да му запушимо уста, сем да му извадимо батерију, али од тога би и непокретан остао). Бејасмо несмотрени при одабиру поклона (јесте, и ја сам учествовала), обиће нам се о главу као трубе које смо за Миин први рођендан поделили "маторој" деци (изнад седам година, с дообрим капацитетом плућа), да употпунимо славље (ништа да не фали), а они нам без милости пробили уши. Рикали су као млади јелени у доба парења, све док некој од мајки није пао мрак на очи, па зашла и, након само десетак минута (време за које трубљење није престајало) поодузимала то гадно оружје против наших слабих живаца. Тад смо научиле да се трубе за журке уопште не купују (ма можда тек за осамнаести). Па глупо је копати јаму у коју ће те затрпати.

Обично нисам злурада, али кад сестра вечерас укључи усисивач и потврди: цркО је, ја у себи помислих: хвала богу (да ми још и он не иде на нерве)!

Старост не мари за фотошоп

Недавно је оближњи тржни центар поводом свог трећег рођендана приредио концерт популарне певачице. Дан сунчан, леп, а у празнини (провинцији) без догађаја сваки догађај је добродошао. 
Како бејасмо поранили, с децом стадосмо у прве редове, тик уз бину. Та позиција пружала нам је могућност да, између осталог, ако нам је воља, безмало, врло пажљиво и детаљно обавимо гинеколошки преглед (само да нас је исто интересовало), мислим одока, поменуте певачице. 
Испрва смо мирно гледуцкале (и под њену сукњу, нехотице), а како она запева песме наше младости (песме неких група које тад бејаху популарне), а против старости (бољее бити пијаан негоо стаар...), и ми замрдуцкасмо. На крају констатовасмо да смо пале с ногу, а тек што смо који пут мрднуле куковима. О, младости, младости, да брзо одлазиш, људи кажу... А куд си појурила у п. м., ко да ти је крава стала на ногу?
Сестра и ја, не рекавши ништа једна дугој, обе бејасмо упрле поглед у жену на бини, тражећи јој мане, да видимо да све те јавне жене (пре провлачења кроз фотошоп) нису савршене и на старење имуне. Под шминком назирем подочњаке, боре... ноге јој нису нешто, некако жилаве. Није ни грациозна кад игра, а ко би вала и био на оним штиклеџама од петнаест центиметара. (Џаба јој у позадини онај, од ње двадесет година млађи, дечкић с бубњевима. Нисам ја моралиста и сматрам да љубав не зна за границе, али некако јој не пристаје: спрам ње оно голуждраво птиче дошло ко да га је родила... а она би га пред олтар водила.) 
Још кад подиже руке увис, ја истог трена погледах сестру, сестра истог трена погледа мене и исцерисмо се задовољно (што ни она нема панцир да је штити од времена), разумевши да смо је посматрале из истог "угла".
И њој су руке отромбољене, трескају се тамо и овамо... /Нисмо ми од оних што животињама (као и њиховим газдама) желе зло: таман посла да комшији цркне крава... али нек му се мишићи руку мало оклембесе./ Старост не гледа кроз прсте ни богатству нити слави. Не можеш је умилостивити нити подмитити. И не мари за фотошоп.

Муке стамболске принцезе (и још понешто)

Готово сваки пут ја препешачим Београд уздуж и попреко. Лакше ми тако (а и јефтиније, и здравије... једним ударцем рој мува). Увек треба негде да свратим, нешто да видим... Превоз је тешко подесити, овако кренем редом, да ми нешто не промакне. 
Тек на крају дана кад све саберем ја схватим колику сам километражу прешла. Иста сам моја баба Томанија, што је, с безмало седамдесет година, знала, онако ситна, да прегази десетине километара и дође нам у посету (не мало пута смо је због тога критиковали, али она није подносила аутобусе ни одустајала од свог наума).
Тако сам прошлог лета и сестру са стомаком до зуба провела од Аутокоманде до Славије, од Славије до Кнеза, од Кнеза до Калиша, те до зоолошког врта, где нас је такође чекало дуго пешачење. Кад схватих како сам била несмотрена, само сам молила бога да се не породи у осмом месецу трудноће.
Елем, јуче, као и обично, кретох од Франша до Храма Светог Саве, па кроз Курсулину до Голсвордијеве, с намером да завирим у једну од својих омиљених радњи (непоправљиви сам љубитељ метраже, а у Италесу је продају на килограм).
Код улазних врата, још док сам се примицала пешачкикм прелазом, уочих две дотеране жене (ваљда су ми зато и привукле пажњу). Али се згранух кад, прешавши улицу, задржах поглед на једној и схватих да је потпуно опуштено посвећена чачкању свог носа. Да л' ме очи варају (нешто су ми у последње време непоуздане)? Погледах још једном, нехотице, па одвратих поглед, није пристојно да зурим (направих се да ништа није неуобичајено). Погледа и она мене, тек онако, не престајући да ровари кажипрстом ко ровокопачем по ноздрви (пола прста тек из носа вири). Она друга, с којом је разговарала (што је није ометало у дубокој посвећености оном другом послу), није показивала да у томе види нешто чудно. Мислим, код нас би свако своју рођаку или другарицу или познаницу ћушнуо лактом у ребра: еј, сабери се, народ те гледа (канда си се мало занела)! Мимоилазећи их у неверици чух како та другу збори страним језиком, ал' не бих се с смела заклети да је то био енглески. Хм, израз "правити се Енглез" доби намах ново значење. 
Ала би се ова сложила с оним Радовићевим принцем, којег је угостила стамболска принцеза. Ако се не сећате, "стамболској принцези стигао је гост, принц такође, ал' прилично прост - чачкао је нос". Принцези се, разумљиво, његови манири нису допали, али ценим да би се ова наша гошћа с њим лудо забављала: де да видимо ко ће прст дубље да гурне, да видимо ко ће веће благо да ископа, ко ће брже... Стамболска принцеза би за то време гледала у неверици (и верујем да би с гнушањем одбила улогу судије) или, вероватније, с гађењем одвратила главу (при чему би јој, претпостављам, с исте пала круна).

Побогу, има ли (не)културе у којој се овај истраживачки рад сматра у јавности прихватљивим?

Одувек су ме волеле бабе. Због моје једноставности и приступачности, предусретљивости и пожртвованости, због разумевања и стрпљења које сам према њима показивала (а које ретко од ма кога добијају). Волеле су ме и због тога, знам, што се увек чинило (и није се само чинило) да ме мушкарци не занимају (чедност је, из неког разлога, код старица на високој цени... иако су саме децу изродиле, а ниједна није Марија Девица). Никад нисам знала да ли да се томе радујем или да због истог очајавам. Ако сам бабама занимљива, никоме другом нисам?! 

У последње време, неке туђе и непознате бабе обраћају ми се на улици. Зато што им се допада како се облачим, замислите (тако старе, а имају стила). Пре годину-две, једна ме бака у Кнез-Михаиловој, док смо се мимоилазиле, похвали: диивна комбинација (зелене шалваре, исти шал и љубичаста мајица), дивна! 
То исто ми летос у Ресавској рече једна ситна бакица (нажалост сва у црно завијена, али ведра и добродушна - то се не може прикрити): диивна комбинација, бака ти каже, зелена и жута. Израз њеног лица потврђивао је да је заиста искрено озарена. 
Радују се баке због мене, не само што им из руку преузимам пуне торбе и што за њих топле речи имам, у жељи да им старост олакшам. Радују се јер доносим пролеће у њихову позну зиму.

Пссст... мљацкам

Већ неко време мисли су ми блуделе изнад неких списа, али сам успевала и да прочитам понеко словце. А онда у читаоницу груну неко позамашно, поприлично масно, женско створење и, не марећи што прави буку тамо где је тишина преко потребна, па ју треба поштовати и омогућити, одмакну столицу (не трудећи се да спречи шкрипу) крај монитора и стровали се на њу. 
Свак би претпоставио да су сви они људи удубљени у одређену литературу с тим одахнули. Али муке су нам тек следиле. Сподоба одмах поче да размотава бурек или шта слично, да шушка кесом, а потом и да мљацка... мљацкааа... пљеска... мљацкааа... Коса да ти се дигне на глави! Људи почеше да се осврћу и гледају немоћно и у неверици једно у друго, па и да се саосећајно и у чуду осмехују. Она ни пет пара не даје, понаша се опуштено ко да је у властитом дому или бар на аутобуској станици. Кад напокон докрајчи свој оброк, и залеже горњим делом по столу, ми помислисмо да ћемо одахнути. У том маневру, док је померала торбу, згужвани масни папир и најлон кеса падоше на под, а она и не трепну, ничим не показа да је тога свесна и да је се то уопште тиче. Навали се на клупу да решава судоку и поче да тапка ногом о под. Тап... тап... тап... Нико ју није могао ни погледати попреко јер она главе на нас не осврте. Седела је тик уз мене и никако нисам могла мозак да одвратим од тих узнемиравајућих поступака. Али и други почеше да се окрећу, па и напуштају читаоницу. Она ничим не показа да је свесна како јој је понашање неумесно. Удараше стопалом о под све док јој беше ћеф, а докле јој беше не зам, јер мени њен ћеф не беше по ћефу, па сам, пре но што бејах пранирала, напустила читаоницу и потражила спас изван ње.

Док кажеш бри(ииии)тва - готова блитва

Док сам Машу прексиноћ туширала нас две смо као две лудаче на сав глас певале: ууснила је дуубок санаак саа Косооваа Раадаа, па се своме миилом, драагом у нааручју јаадаа... Вода пљушти, нас две певамо из свег грла, погледамо се, па се засмејемо, а онда наставимо. Хееј, драгии, драагии (липа под прозором дрхтала је од неке туге), божуровее саадии...
Кад данас, обгрљене сунцем, одосмо у башту да оберемо блитву, понесе нас птичји пој и близина шуме, те рекох: да запевамо ону нашу? Хајде, спремно прихвати Маша и оте нам се глас из грла, те шуму премости и у срца зађе. Васа и Арчи ниједном не лануше, слушаху пажљиво из прикрајка, уједно се рвући под једном џанариком. Зечеви и веверице у шуми (не видим, али претпостављам) застали на пола пута и у по скока, па им се нежност срцем разлива, и сетно уздишу, а упрли сањалачки поглед у даљину... Блитва је од милине намах Маши до колена нарасла. 
Можда је ово патриотска песма, али је мелодија тако дирљива и наши гласови дрхтави као да (а није да не) волимо... Акценат је у нашој (или бар мојој) интерпретацији на драгоме и његовом наручју - отуда је тако потресна. С тим се сложила и једна романтична овчица у суседном дворишту, што два-трипут дирнуто бекну. Видииш, драагии (Беееехх), шииром поља, божуроваа неемаа... Хеј, драгии (Беееехх), драаагии (драгом би срце у грудима поскочило, да само чује те милозвучне гласиће)... 
Кад застадосмо, Маша ми објасни како крај треба дуго да траје, чула је она... Добро... нек мииришуу млаааадииииииииииииииии (па док има ваздуха). Од наше песме разиграле су се и оне зелене гусенице на полеђини листова блитве (ко маскирне униформе сред шуме, није их лако уочити). Како коју спазим, ја вриснем, а и она вероватно (ко Лилипутанац Гуливера - не може да ме сагледа). Скакавци се окупили на једноме листу (а широко им поље) и ич не маре што их ја ћушкам убраним листићем, како бих Маши показала где су тачно (зелено, све зелено, па се не зна шта је шта). Сав баштенски живаљ на концерт се сјатио (а нико карту није платио, чак ни главом - ми смо особито мирољубиве).
Кад мајци после рекох да је блитва пуна гусеница, она (само да ме једи) рече да је прскала. Е ниси, знам, ако лаже коза, не лажу гусенице. Не би оне онако ведре и једре, распеване биле. Све виталне, могу волу реп да ишчупају (те се здраво хране, не гутају пестициде)! Па ти не знаш шта хоћеш, рече она, нећеш да се прска, нећеш гусенице. Ко неће? Нека њих само, нека, није ми проблем да их с листа отресем и да им отимам поврће од уста. Једино је била мука да прегледам после наново сваки листић како ми каша од блитве не би имала примесе меса (и како гусеницама не би закукала мајка). 

Поједини листови били су пуни земљане прашине, киша их је добро запрашила. Промуљала сам их људски под водом, али сам се питала није ли опет нека трунка промакла. И сетила сам се како би ми баба увек говорила: Михаило (тамо неки, заборавила сам му презиме... а вероватно је отишао богу на истину још пре мог рођења) попио дваес хектара земље па му ништа није фалило (јок није, дуго му је гарант кнедла стајала у грлу, а можда је и оклагија радила - није свака жена ко она у Лазаревићевог Митра), неће ни теби ништа бити од једне мрве (или бусике). 

И после да не беше ђавола, не би било ни вечере. Мајка куња за асталом (сад је нашла), а ја не знам где ћу пре: трчи по млеко, дохвати брашно, трк у башту по бели лук... Знаш ли које је бели, упитала ме претхдно мајка. Јок, ти ћеш да ми кажеш. Па нисам ваљда луда. 
Отварам врата кухињских елемената и не стижем да их затворим, премећем шерпе и остале посуде... Где ми је онај ђаво (тигањ) у који ја правим онај ђаво (кашасту блитву)? /Онај ђаво је синтагма која замењује све чему се у трену не могу сетити имена и не мења се по падежима./
И тако, док рекох брииииииИиииИииитва - готова ми би блитва. (Хееј, драгии, драагии, и блитву ми саадии...)

Šta će mi LCD

Znam da je to sada in, ali mi još nemamo LCD televizor. I dalje gajimo osobitu ljubav prema tradicionalnim sandučarima (onima koji su, uprkos svojoj gabaritnosti,  uspešno skrivani pod gomilama opranog i osušenog veša, kad u selo, u ona davna vremena, banu inspektori,  da vide ko to televizor gleda, a pare za pretplatu ne da).

U kuhinji nam je neki samsung, a u mojoj sobi babin kamakroun, na kojem slika prestane da šeta kad joj se donji i gornji deo preklope, pa glumcima noge dođu ponad glave (vrednost ovog televizora pre svega, i takoreći jedina, jeste sentimentalna).

Gledam pre neki dan tu ogromnu kutiju u kuhinji, vidim kakav mu je kapacitet, i pitam se šta bismo s onim kojem su se creva prilepila za kičmu? (Ova moderna vremena trude se da sve poprimi oblik nametanog ideala ženskog tela: da bude neuhranjeno i vitko kao kostur!) Na njega ni milje ne možeš da prostreš ko čovek, a izem ti TV bez miljea.

Na ovom našem, što se raširio ko bilder, zatekle se majčine naočare, dozer s njenom nedeljnom terapijom, upaljač, kesice sa semenom šargarepe, celera i paškanata. Dešava se da bude i koječega drugog (piksla, grickalica, lažara...): što god neko u brzini spusti jer ne zna gde bi ili da se ne zaturi.

Na onom LCD-u i čestice prašine vazda panično vrište u strahu da se u ambis ne strmeknu. Pa vi sad vidite šta je praktičnije.

Боље бити пијан него стар

Пре неки дан у кухињи се повела прича о неком тинејџеру што се напио ко мајка (или као земља, ко чеп - исто му дође). Чули на телевизији, читали у новинама... И док су присутни коментарисали како је то ужасно, језиво, страшно... да се деца опијају, Маша је из прикрајка (неопажена) помно слушала. 

Најзад се, откривши збуњеност, укључила у дискусију (да изложи аргумент за супротно мишљење): па како она песма каже - боље бити пијан него стар?
Сви прснусмо у смех, а Маша остаде озбиљна лица: ништа не разуме. Дан-два раније, на прослави рођедана оближњег тржног центра, лепо је чула ту песму из уста једне популарне певачице. Безброј пута чула је у ауту, на Радио С-у: бооље бити пијаан него стаар, бооље бити пијаан негоо стаар... 

Вала и ја бих се сложила, Машо: да могу да бирам измеђ те две опције, пила бих док се не онесвестим (ал' бојим се да ми се ни онда не би допао одраз у огледалу; и каква је вајда да си млад, кад си избезумељен ).

Часописи за одрасле (пали су у дечје руке)

Већ годину-две моја млађа сестричина иде на рођенданске журке својих другара, које се обично приређују у локалној играоници. Недавно се десило да ју је једна другарица из краја угостила у сопственом дому. И то је оставило, у најмању руку и у најбољем случају, велик утисак на моју сестричину. 
Провела се као никад до тад. Док је слављеничина мама густирала кафу с другарицама у дневној соби (и вероватно пушила ко поцепан чунак - тачно замишљам те порочне женетине, што мајчинским дужностима претпостављају своја задовољства), деца су се на спрату забављала, на неуобичајен начин. 
Слављеница, ваљда од раније знајући где стоји, извукла однекуд татино омиљено штиво. Нема везе што они тек почињу да сричу прве речи. Тај часопис је готово сав у сликама - милина једна (без иједне речи разумеш све или... ипак не разумеш ништа, само чудно слутиш). Претпостављам (на основу Машине приче) да је једно листало, а други сви зурили (широм отворених очију и разјапљених уста) и смејали се скупа (тако Маша каже).
На сликама тете и чике. Да су ко од мајке рођени, и по јада - то је прилично загонетна позиција. Али нико се од нас није родио широм раскречених ногу или, далеко било, неких других делова тела.
Девојчицин отац је мој школски друг. Матори перверзњак, рекох сестри, кад ми је препричавала немио догађај. Не могу да верујем, додадох (кад је први бес због немара домаћина утихнуо), да неко у доба интернета (где нема шта нема (шта ти душа или већ... жели) и могућности су далеко веће (и слика и звук, и стењање и уздаси...) неко троши паре на хартију. Нисам знала ни да се такви специјализовани часописи још издају (а тотално је застарело и неопрезно држати их под креветом).
Мајци било непријатно, не због штете коју је деци нанела, већ што ју је Маша (мала тужибаба, и ако је) раскринкала пред свекрвом (било жену срамота да сверва зна какву литературу листа, а не што су и туђа деца затрована). Ови данашњи шестогодишњаци ионако су (по мом лаичком мишљењу, неприродно; за све је можда крива индустријска храна - ко зна чега ту све има) опседнути телесним нагонима (нагим телима и тајанственим дешавањима између разголићених парова). Моја сестричина је, стицајем поменутих околности, нехотице, не својом "кривицом", дошла до неких "значајних сазнања": е сад знам шта се ради с "тим" - чепа се. Дошло ми да згромим ту жену. То што она и њен муж раде између четири зида - њихова је ствар; али није имала право да децу остави без надзора и свим гадостима што по кући вребају. Што је своје дете изложила својеврсној трауми, и не тиче ме се толико колико што је једном младом бићу које је и моје нанела ненадокнадиву штету.
Одсад дете пуштај само у играоницу, рекох сестри озбиљно (ту се бар зна, имају онај лавиринт и трамболину, и то је то). 

Малопре сестра помену да Маша свој рођендан хоће да слави у новој играоници и у суседном месту. А шта мислиш да слави код куће, рекох. Бацимо деци часопис (онај са занимљивим сликама), па се простру по кревету и мирна Бачка. Ником неће ни длака фалити, нема разбијених носева и глава... у душевну штету нећемо да залазимо. 

Одбијте, млађани (а поготово старији) билдери!

Кад се јутрос пробудих и отворих Фејсбук (зависник си, ето, зависник си, рече моја сестричина; и малопре тромесечном брату, који се крај лаптопа нашао јер сам га ја држала у наручју, тепаво пребаци: и тии си зависник од лаптопа, као што смо мии), нисам се толико изненадила двема порукама (док једну од њих нисам отворила), колико једном захтеву за пријатељство (од мене то ма ко рееетко захтева... а и тад им захтев бива одбијен).
Пошто редовно новости на Фејсбуку гледам истим редом (који представља својеврсно одлагање задовољства - у, грдна ми ужитка): обавештења, поруке, па захтеви за пријатељство (којим готово никад не узвраћам), најпре у поруци наиђох на емотикон исплаженог језика, који ми је послала непозната мушка (млађушна, од ока видех) особа. Онда сам већ знала и ко ми шаље захтев. Кад год се неко усуди да ми исто пошаље, ја безмало побесним: шта Оће овај од мене?
Отворих профил, из пуке радозналости, да видим ко је, одакле је, ко су нам (ако их има) заједнички пријатељи (родослов не проучавам јер свакако не би имао утицаја на моју одлуку да се ни на друштвеним мрежама не повезујем с непознатим и непотребним људима - превише је ствари које ме већ оптерећују)... А оно - дечко напумпаних мишића (на које се и иначе дозлабога "палим"), углавном го до појаса (можда грешим душу: нисам се посветила добраном разгледању албума, видела две-три слике на које налетех)... Мене је то импресионирало колико и ова гомила кишних дана. То што је једва превалио двадесету једнако ме очарало (мислим, ваљда се очекује да се од среће помамим због заинтересованости дупло млађег младића). Да се разумемо, није то никаква дискриминација, немам никакве предрасуде и не би ми сметало да се порвемо... интелектуално. Да, из авиона се види да момак према женском свету има искључиво интелектуалних претензија и да му је мозак адут из рукава /ознојене, наопако изврнуте мајице, бачене на ледину (да мишићи пред апаратом дођу до изражаја)... па би га се тешко домогао у одсудном часу/.

Да сам се већ била расанила, цркла бих од смеха. Овако се само нервирах због дрскости и недозвољеног "прескакања моје ограде". Па шта мене брига за његове бицепсе и трицепсе?!

Новинама је изгледа одзвонило. Како чух, сад неки у тоалету (преко мобилног) читају моје текстове.
Не знам имају ли ти текстови лаксативно дејство, помажу ли код затвора (не мислим оног у Забели - не дају крила), али су ми неки отворено рекли да се читајући оно што пишем упишавају од смеха.

Не куцам се ја са сваким

На тај Побусани понедељак (ваљда се придев пише великим словом, шта год значио) ми идемо на гробље. Мајка, разуме се, као и све друге жене, спакује гибаницу и колаче, ускршња јаја, па све то понесе. А онда распростре по гробу, како раде и остали. Ја не верујем у загробни живот (поготово у добар апетит покојника), али не могу да се прегањам и надвлачим с традицијом и празноверјем (с којима често ограниченост иде руку под руку).
Мајка се удубила у аранжирање гробљанске трпезе (сачувај ме боже, кад се човек само мало дистанцира, па размисли шта ради - ужасне се), а ја села на неку бетонску греду, куњам на сунцу и мислим (о животу и о смрти, тој теми се на поменутој локацији тешко одупрети) иза оних наочара за сунце. 
У томе ме безобзирно (и без икаквог права) прекиде "комшија" (којем никакав повод за тај корак нисам дала), посетилац суседних гробова (е, баш глупо да човек на гробљу не може да бира комшије), предлажући ми тобоже да се оканем "спавања" (мисли да је духовито окарактерисао моју дистанцираност и склоност филозофском промишњању), узмем једно јаје и приђем да се куцамо. Молим?! Истог трена сам се претворила у веелиики упитник, искористивши мајчино присуство за узвичник. /Тај човек ми ионако већ најмање две године иде на нерве, зато што вазда у мене зури и обраћа ми се значајно, као да не види да га игноришем из све снаге./ А не могу, одговорих (озбиљна лица, бесна просто, због његове смелости да ми предложи нешто тако интимно)...  да се куцам по гробљу (непримерено место за то било је за моју разјареност ирелевантно - ја се с њим не бих куцала ни на ливади, ни у кафани, ни у дворишту). Ја да се с њим куцам?  Ко да не знам да је тај глагол само еуфемизам за неки други, који, мушкарци поготово, радије користе. И ко да ми није јасна та алузија. (Повраћа ми се сваког Ускрса од тих јефтиних, изанђалих пошалица.) И да је хтео да искористи прилику да ми приђе (или да му приђем) ближе. Уздао се у то да је непристојно одбити, а не зна он како сам ја тврдоглава и не марим за правила лепог понашања (поготово кад неко угрожава мој интимни простор, сасвим видно ограђен бодљикавом жицом, крај које је пободен транспарент на којем метарским словима пише: НЕ ПРИЛАЗИ).

/А овај ме пресреће на сваком кораку. И не само мене: све што носи сукњу (не би, верујем, сметало ни да је Шкот), од седам до седамдесет седам. Није ни пробирљив колико је одбојан. Држ' тамо, држ' овамо. Не знам прецењује ли своје могућности, али никако брате да флертује с неком себи равном или бар орном да му истим узврати. А ја што више одгурујем, то он више насрће. Изгледа да с некима мораш бити отворено и грубо искрен./
На то се (знајући за моју нетрпељивост према дотичном, а можда и не схвативши да је иста највећи узрок мог намргођеног лица) и моја мајка осврте и подржа ме: не ваља на гробљу.
Осујећених намера, комшија, којег ми (моја сестричина, која је такође жртва његовог нескривеног интересовања, и ја) интерно зовемо манијак, покуњи се, покупи "прње" и ко опарен, не рекавши ни збогом ни довиђења, нестаде у непознатом правцу.

Зидар гледа, чувај недра

Пролеће је, киша узела слободан дан, па народ ишетао из кућа, а мајстори се размилели по крововима и око грађевина. 

Тежак је зидарски  посао, нема човек кад главу да дигне... сем кад се каква жена појави у видокругу. Ко испод ока, ко отворено, готово безобразно, не може ниједан да не погледа (преко мешалице, лопате или либеле). Зидам кућу троспратницу, мешам малтер... гледам пролазницу... Додуше, морам признати, ови млађи нараштаји далеко су дискретнији.  Некад су имали обичај и да звизну (па ме било срамота да прођем), сад то можда раде у себи (пооштрили и они правила лепог понашања).
Како их данас уочих до самог друма, ја се намах заогрнух џемпером (који сам дотад пустила да ми стоји на пола рамена, јер сунце бејаше упекло) и прикопчах дугме (има жена које воле да за њима уздишу и погледима их следе - мислећи да утолико више вреде; ја не марим и ако издишу, отресам пожудне погледе као труње с рукава - само очи Једнога мноме се могу частити). Поврх свега, леву руку наместих тако да ми, као нехотице, заклања горњи део тела. Нећу ја да ми недра (каква - таква) пустоше погледи гонича стоке по сајмовима и зидара. Таман заузели позицију подесну да блену (спремили се очи да осладе), али шипак, знам ја за јадац.
Они што су се такарили по крову бејаху, срећом, забављени неким важним послом. Не дај боже да се осврну - поспадали би с крова ко гњиле крушке (не због тога што сам ја нека лепотица какве надалеко нема, већ што зидари нису мачке (ни кров пешачка стаза) и сваки неопрезан корак може главе да их кошта.