На тај Побусани понедељак (ваљда се придев пише великим словом, шта год значио) ми идемо на гробље. Мајка, разуме се, као и све друге жене, спакује гибаницу и колаче, ускршња јаја, па све то понесе. А онда распростре по гробу, како раде и остали. Ја не верујем у загробни живот (поготово у добар апетит покојника), али не могу да се прегањам и надвлачим с традицијом и празноверјем (с којима често ограниченост иде руку под руку).
Мајка се удубила у аранжирање гробљанске трпезе (сачувај ме боже, кад се човек само мало дистанцира, па размисли шта ради - ужасне се), а ја села на неку бетонску греду, куњам на сунцу и мислим (о животу и о смрти, тој теми се на поменутој локацији тешко одупрети) иза оних наочара за сунце.
У томе ме безобзирно (и без икаквог права) прекиде "комшија" (којем никакав повод за тај корак нисам дала), посетилац суседних гробова (е, баш глупо да човек на гробљу не може да бира комшије), предлажући ми тобоже да се оканем "спавања" (мисли да је духовито окарактерисао моју дистанцираност и склоност филозофском промишњању), узмем једно јаје и приђем да се куцамо. Молим?! Истог трена сам се претворила у веелиики упитник, искористивши мајчино присуство за узвичник. /Тај човек ми ионако већ најмање две године иде на нерве, зато што вазда у мене зури и обраћа ми се значајно, као да не види да га игноришем из све снаге./ А не могу, одговорих (озбиљна лица, бесна просто, због његове смелости да ми предложи нешто тако интимно)... да се куцам по гробљу (непримерено место за то било је за моју разјареност ирелевантно - ја се с њим не бих куцала ни на ливади, ни у кафани, ни у дворишту). Ја да се с њим куцам? Ко да не знам да је тај глагол само еуфемизам за неки други, који, мушкарци поготово, радије користе. И ко да ми није јасна та алузија. (Повраћа ми се сваког Ускрса од тих јефтиних, изанђалих пошалица.) И да је хтео да искористи прилику да ми приђе (или да му приђем) ближе. Уздао се у то да је непристојно одбити, а не зна он како сам ја тврдоглава и не марим за правила лепог понашања (поготово кад неко угрожава мој интимни простор, сасвим видно ограђен бодљикавом жицом, крај које је пободен транспарент на којем метарским словима пише: НЕ ПРИЛАЗИ).
Мајка се удубила у аранжирање гробљанске трпезе (сачувај ме боже, кад се човек само мало дистанцира, па размисли шта ради - ужасне се), а ја села на неку бетонску греду, куњам на сунцу и мислим (о животу и о смрти, тој теми се на поменутој локацији тешко одупрети) иза оних наочара за сунце.
У томе ме безобзирно (и без икаквог права) прекиде "комшија" (којем никакав повод за тај корак нисам дала), посетилац суседних гробова (е, баш глупо да човек на гробљу не може да бира комшије), предлажући ми тобоже да се оканем "спавања" (мисли да је духовито окарактерисао моју дистанцираност и склоност филозофском промишњању), узмем једно јаје и приђем да се куцамо. Молим?! Истог трена сам се претворила у веелиики упитник, искористивши мајчино присуство за узвичник. /Тај човек ми ионако већ најмање две године иде на нерве, зато што вазда у мене зури и обраћа ми се значајно, као да не види да га игноришем из све снаге./ А не могу, одговорих (озбиљна лица, бесна просто, због његове смелости да ми предложи нешто тако интимно)... да се куцам по гробљу (непримерено место за то било је за моју разјареност ирелевантно - ја се с њим не бих куцала ни на ливади, ни у кафани, ни у дворишту). Ја да се с њим куцам? Ко да не знам да је тај глагол само еуфемизам за неки други, који, мушкарци поготово, радије користе. И ко да ми није јасна та алузија. (Повраћа ми се сваког Ускрса од тих јефтиних, изанђалих пошалица.) И да је хтео да искористи прилику да ми приђе (или да му приђем) ближе. Уздао се у то да је непристојно одбити, а не зна он како сам ја тврдоглава и не марим за правила лепог понашања (поготово кад неко угрожава мој интимни простор, сасвим видно ограђен бодљикавом жицом, крај које је пободен транспарент на којем метарским словима пише: НЕ ПРИЛАЗИ).
/А овај ме пресреће на сваком кораку. И не само мене: све што носи сукњу (не би, верујем, сметало ни да је Шкот), од седам до седамдесет седам. Није ни пробирљив колико је одбојан. Држ' тамо, држ' овамо. Не знам прецењује ли своје могућности, али никако брате да флертује с неком себи равном или бар орном да му истим узврати. А ја што више одгурујем, то он више насрће. Изгледа да с некима мораш бити отворено и грубо искрен./
На то се (знајући за моју нетрпељивост према дотичном, а можда и не схвативши да је иста највећи узрок мог намргођеног лица) и моја мајка осврте и подржа ме: не ваља на гробљу.
Осујећених намера, комшија, којег ми (моја сестричина, која је такође жртва његовог нескривеног интересовања, и ја) интерно зовемо манијак, покуњи се, покупи "прње" и ко опарен, не рекавши ни збогом ни довиђења, нестаде у непознатом правцу.
На то се (знајући за моју нетрпељивост према дотичном, а можда и не схвативши да је иста највећи узрок мог намргођеног лица) и моја мајка осврте и подржа ме: не ваља на гробљу.
Осујећених намера, комшија, којег ми (моја сестричина, која је такође жртва његовог нескривеног интересовања, и ја) интерно зовемо манијак, покуњи се, покупи "прње" и ко опарен, не рекавши ни збогом ни довиђења, нестаде у непознатом правцу.
Нема коментара:
Постави коментар